Никита Сјундјуков: МИ СМО РУСИ, А ГДЕ ЈЕ БОГ?
Ако желимо да поткрепимо тезу „Ми смо Руси, с нама је Бог“, онда не би било сувишно размислити о томе на који начин је Бог способан да буде присутан у свету. И посебно – да буде присутан међу Русима. Не претварајући се да нудим било какву адекватну обраду ове најсложеније теме и остављајући по страни деистичку простоту, која је гора од крађе, ипак се усуђујем да сугеришем да се метод Божанског присуства може описати на два начина.
Као прво, Његово присуство је потпуно и стално, јер је сâми наставак постојања света могућ само уз Божију дозволу. Муслимани ову идеју изражавају прелепом метафором: Алах ствара свет сваке секунде.
И друго, можемо рећи да је Бог присутан у свету на махове. Секуларна наука описује свет у терминима „каузалне затворености“. То значи да се у свету не дешава ништа што нема довољно основа у самом свету. Свака последица има свој строго иманентни узрок. Али ако се усудимо да се сложимо са појмовима као што су „милост“, „чудо“, па чак и „енергизам“, онда ћемо бити приморани да приговоримо секуларној науци да се веза времена понекад прекида, а каузална затвореност размиче. И да се паузе увек дешавају као изненада, ниоткуда.
Управо присуство ових празнина може нас навести на идеју да је Бог међу Русима. Уосталом, зашто ми тако дуго упрежемо? Зато што скупљамо снагу за велики искорак.
Крај историје и њен други почетак
Данас свака образована особа сматра својом дужношћу да се саркастично насмеје Фукујамином „крају историје“. У међувремену, чињеница да је ова идеја пре пожељна него реална била је јасна од самог почетка. Уосталом, сваки крај претпоставља нешто што му следи. Крај филма прати стварност, крај сна је буђење, па чак и смрт атеисте прати мучно ништавило: атеиста без постојања или постојање без атеисте. Строго логично, не може се замислити апсолутни „крај“, а оно што се обично подразумева под „крајем“ – није ништа више од границе која раздваја једно од другог: оно што се завршило од онога што нема ништа заједничко са оним што се завршило, осим саме те линије раздвајања. Дакле, тамо где кажемо „крај“, потребно је рећи и „почетак“. То може бити исти почетак, ако смо пагани и ако о времену размишљамо циклично, али може бити и потпуно другачији почетак.
Хришћанин може лако да погоди о каквом „другом почетку“ је реч. То „друго“ је у корену хришћанских тежњи од вазнесења Христовог; познато је да су први хришћани очекивали други почетак. Али током времена, импулс њиховог очекивања је утихнуо, нови почетак је прешао иза хоризонта, оцртавајући само перспективу те исте „коначности“, а донедавно смо, уместо другог почетка, трпели само његову бледу сенку, „крај“ Фукујамине историје и секуларни рај либерализма који након њега долази.
Руси су ову лекцију из елементарне дијалектике већ много пута научили. Руска мисао дугује откриће есхатолошке перспективе Достојевском, како је веровао Берђајев (а у ствари старцу Филотеју, писцу доктрине о Трећем и последњем Риму). Пре Достојевског, руски филозофи су стварали утопије, крајеве без почетака; утопије су препуне тог истог каузалног затварања. Једноставно речено, утописта не види даље од свог носа; код њега је све већ унапред договорено и решено, прорачунато без остатка. А Достојевски учи да баш ништа није одлучено, да злосрећни остатак, од Бога изабран по благодати, увек остаје, као каменчић у ципели.
После Достојевског долази до експлозије есхатолошких осећања. Читав Сребрни век захваћен је предукусом катастрофе, расплетом светске трагедије која је предодређена да дође до колико суморног, толико и дивног краја.
Најупечатљивији апокалиптични суд Достојевског налазимо у „Идиоту“. Чиновник Лебедев, типични „лакрдијаш“ Достојевског, нуди блиставу метафору: он поистовећује звезду Пелин (Αψιντιος) са мрежом железница које су прекривале тадашњи савремени свет. Идеја која се на први поглед чини апсурдном, одједном открива хармоничну логику. Железница, каже Лебедев, „жури, тутњи, лупа и хита за срећом, а све, како веле, ради среће човечанства! `Одвише је бучно и пословно постало човечанство, премало је духовног мира`, жали се један мислилац који се повукао из света. `Па нека, али шкрипа таљига које гладном човечанству доносе хлеб можда више вреди од духовног мира`, победоносно одговара други мислилац, који путује свуда, и охоло одлази од њега.“
Речи Лебедева лако се могу превести у савременост; само треба да замените звук точкова воза звиждуком курира који пројури на електричном скутеру.
Убрзавајући Бог
Али шта је, заправо, толико страшно у успостављању мреже комуникационих путева? Раније је, да би се спремила каша, требало у зноју лица свог извући класје из њиве, самлети жито, носити ведра воде. Сад кликнете на „каша“ у траци за претрагу „Яндекс.Еды“ и сат касније једете без прекидања посла. Питање брзине – то је све.
И баш то питање „брзине“ желео бих да ближе осмотрим. Брзина – то је првенствено темпо кретања. Железничке мреже, попут апликација за испоруку, убрзавају тај темпо. Али сам концепт брзине, како се сећамо из школског курса физике, могућ је само кад се одвија у одређеном референтном оквиру. Референтни систем претпоставља најмање два непокретна тела, другим речима, почетак и крај. Тело које јури нигде креће се онолико колико остаје непомично.
Та идеја је веома добро изражена у Соловјевљевом последњем потпуно апокалиптичном делу, „Три разговора“. Током другог разговора, један од учесника је приметио да је „прогрес симптом“. Симптом чега? Па тога чему тај прогрес тежи; тога што је циљни узрок напретка. Рећи ће нам да је овај циљни разлог људска срећа, али већ сам концепт потпуно остварене среће, где никаква благодат није потребна, није ништа друго него крај историје. Напредак је симптом управо краја историје, а убрзани напредак је – двоструки симптом. И ако је рат, како је учио Хераклит, мајка свега, онда је напредак њено омиљено дете. Заправо, ова дијалектичка тријада (рат – напредак – крај светске историје) укључена је у наслов најапокалиптичнијег дела Владимира Сергејевича.
Славу најрадикалнијег прогресивца руске историје носи Петар Велики. Ево шта Бибихин пише о њему у свом есеју „Закон руске историје“: „Боја Петрових реформи била је – рат, ватра и дим. Код Пушкина: `Он је сав као божја олуја`. Можемо ли рећи да је Петар у почетку био муња или се предао муњи, дозволио да кроз њега прође муња, у смислу, као што смо говорили о хераклитовској муњи, божанског бича, од којег примају закон бића која се крећу постепеним премештањем?“
Из Бибихинове реторике читамо не само Петра-бога (славна традиција коју је поставио „Бронзани коњаник“), већ и Петра – борца против бирократије, не у строгом, већ у граничном, историјском смислу те речи. Главно својство такве бирократије је вечна инертност, постепено кретање, пузећа еволуција, толико пузећа да је њено кретање, у принципу, немогуће фиксирати погледом.
У ствари, Фукујамин „крај историје“ – то и јесте тотална бирократија. Због тога сваку промену, свако одступање од датог циља бирократија доживљава као нешто сумњиво и противзаконито, насилно, дивљачко. Као подривање „каузалног затварања“, односно ланаца узрока и последица, декрета, споразума и међународних ратификација.
А Петар је све подривао. И тиме покренуо прелазак са краја историје на њен други почетак. Чиме је и стекао име Антихриста.
Од Петра се ове паузе понављају изнова и изнова, и сваки пут са стреловито опадајућим интервалом – 1703, 1917, 1991, 2022. године. Рекло би се, какав је то напредак ако после сваког временског прекида земља мора да почне испочетка, од новог листа, заборављајући себе пређашњу. Али овде долази до изражаја логика „предности заостајања“. Сваки прекид обећава мобилизацију, напетост у венама, нове стопе индустријализације, ново „сустижем и претичем“. Свака пауза је истовремено и прилика да се добије све одједном.
Пре или касније, темпо овог убрзања, оседлавање Божијих муња, на крају ће нас довести до тачке кад ће циљ Петрових реформи бити коначно постигнут, више неће бити времена, речи и воља биће једно, и Русију ће бити могуће замишљати како ко пожели. Сходно томе, неће бити ничега за памћење, јер ће све бити потпуно другачије. Други почетак.
Али док Бог још само пребива међу Русима, док се и сами не нађемо уз Бога, ипак треба пажљиво ослушкивати да – не дај Боже – грмљавину политичких одлука, штектање митраљеза и вапај несагласних не помешамо са нечим другим – са заглушујућим хуком седам анђеоских труба.
(s-t-o-l.com; превео Ж. Никчевић)
