Никита Сјундјуков: ШТА ЋЕ О НАМА ПОМИСЛИТИ?

Недавни интервју Сергеја Караганова са Такером Карлсоном изазвао је мноштво сличних питања. „Шта ће о нама помислити наши потенцијални савезници у Европи и САД, бели хришћани?“ У смислу: они нису у стању да победе хорду у својим земљама, а ми овде, бастион традиционалних вредности, добровољно себе називамо хордом.

Изненађујуће, исто питање се поставља и у супротном табору. Само што црвени Евроазијци нису забринути за беле хришћане, већ за глобални Југ. „Шта ће наша браћа из Латинске Америке, Африке и Кине мислити о нама? Људи са којима делимо захтев за правдом и заједничку веру у антиколонијалистичку, комунистичку будућност?“

Наравно, у глобализованом свету немогуће је преживети без савезника. Али савезници нису обавезно пријатељи-другови. Изгледа да смо одавно прошли идеолошку фазу историје. Народи се морају уједињавати, и увек су се уједињавали, око заједничких интереса, а не око вредности. И ако ми будемо у потпуности следили своје интересе, то јест, ако будемо акумулирали моћ – војну, економску, научну – биће нам потпуно свеједно шта о нама мисли бели хришћанин или црни комуниста. Јер ће бити у њиховом интересу да нас узму у обзир, како год ми себе називали: Трећи Рим или Хорда.

Према евроазијству ја имам сложен однос. Нисам спреман да у потпуности одбацим ту теорију и верујем да она има своје предности – више прагматичне него теоријске. Међутим, ја идентитет дефинишем кроз културу, а руска култура, у својим највишим манифестацијама, свакако је европска, или, прецизније, хришћанска екумена.

Међутим, ако се лажљиви Европљанин, који је одавно издао сопствене идеале, ипак усуди да себе сматра јединим носиоцем хришћанског идентитета и спреман је само да ми, као Русу, милостиво понуди место на рубу цивилизације, онда ћу му с радошћу треснути у лице своју ординску абракадабру, бљескајући својим косим очима (тим пре што у мени тече татарска крв).

Наравно, исто важи и за разне категорије „понижених и увређених“ народа, због којих ми, по замисли комуниста, треба да демонстративно пљујемо у правцу Сједињених Држава.

Зар то није смешно? Ми морамо да негујемо самосталност. Русија је – Русија.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)