Никита Сјундјуков: ВОЛИ СВЕТ И УЗДАЈ СЕ У БОГА

ВОЛИ СВЕТ И УЗДАЈ СЕ У БОГА

Пише: Никита Сјундјуков

(Напомена. Прочитах данас у „Печату“ изванредан текст о. Дарка Ђога о недавном врло необичном московском дијалогу, кад је свештеник о. Александар Шљапин на великом епархијском сабрању патријарху све Русије Кирилу приговорио да „свештеник треба да води људе у Царство небеско а не да се бави патриотизмом“, а патријарх му врло оштро одговорио: „Сједите, оче, и добро се замислите над тиме што сте управо млатнули“

(www.pecat.co.rs/2025/02/teopolis-uranopolitizam-danas/).

Стицајем околности, управо сад сам довршио превод текста младог руског филозофа Никите Сјундјукова („восходящей звезды русской философии“) који се бави истим, за православне људе (нарочито данас) веома битним проблемом, па ево прилике да и српски читаоци о њему још једном поразмисле.)

Осећам потребу да се изјасним поводом сензационалног питања оца Алексеја Шљапина патријарху Кирилу, постављеног на састанку свештенства Московске митрополије.

Укратко: Отац Алексеј је узнемирен патриотским осећањима која продиру у црквена документа, јер… хришћанин има само једну домовину – Царство Небеско. Наиме, све са чиме је хришћанин повезан на земљи, у овом свету, пролазно је и стога нема велику вредност.

Ова реторика је добро позната за њу постоји посебан термин – уранополитизам. Његова идеја заснива се, посебно, на речима св. Павла: „Зато, дакле, док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вери“ (Гал. 6:10). Присталице уранополитизма тумаче ове речи на следећи начин: хришћанин нема „крвно сродство“, односно сродство међу саплеменицима, већ само сродство по вери, између хришћана, без обзира на њихову националност.

Одавде се извлачи следећи закључак: патриотизам је лажна идеја, јер одвлачи пажњу од најважнијег – спасења душе.

За почетак – о истини уранополитизма. Она се налази у његовом критичком делу. Заиста, служење Отаџбини често потпуно засењује служење Богу. Тако се рађају „политичке религије“: идеологије које структурно личе на религиозни поглед на свет – са једним малим изузетком. Онострано је у њима замењено земаљским симулакрумом. Бог постаје „велики вођа“ – политички геније који зна шта је тачно људима потребно, а Царство Небеско – долазеће (или прошло) златно доба.

Али патриотизам не води нужно апсолутизацији Отаџбине (чак и ако је ова реч написана великим словом, што је изазвало тако оштар протест о. Алексеја). Ту се налази лаж уранополитизма. Да бисте ово разумели, потребно је само да правилно конфигуришете оптику. Немојте поистовећивати мало са великим, али и не одвајајте их једно од другог.

Узмимо за пример још један идеологизовани појам – хуманизам. Познато је да је у савременом значењу речи хуманизам настао у Ренесанси. Супротно раширеним стереотипима, Ренесанса није поставила за циљ потпуно одбацивање хришћанства и повратак паганству, јер у чисто паганској слици света човек није могао да заузме централно место у васељени. Задатак Ренесансе био је пре да дâ нови живот хришћанству кроз позивање на идеале антике, пре свега на идеал хармоније. А чувени ренесансни антропоцентризам био је могућ само у хришћанској епистеми, тј. царско достојанство човека заснивало се на хармоничном сједињењу људске и божанске природе у Христу.

На тај начин, високо достојанство човека, неговано хуманизмом, могуће је само кад је појам човека обухваћен другим вишим појмом – Богом. Чим се појам Бога уклони из структуре ренесансног антропоцентризма, концепт човека одмах губи садржај. Од владара природе, човек се одмах претвара у звер међу осталим животињама, која нема право на његов царски положај. У ствари, Нови Век је следио тај пут, што нас је на крају довело до кризе хуманизма и деконструкције концепта „човека“.

Исто се дешава и са Отаџбином. Служење Отаџбини добија смисао само као мали циљ, подређен вишем циљу – служењу Богу. Ван служења Богу, служење Отаџбини се у најбољем случају претвара у гордост, а у најгорем у ксенофобију.

Али зашто је уопште могуће сматрати служење Отаџбини видом врлине? Савремени постмодерни теолози веома воле да користе израз „божански позив“. Кажу да је такав позив меки, нестабилни облик општења са Богом, за разлику од догматске „промисли“, која силом судбине притиска плећа слабих људи.

Дакле, Отаџбина и јесте облик „позива“. Рођен си на одређеној земљи. Са мајчиним млеком си упијао темеље ове земље. Али ниси везан за земљу, у строгом смислу, земља те ни на шта не обавезује – слободно можеш да промениш место становања, то није забрањено ни божанским ни људским законом. Отаџбина, како је писао о. Сергије Булгаков – то је тајна. Али тајна није закон. Тајна је дубља и истовремено слободнија од закона.

Ако нас је Бог позвао да се родимо на одређеној земљи, онда нас је позвао и да служимо тој земљи. Заборављање завичаја ради светског грађанства хришћана – то је химера која подстиче да напустимо љубав према ближњем у корист љубави према далеком. Наравно, Црква је светско грађанство хришћана, али Црква је истовремено и сложен богочовечански организам, тело Христово, где сваки члан није заменљив, већ је на свом месту, одређеном Провиђењем (или божанским „позивом“).

Даље, идеја супротстављања Царства Небеског Царству земаљском бременита је лошим спиритуализмом, одрицањем од свега материјалног. Али материја, али земаљско – и то је Божије Створење, као и небеско. И опет, земаљско је само подређено небеском, али није од њега одвојено. Тежња ка небу не значи презир према земљи, као што љубав према земљи не значи заборав неба.

И тако, љубав према отаџбини може се сматрати врлином. Свака врлина има две стране: моралну и естетску. Морална страна укључује служење, односно потчињавање себе нечему већем него што јеси. То је одрицање од сопствених интереса зарад интереса Отаџбине – на пример, у немирним временима рата. Естетска страна допуњује моралну. Љубав према Отаџбини није нешто принудно, она је природна за људско срце. А све што је природно укључује задовољство и радост. И љубав према Отаџбини доноси нам радост, као и свака љубав, као и све што је испуњено битијем. Како је руски песник Николај Гумиљов писао сасвим другим поводом:

„Постоји Бог, постоји свет, они живе довек,

И жизњ људи је тренутна и убога,

Али све у себи садржи човек,

Који воли свет и верује у Бога.“

Бог је створио свет јединственим и савршеним – другачије није могло бити. Штавише, Бог нас је поставио тачно у време и место где треба да будемо. Идеја о алтернативним универзумима, где је све организовано по другим законима или где живимо другачијим животом, противречи догматском хришћанству. Богом створено постојање је добро – што значи да је једно, монолитно, непроменљиво.

Логично је питање: ако је свет и све земаљско добро и достојно љубави, ако је постојање једно и непроменљиво, зашто онда морамо да се растајемо од свега овога на крају времена? Чему Апокалипса ако је створени свет добар сам по себи?

Тумачити путева Провиђења је непристојна ствар. Али, чини ми се, ту нам може помоћи „земаљска“ аналогија.

Сва деца пре или касније напусте родитељски дом – буквално или метафорички. Али зашто? Зашто пореметити ову хармоничну породичну идилу? Зашто не може увек све бити на свом месту? Зашто би син неизбежно заузео место свог оца? На ова питања, као и на питање о Апокалипси, не може се дати дефинитиван одговор. Али ево шта можемо напоменути. Дете напушта родитељски дом не зато што му је тамо било или постало лоше, већ зато што је дошло време. Син постаје муж и отац и почиње да цени жену више од својих родитеља, не зато што му је било лоше што је син, већ зато што је дошло време. Један свет замењује други, не зато што је стари свет лош, већ зато што „свему има време, и сваком послу под небом има време“ (Проп. 3:1).

(https://s-t-o-l.com; превео Ж. Никчевић)