Никита Сјундјуков: ВЕОМА НЕЗГОДНИ ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ

Северноамеричко друштво Достојевског објавило је писмо „у знак подршке Украјини“. Научници, изучаваоци Достојевског журе да истакну како је руски писац можда велики хуманиста, али је ипак ксенофоб. И да они цене и негују уметнички део његовог наслеђа, али онај публицистички – не баш. „Као проучаваоци Достојевског, промовишемо оне његове идеје које обогаћују и осветљавају светску културу, а такође се осећамо обавезним да критикујемо и контекстуализујемо ставове који подржавају мржњу и крвопролиће. Тај национализам и империјализам које је Достојевски теоретски образлагао, посебно у свом новинарству, дубоко су уплетени у садашњу инвазију и у њену идеолошку основу.”

То није важно?

Ова „контекстуализација“ Достојевског није почела данас. Одавно је постала уобичајена у студијама америчких научника Достојевског, као својеврсни маркер научне и грађанске одговорности. Отворите било коју књигу о Достојевском у дивној серији „Савремена западна русистика“ – и у уводу ћете сигурно пронаћи ритуалне речи да је Достојевски као писац геније и достојан сваког поштовања, али да Достојевски као публициста, посебно аутор „Дневника једног писца“, не достиже тај статус. На пример, Керол Аполонио, председница Међународног друштва Достојевског, које укључује све више или мање угледне истраживаче Достојевског, не искључујући наше сународнике, у својој књизи недавно преведеној на руски пише да нам „историјска личност Достојевског не може послужити као путоказ. Иако је био геније, био је слабо људско биће као и свако од нас. Како је овај антисемита, милитариста, противник еманципације жена и руски империјалиста, како га неки читаоци називају, успео да створи тако велика дела? Делује неправедно, немогуће је разумети, а није ни важно. На срећу, Достојевског не читамо због идеја које је изнео у `Дневнику писца`, већ због грандиозне уметничке снаге `Белешки из подземља` и `Браће Карамазових`.“

Другим речима, знамо, тачније – желимо да знамо само онаквог Достојевског који је стварао у оквиру своје јединствене уметничке полифоније, који се „скривао” иза својих ликова, који је увек тежио свему високом и лепом и постављао нам је само питања, никад не дајући одговоре. Али чим писац почне да говори искључиво у своје име, он је бесни шовиниста, националиста, империјалиста и све најгоре.

Па, можда је, нажалост, неправедно оптужен за мизогинију – доказ за то је исти тај „Дневник писца“, који је, очигледно, неким истраживачима познат само из препричавања.

Година 1876, мајско издање, чланак „Несумњива демократија. Жене“: „Руски човек је у овим последњим деценијама страшно подлегао изопачености стицања, цинизма и материјализма; жена је остала много вернија чистом обожавању идеје, служењу идеји. Омогућавајући искрено и потпуно високо образовање за жене, са свим правима која оно даје, Русија би још једном учинила огроман и јединствен корак пред читавом Европом у великом циљу обнове човечанства“.

Али вратимо се на чудну противречност између Достојевског-писца и Достојевског-публицисте. Ова контрадикција се објашњава на различите начине. Неки верују да је „Дневник писца“ настао као популарна ствар, намењена масама, што значи да његов текст неминовно искривљује пуну дубину мисли Достојевског и да „Дневник“ није вредан пажње. Неко верује да ни сам Достојевски није био у потпуности свестан свог уметничког генија, и кад је писао „Браћу Карамазове“, није их заправо писао он, већ сама Уметност, или демон, на сократовски начин, или, коначно, Дух Свети, због чега је Достојевски, заправо, пророк. Али кад је аутор започео „Дневник писца“, тамо се већ појавио прави, овоземаљски Достојевски, којег, наравно, не бисмо смели да прихватимо. Укратко, аутора „Дневника писца“ не треба мешати са аутором романа „Браћа Карамазови“ – то су различити „аватари“.

Уз све ово, морамо признати: америчка школа славистике, а посебно студије Достојевског, можда је најбоља у својој области. Роберт Луис Џексон, Луис Бегби, Дајана Томпсон, Вилијам Милс Тод III – сви ови аутори бриљантно раде са материјалом, задирући у најсуптилније, најнеочигледније аспекте писања Достојевског. Много дугујемо америчким ауторима за наше знање о томе како је проза Достојевског „сачињена“.

Међутим, ова упорна и отворена жеља да се „Дневник писца“ баци са палубе савремености не може а да не забрињава. На крају крајева, она указује управо на супротно – на научно непоштење. Ауторски дух је, пре свега, интегритет, што значи да се сви писани документи аутора морају тумачити у међусобној повезаности. То нас доводи до врло једноставног закључка: „Дневник писца“ и „Браћу Карамазове“ написала је иста особа. И та иста особа је у својој глави савршено имала и „шовинизам“ и „хуманизам“. Штавише, Достојевски је писац велике саморефлексије, то је јасно сваком ко је макар и мало упознат са његовим радним свескама. И тешко да је такав писац себи могао да приушти пад у тако озбиљну и очигледну противречност. Много је вероватније претпоставити да није он тај који греши против истине, већ ми који грешимо бирајући неадекватне појмове и термине да опишемо његово наслеђе. И да код њега нема ни шовинизма ни хуманизма, већ постоји нешто друго. Можда је, само можда, то нешто друго – искрено трагање за хришћанском истином.

Нема пророка у својој земљи

Међутим, и ми Руси смо криви за такву „контекстуализацију“ Достојевског. Ако је западним колегама писац потребан само као хуманиста, онда је нама потребан као националиста и присталица великодржавља. И то је било јасно одавно, ако се, на пример, слуша како домаћи етатистички аутори тумаче Достојевског. То је потпуно исти начин на који га тумачи северноамеричко друштво, само мењајући акценте: панслависта – добро, хуманиста – у реду, издржаћемо некако.

Још једна потврда тога је несрећни инцидент са „отказивањем“ Достојевског на Универзитету у Милану. Ову вест сте вероватно читали на телеграм каналима, али мало је вероватно да сте наишли на њен наставак: након критика италијанске јавности, курс је враћен, и то истог дана.

Многи моји пријатељи су на својим друштвеним мрежама објавили вест о „отказу“ уз поруку да од сада у Европи мрзе све руско, а нејасно је и како су то раније толерисали. Покушао сам да вратим нарушену правду, објавио деманти на својим страницама. Али то је као кап у мору. „Достојевски је отказан“ – ова фраза је постала готово мем, ушла у народ. Користи се као аргумент у прилог наше изолације, не само политичке и економске, већ и културне. Кад сам писао неколицини људи да је та информација непоуздана, да се тако рађају лажне вести, да је курс о Достојевском брзо враћен, да Италија много воли Достојевског, па чак и папа Фрања саветује сваком свештенику да га прочита, одговор је увек био приближно исти: „али они су га најпре отказали“. Као, ево, то је доказ мржње према свему руском! Понекад су додавали: сад је борба на живот и смрт, сви лажу, а удубљивање у детаље сродно је кукавичлуку.

Није им важан Достојевски сам по себи. Иначе би мојим саговорницима било драго што се Италија узбудила и пожурила да врати оскрнављену част нашем генију. Али није потребан геније, већ само аргумент у „њиховој борби“. Ако се Фјодор Михајлович уклапа у овај аргумент – супер, ево га, наш руски пророк, још у 19. веку писао је о европском лицемерју! Ако се не уклапа – па, не морамо ни да памтимо таквог писца, уосталом, читали смо га у школи – и то је довољно.

Достојевски је незгодан. Руска књижевност је незгодна, компликована, јер се не уклапа у директну логику „пријатељ или непријатељ“, „конзервативац-либерал“. Зар под ову дихотомију не потпада само аутор „Пушкинског говора“, већ и сам Пушкин, Тургењев, Салтиков-Шчедрин, Љесков, Чехов? Једва да је тако. Због тога је руска књижевност жива. И поред свих забрана и отказивања – и од туђих и од својих.

(https://s-t-o-l.com; превео Ж. Никчевић)