Никита Сјундјуков: ВРЕМЕ РАСИПАЊА И ВРЕМЕ САБИРАЊА

Са становишта вечности, чињеница рата великих размера у 21. веку сведочи о баналној истини, која је, ипак, осуђена на заборав у вреви дана, месеци, година и деценија, у сујети „прогреса“ и „просвећења“.

Људска природа је искварена грехом и остаће таква до краја времена. Грех се не може излечити ни проповедањем, ни светошћу, ни племенитошћу мисли, ни исправљањем морала, а свакако не химером прогреса. Докле год ово доба траје, човек ће грешити. Врхунац његовог греха увек ће бити ратови, кад се збир појединачних грехова слива у један одвратни чир, који се разрешава крвопролићем.

Наравно, овде није на делу само наша индивидуална грешност, иако јесте пре свега: све што је „изнад“ мог личног греха остварује се, између осталог, захваљујући њему. Па ипак, индивидуална грешност се акумулира у генеричку грешност. И тако, грех се потврђује не само као право, већ и као закон; диктат једне земље, носиоца „прогреса“, потврђује се као темељ геополитике.

Либерализам, глобализам, трансхуманизам – све то формира сопствену суштину, стиче субјективност. Али, према мисли Светог Августина, зло нема сопствено постојање, и стога те идеје нису ништа више од химера и паразита који су храњени нашим прећутним пристанком.

Русија је толерисала прљавштину либерализма и глобализма, толерисала, а понекад чак и директно одобравала. Разлог за садашњи рат – ово тотално крвопролиће, жртвено искупљење грехова и заблуда савременог света – укорењен је, између осталог, у руској неактивности, чији су врхунац били „Мински споразуми“.

Украјина није настала сама од себе, није могла да настане. Русија је дозволила и толерисала Украјину. Рат у Донбасу је резултат расипништва наших историјских територија, што је довело до тога да се „братски народ“ закуне на верност непријатељу. А колико још има ових некад братских народа…

Али хришћанска пракса покајања није разлог за очајање. Напротив, покајник проналази радост – на крају крајева, његов начин размишљања и деловања се променио, ослободио се окова греха. И ево Русије – почиње да сакупља одбачено камење.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)