Никита Сјундјуков: ЗАШТО ЈЕ РАСКОЉНИКОВ ПОЧИНИО ЗЛОЧИН?

Никита Сјундјуков

Зашто Раскољников чини злочин?

Зато што му је потребан новац? Надам се да нико озбиљно тако не мисли. Зато што је желео да докаже своју теорију? Да, али то није главни разлог. Зато што је желео да се увери да је он „виша личност“? Ни то није главни разлог.

Одговара блажени Аугустин. У „Исповести“ он размишља о гресима свог детињства. Да ли смо ми склони злу од самог рођења? Да, каже философ, јер дете је похлепно за љубављу своје мајке, а похлепа је грех. Затим Аугустин прича о томе како је украо крушку из комшијског врта. Није крао из нужде – крушке, и то слатке, расту и у врту његових родитеља; није ни ради идеје да некоме нешто докаже, али:

„Ја сам пак пожелео да учиним крађу, и учинио сам је, не подстакнут сиромаштвом или глађу, већ ради одвратности према правди и ради претеравања у греху. Ја сам украо оно што сам већ имао у изобиљу и уз то много боље: хтео сам да уживам не у ономе што сам настојао да украдем, већ у самој крађи и греху… Нека ти сада срце моје каже зашто је оно желело да буде злонамерно без икаквог циља. Узрок моје покварености је била само моја поквареност. Била је одвратна, и ја сам је волео; волео сам пропаст; волео сам свој пад; не оно што ме је навело на пад; сам свој пад сам волео, одвратна душа, склизнула из Твоје чврстине у пропаст, тражећи оно жељено не путем порока, већ тражећи сам порок.“

Крађа крушке – то је суштина понављања првог греха од стране Августина. Ни Еви ни Адаму није био потребан сам плод са дрвета познања добра и зла, њима је био потребан грех, чињеница могућности непослушности божанској вољи.

Душа Раскољникова, као и свака људска душа, тражила је грех, порок. Њега није покретала само његова теорија, идеја — то је било само последица; њега је покретао порок, првородни грех, сећање на сопствену ништавност и хистерична жеља да ту ништавност супротстави апсолутности Господа — Ономе ко је Све.

Блажени Августин каже да је човек само у Едену имао пуну способност избора између добра и зла. После пада у грех, његова воља се приклонила злу – и од тада је човеку повратак ка побожности готово невероватно тежак; повратак који је при томе потребно стално понављати. Човек искварен првородним грехом, који стреми праведном животу – то је управо Сизиф који гура камен уз брдо. Августин сматра да човек не може сам спасити себе из ропства греха; спасава га само божанска благодат.

Али – да ли ова благодат има одговарајући облик? Како да знамо да је до нас са спасењем дошао управо Бог? И то је прилично тешко прихватити, али Достојевски инсистира: благодат се често остварује у облику казне.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)