Никита Сјундјуков: У ДУШАМА НИХИЛИСТИЧКЕ ОМЛАДИНЕ ВОДИ СЕ БОРБА  ЗА СУДБИНУ РУСИЈЕ

Наишао сам на чланак Лава Тихомирова, написан у знак сећања на Достојевског, 30 година након пишчеве смрти. Моју пажњу је одмах привукао овај одломак:

„На сахрани Достојевског могло се срести много људи који се обично сврставају у општу рубрику `нихилиста`. Порицатељи и револуционари су одали последњу почаст управо човеку који се неуморно и страствено борио против свих манифестација порицања и револуције. Они који су пратили ковчег пратили су пепео човека у коме су осећали нешто своје, нешто њима својствено, нешто што је њих представљало. Па ипак, где је био тај њихов програм који он не би одбацио, где је било то једно од њихових најдрагоценијих уверења које он не би критиковао свом снагом свог уметничког талента, свом страшћу своје мисли?“

У ствари, овде, у биографској грађи, потврђено је оно што ја стално теоретски истичем. Глупо је у Достојевском видети само осуђивача нихилиста – макар само зато што је и сам писац у младости био један од њих, и све до најзрелијих година носио је у души идеал социјализма. Његова критика нихилизма није била сама себи циљ; кроз њу Достојевски жели да спасе душе нихилистичке интелигенције, истичући да крајње отелотворење њихових сопствених идеала може бити само хришћанство.

Познато је да је Достојевски интелигенцију схватао као руске европејце, људе одсечене од тла, од обичног народа. Али – и ево парадокса – питање светске саосећајности, коју је Достојевски прогласио руском идејом, пре свега је питање руске интелигенције, управо оних руских луталица који су „разумом и својим књишким идеалима отргнути од своје отаџбине, али својом унутрашњом психологијом, која неискорењиво говори у души човека, ипак повезани са њеном хиљадугодишњом историјом“.

Будући и сам руски интелектуалац, Достојевски задржава веру у своју класу. То омогућава Тихомирову да тврди да је главни адресат стваралаштва Достојевског била управо нихилистички настројена, интелигентна омладина. То објашњава и чувену полемичност Достојевског, сталну спремност његових јунака да се баце у расправу. Достојевски полемише са нихилистима, али само зато што их сматра достојним расправе. Рецимо то смелије: управо у душама нихилистичке омладине одвија се борба за судбину Русије.

Тихомиров закључује да ће, према Достојевском, „Русија достићи пад и разврат какве свет није видео и тек након тога ће се уздићи у идеалној чистоти…“

Постоји велико искушење да се ово пророчанство пренесе у савремено доба. Ко данас може носити име руске интелигенције? Да ли је ово још увек само потенцијални појам? Да ли је и даље потребно радити са нихилистичком омладином, која, упркос свему, одржава веру у своје идеале, за разлику од низа около-владиних опортуниста који не верују ни у шта и спремни су да изговоре било какве дежурне речи зарад сопствене користи?

Или се можда већ формирала класа патриотске интелигенције? Али где је она? Ко су они? Њихови гласови се не чују. Да ли они воле своју отаџбину као што нас је Петар Велики учио да је волимо, или и даље негују блажени патриотизам лењости са ружичастим наочарима на очима?

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)