Руски интелектуалац, без обзира да ли је десничар или левичар, треба да прихвати као аксиом да је руски народ као јединствена целина а приори паметнији од руског интелектуалца као појединца.
Народ може да греши у појединим детаљима и нијансама, али ће увек бити у праву у оном најбитнијем и најтајнијем, чак и ако је руском интелектуалцу та исправност кост у грлу.
Руски народ је кроз руску историју више пута доказао своје право на истину. Стога су покушаји да се руском народу држе некакве лекције, да се указује на његову таму и непросвећеност – увек признање сопствене интелектуалне неспособности.
Нашој култури уопште није својствено супротстављање генија и народа. Већ код Пушкина ова романтична опозиција поприма сасвим другу димензију. У формули „песник и гомила“ – гомила уопште не означава народ, већ полуобразованог човека са улице, интелектуалну осредњост која жели да поучава и народ и самог песника.
Задатак песника у овој ситуацији јесте, најпре, да се не препире са осредњошћу, и, друго, да у мери својих могућности буде представник и заступник народа.
Управо зато што се носио са овим задатком Пушкин је и постао „наше све“.
У руском песнику и руском интелектуалцу народ не налази учитеља и васпитача, већ слугу, свој сопствени глас. Ова идеја се као црвена нит провлачи кроз читаву руску класичну културу, укључујући и културу мишљења.
За интелектуалца је ту најтеже да се одрекне сопствених интереса и симпатија у корист интереса и идеала руског народа. Али бирање у корист народа увек је поштен, храбар и, на крају крајева, прави избор.
(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)