Никита Сјундјуков: СВЕСТ, САВЕСТ И КУЛТУРА СТИДА

Недавно је објављен најновији део култног јапанског хорора – „Silent Hill f“. Рекло би се, шта се нас тичу те видеоигрице? Одговор је једноставан: кад је писао сценарио за други део, један од твораца серијала, Такајоши Сато, био је инспирисан „Злочином и казном“. Испоставља се да је књижевни претходник магловитог Сајлент Хила био наш родни Петербург Раскољникова.

Подсећања ради, протагонисту другог (и најпознатијег) дела франшизе, Џејмса, мучи кривица због својих поступака – због убиства супруге. Његову муку погоршава чињеница да је Џејмсова жена била тешко болесна и, не желећи да оптерети мужа својом бесмисленом патњом, то убиство му је наговестила.

Фантазмагорични Сајлент Хил, где се Џејмс нашао бачен судбином, оличење је његове савести. Он и његова жена провели су медени месец у том граду, и сваки кутак га подсећа на њу – а потом и на оно што је урадио. Џејмс би био срећан да се реши тих болних успомена; практично их је избрисао из сећања, желећи да започне живот изнова. Али – истерајте природу кроз врата, и она ће ући кроз прозор: мучне слике га прогањају, манифестујући се у облицима одвратних, похотних чудовишта.

Сајлент Хил се испоставља као град-огледало. Сваки лик у причи има сопствени град, испуњен сопственим интимним сећањима и, сходно томе, јединственим чудовиштима која отелотворују одређени порок.

Зар се исто не дешава у Раскољниковљевом Петербургу? Све ​​ове уличице и ћорсокаци, преграде, дроњци који висе свуда, жуте тапете, прљава вода Катаринског канала – то није град као такав, већ лавиринти Раскољниковљевог сопственог ума, који јунака изнова и изнова воде до почетне тачке његовог психолошког путовања, до стана старице-зеленашице, до чињенице убиства. Раскољников верује да сви знају за његов злочин – јер то нису људи, већ плодови његове болесне маште, чудовишта кроз чије очи Раскољников види самог себе.

Као и многи други ликови Достојевског, Раскољников се бори са питањем извора морала. Овај проблем најјасније изражава смешни човек у истоименој причи: „Чудна мисао ми је изненада пала на памет: да сам раније живео на Месецу или на Марсу, и тамо починио нека од најсрамнијих и најнечаснијих дела која се могу замислити, и био због тога осуђен и обешчашћен на начин који се понекад може осетити и замислити само у сну, у ноћној мори, и ако бих, нашавши се касније на Земљи, наставио да чувам свест о томе шта сам урадио на другој планети, и, штавише, знао да се никад нећу вратити тамо ни под којим условима, онда, гледајући са Земље на Месец, да ли би ми то било свеједно или не? Да ли бих се стидео тог чина или не?“

Сајлент Хил и Раскољниковљев стан-ковчег су управо такве друге земље, друге планете, на које јунаци беже из својих земаља. Захваљујући експерименту Достојевског са Раскољниковим, ми знамо да у тим усамљеним земљама стид не нестаје, већ се вишеструко појачава. Разједа свог домаћина изнутра. То значи да извор стида и савести није друштво, већ сам појединац, његов ментални склоп. Могло би се рећи још јаче: друштво није извор савести, већ нешто сасвим супротно: њен амортизер. У друштву, пориви савести су притупљени буком, променљивим обичајима и светском попустљивошћу. И само у другој земљи, у људској самоћи, савест добија моћ да проговори наглас.

Какве су то силе – кривица, стид, савест? Валентин Непомњашчи, размишљајући о националном феномену Пушкина, написао је: „На крају крајева, ниједан европски језик нема реч која у потпуности одговара руском појму ‘савести’. Постоји латинска conscientia, француска conscience, италијанска coscienza, енглеска conscience, немачка Gewissen, али све ове речи су формиране од корена који означава знање, све су то речи које у тачном смислу одговарају руској речи „свест“.

Ни у старогрчком језику не постоји реч „савест“. Постоји чак и специјални рад водећег руског класичног филолога, Виктора Нојевича Јарха, под таквим насловом „Да ли су стари Грци имали савест?“, у којем он убедљиво показује да овај концепт није присутан у старогрчкој књижевности. Постоји концепт срамоте пред другима, нешто што је В. И. Даљ дефинисао речима „бити угледан“.

У класичној руској књижевности, концепт савести је кључан и најважнији за разумевање и приказивање руског карактера. Није ни чудо што је Достојевски написао да чак и кад се Рус лоше понаша, он је и даље свестан да се понаша лоше. У класичним делима руске књижевности постоји одређена хијерархија вредности, вертикална димензија постојања. А сад је ова вертикална структура укинута и у животу и у култури. Остале су само хоризонталне везе.

Са овим лингвистичким истраживањем неки би се могли спорити, али предлажем да погледамо тренутно стање ствари у руском језику. У нашем свакодневном животу чврсто се укоренила реч „свест“ (осознанность). То је транскрипција речи conscience, исте оне свести која Енглезима замењује савест. Па ипак, свест није савест, барем не оно што се под том речју подразумевало у класичној руској књижевности. Постоји још један лингвистички извор новомодерне „свести“ – awareness, то јест, разумевање да у близини постоји друга особа чији интереси могу бити погођени вашим поступцима. То је као онај чувени енглески афоризам о слободи моје песнице, који се завршава врхом туђег носа. Ако нема никога у близини, нема носа, нема песнице, ако сте на другој земљи, онда заједно са овим нестаје свака потреба за свешћу. Више нема потребе за пажљивим изградњом граница и прављењем у суштини лажних компромиса, јер у одсуству људи, ослобођени сте „трулих конопаца друштва“, како каже други лик Достојевског, и можете бити потпуно слободни.

Свест је, дакле, начин бриге о себи који не задире превише у интересе других. Ништа више, ништа мање. Извор свести је спољашњи, друштвени. То је негативан концепт у најстрожем смислу те речи. Свест нас штити само од других. А извор савести је унутрашњи, независан, моралан. То је позитиван концепт.

Па, како се десило да, након што је прошла кроз потпуно незамисливе обрте и преокрете културне апропријације, руска савест, преко Достојевског, изненада слети на јапанско тло, проналазећи своје месо и крв у сновитом граду Сајлент Хил? То је двоструко парадоксално ако се сетимо да етнографкиња Рут Бенедикт, у својој чувеној књизи „Хризантема и мач“, генерално пориче саму могућност постојања концепта савести у јапанској култури.

Бенедикт предлаже поделу моралног поретка различитих цивилизација на „културу кривице“ и „културу стида“. Култура кривице је карактеристична за хришћанска друштва, која свој морал заснивају на објективном моралном закону развијеном кроз дубоко личну потрагу за правдом. Кривица је, дакле, нешто што човек приписује себи. Источне народе, а посебно Јапанце, карактерише култура стида, где се морални садржај поступка процењује на основу очекиване реакције друштва. Отуда јапанска посвећеност концепту „части“ као знаку друштвеног статуса; част се може изгубити само у очима друштва, а њено обнављање се дешава на исти начин у друштвеном простору – то је пракса освете.

Бенедикт сумира: „Праве културе стида, за разлику од правих култура кривице, ослањају се на спољашње санкције за добро понашање, а не на унутрашње признање греха. Стид је реакција на критике других. Особа осећа стид или зато што је отворено исмевана и одбачена, или зато што је сама себи дала повода за исмевање. У оба случаја, то је моћна санкционишућа сила. Али она захтева присуство публике, или барем њено имагинарно присуство. Кривица, међутим, то не захтева. Код народа за који је част подударање живота особе са њеним аутопортретом, особа може да осећа кривицу, иако нико не зна за њен злочин, а осећај кривице може бити ублажен исповешћу“.

Култура стида, пише Бенедикт, достиже у Јапану тако невероватне крајности, да се понекад спушта до потпуног апсурда. На пример, Јапанци нерадо показују једни другима пажњу или љубазне гестове, верујући да ће љубазност неизбежно захтевати реципроцитет, а тај захтев, заузврат, може бити веома незгодан за особу којој је љубазност првобитно указана. Стога, Јапанци могу деловати хладно и непажљиво – то јест, „несвесно“ – управо зато што су претерано, болесно пажљиви. Може се рећи да је јапански феномен стида, који је у почетку имао спољашње, друштвено порекло, толико укорењен у индивидуалној свести Јапанаца да је добио обележја унутрашње, психолошке чињенице. То јест, он се више приближио руској „савести“ него западној „кривици“ (барем у њеном садашњем стању), са максимумом моралних захтева, а не са њиховим минимумом.

Сајлент Хил је феномен настао на пресеку три различите културе. То је јапанска прича о америчком граду, инспирисана руском књигом. Њени догађаји могу се тумачити кроз кривицу, стид и савест. Џејмс доживљава ужасне моралне патње, иако бисмо из перспективе савременог моралног утилитаризма то могли оправдати. Јер, болест његове жене је била терет за њу, и можда би се Џејмсови поступци могли схватити не као убиство, већ једноставно као хумана еутаназија? Зашто би полумртви били терет живима? Наравно, онда убиство старице-зеленашице уопште није убиство, већ камен који се поставља у темељ новог дивног слободног света, очишћеног од предрасуда савести.

Међутим, с обзиром на то да савремени Рус, пратећи модне трендове, све више радије говори о свести него о савести, можемо се сложити са дијагнозом коју Непомњашчи поставља у већ поменутом есеју: „Ако изгубимо традиције континуитета класичне руске књижевности, ако се наслеђе великих аутора 19. века стави у ковчег и заборави, онда је то – збогом, Русијо. Тада ће се наш традиционални менталитет толико променити за само две генерације да ће то бити потпуно другачија земља, она која ме, искрено речено, мало занима.“

(s-t-o-l.com; превео Ж. Никчевић)