Никита Сјундјуков: У ЧЕМУ ЈЕ ПОГРЕШИО ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР?

Провинцијски град, прљава кафана. Није баш место за филозофске разговоре. Али ту Иван, јунак романа „Браћа Карамазови“, чита своју поему брату Аљоши. Ако би неко поставио задатак да пронађе кратак текст који преноси целокупну филозофију Достојевског, можда би било довољно да једноставно узме „Поему о великом инквизитору“. Она садржи пишчево трагање за одговорима на најважнија питања о Богу, слободи, срећи и патњи. Заједно са Никитом Сјундјуковим, младим руским филозофом, хајде да размислимо: у које замке ума упада велики инквизитор? И постоји ли излаз из тог ћорсокака?

Севиља, Шпанија. XVI век. Страшно време инквизиције. Изненада на земљу поново долази Христ. Он благосиља људе који Њему стреме и чини чудеса: слепог старца исцељује, девојку васкрсава. Одједном гомила замире у самртној тишини – појављује се велики инквизитор, католички кардинал задужен за борбу за чистоту вере. Кардинал наређује стражарима да Спаситеља утамниче. Ту се одвија чувени разговор.

Напоменимо: Христов саговорник је подвижник. Инквизитор је такође био у пустињи, где је јео скакавце и корење. Он је „благосиљао слободу“ и настојао да постане изабраник. Тек након што је прошао кроз искушења, одабрао је свој пут. Али тај пут се показао… не са Христом.

Каква је идеологија великог инквизитора?

„Зашто си сад дошао да нам сметаш?“ – пита инквизитор Христа. Оптужује Саговорника да жели да ослободи људе. Али човечанству, уверен је инквизитор, то није потребно. Слобода избора између добра и зла, по његовом мишљењу, није привилегија, већ ругање Богу и главни извор душевних мука: слободан човек не може бити срећан.

Људи страдају од слободе јер су „слаби, грешни, ништавни и бунтовници“. Такви су већина. Човеку није потребна слобода, већ неко коме може да се поклони у замену да му се дâ хлеб и да му се савест смири. Инквизиција је спремна да прихвати све слабе. Оне који ће „положити слободу пред наше ноге и рећи нам: Боље нас поробите, али нас храните“.

Слобода је тежак и уједно најпожељнији дар. Али, да ли је то разлог да се свима одузме слобода, као што жели велики инквизитор?

Испоставило се да је пут ка Христу кроз страдање доступан само одабранима који могу да занемаре „хлеб земаљски ради хлеба небеског“. Циљ инквизиције је да исправи идеју Христа.

Показати љубав према човечанству у овој исправљеној идеји значи деловати „понизно препознајући његову немоћ, с љубављу олакшавајући његов терет и допуштајући његовој слабој природи чак и грех“. Само у том случају могуће је „први пут размишљати о срећи људи“. Покоравање човечанства је неопходно за његово добро.

Изабрани ће постати цареви земље. У њиховим рукама биће концентрисан Хлеб који ће делити. Тајна, којој ће се сви повиновати. У њиховим рукама биће моћ, ауторитет и савест народа. Сви ће бити срећни јер ће бити ослобођени мука слободног избора. Страдаће само управљачи, јер ће они носити терет слободе. Они ће пред Богом преузети казну за човечанство. Због тога ће бити обожавани и сматрани боговима.

Међутим, моћ инквизиције је заснована на лажи: „ми ћемо рећи да се покоравамо Теби и да владамо у твоје име. Опет ћемо их преварити, јер Тебе више нећемо пуштати међу нас. У тој обмани ће се и састојати наша патња, јер ћемо морати да лажемо.” Моћ коју изабрани желе да приграбе доћи ће од ђавола: „Ми нисмо уз Тебе, него с њим, то је наша тајна!“

Како се завршава резоновање Великог Инквизитора? Кардинал напето ишчекује Христов одговор. И поред тога што је раније изјавио: није важно шта каже Спаситељ, Он нема право било шта да каже. Доктрина је успостављена, и Бог није потребан.

Шта Христос одговара инквизитору?

У ствари, у тренутку разговора са Исусом, инквизитор је у положају детета. Детета које је поделило своју патњу. Он пати јер не може да схвати и прихвати све противречности света. Кардинал чека да његову муку разреши морални ауторитет на који се оријентисао целог живота. Љути прекор који он упућује Христу само је детињаста увреда. Какав одговор даје Спаситељ? Он љуби Великог Инквизитора. То значи, према аутору поеме, да су му поступци и богохуљење опроштени.

У чему је проблем великог инквизитора и његовог творца, Ивана Карамазова?

У томе што они темељне противречности људског живота покушавају да разреше умом, а не срцем. Они желе да се Божанска промисао уклопи у границе њиховог размишљања, да постане потпуно транспарентна и разумљива. Они желе да домисле стварност за Бога и да је уреде боље од Бога. По томе се могу супротставити библијском јунаку Јову. Он је праведник коме Бог шаље искушења: лишава га богатства, деце и здравља. Јов страда, али у том страдању не дозвољава себи да посумња у Божанску мудрост и доброту, које бескрајно превазилазе људско разумевање. Његово стрпљење је награђено.

Иван Карамазов не жели да понови искуство Јова и да се понизи пред Богом. Он се буни и каже да је сам Бог дао право на побуну. Зашто нам онда то право одузима? Бог је дао човеку разум, положио у њега стремљење ка узвишеном. Истовремено, Божанско је за њега недостижно.

Немогућност да се живот схвати само разумом изазива Иванов протест против Бога. „Какво је то ругање мени?“ – огорчен је Иван. Он не схвата да главни бунт човека треба да буде усмерен не против Бога, већ против себе самог. Против аутономије, против егоизма, против жеље да се све подреди разуму.

Како на Иванову идеју реагује Аљоша?

Са „исправном“ побуном – побуном против уздизања себе над људима, светом и Богом – човеку ће се открити Истина Божија. Аљоша то истиче док слуша Иванову поему. Брату даје једноставан рецепт за превазилажење противречности које га муче. „Изнад свега на свету, морамо да волимо живот.” И то Иван… не оспорава. Напротив, слаже се и каже да воли живот. Истина, додаје да презире у себи ову карамазовску љубав према животу. Колико год учење и образовање говорили да је живот гадост, проклетство, патња, он воли живот, упркос свему.

Али ако Иван презире жељу за животом и жарку љубав према њему, онда Аљоша верује да се у њој крије извор контакта са Богом. За Ивана је љубав према животу слична инстинкту инсекта. То је „подла“ жеља да се живи упркос свему, упркос сопственој патњи и често на рачун патње других. Иван не познаје друге животне максиме осим „човек је човеку вук“. Сав живот је изграђен на међусобном уништавању, уздизању јаких и понижавању слабих. То значи да је љубав према животу једнака афирмацији права снажног и окрутног на овај живот.

Аљоша другачије доживљава љубав према животу. За њега је то пројава захвалности Богу што је створио свет и у њега сместио човека. То је захвалност за лепоту која наставља да сија у свету, без обзира на све. У малим радостима земаљског живота, као што је гозба у Кани Галилејској, Аљоша види обећање другог живота, живота небеског.

Тајна прихватања живота у свим његовим противречностима, сложености и богатству – то је први корак ка помирењу са Богом.

„А шта је други корак?“ – пита Иван. „Tреба васкрснути мртве, који, можда, никад нису умрли“, одговара Аљоша. Он верује да само вера у бесмртност може да подржи човека на његовом тужном земаљском путу.

Велики инквизитор и Иван Карамазов тврде да се ужасан и суров свет не може прихватити и опростити. Аљоша се не слаже: Једини Који може оправдати поредак овог света је Исус Христос. Онај Који је добровољно дошао на земљу, поделио патњу са људима и показао како се носи крст.

„Крст свој носити“ – тај пут, подсећајући на речи Христове, као пут спасења помиње Аљошин учитељ, старац Зосима. Он каже да је свако „пред свимa крив за све“. Хоће ли Иван признати ову кривицу? Не. То је само подлога, материјал за његове спекулације. Хоће ли велики инквизитор признати своју кривицу за то што је човечанство слабовољно, малодушно и склоно греху? Не. Он пориче кривицу и жели да преуреди стварност тако да његовом уму буде удобна.

Одговор Достојевског на проклета питања Ивана Карамазова јесте да треба волети живот и истовремено се осећати кривим за то што је он пун бола. Али, полазећи од те кривице, не порицати живот, већ, напротив, преобразити себе и свет око себе.

(foma.ru; превео Ж. Никчевић)