Никита Сјундјуков: КРАХ АУТОРИТЕТА

Никита Сјундјуков

Студентски протести у Србији отворили су (поред свих осталих важних тема) и питање очигледне кризе јавног ауторитета. Дакле: ко још има способност и право да се „са висине“ обраћа младим људима, поучавајући их какву друштвену заједницу да изграђују? И даље: на основу чега младалачки ум такве ауторитете процјењује и „верификује“? Другим ријечима: реците ми ко има ауторитет у вашем друштву, па ћу вам рећи какво је то друштво. О томе размишља и овај млади руски филозоф.

Пре извесног времена имао сам прилику да слушам кратак курс предавања једног филозофа. Тај филозоф је долазио са чувеног универзитета и, наравно, био је представљен публици кроз одговарајуће регалије: кандидат наука, доцент, аутор многих радова. Није ту било никакве бахатости, филозоф је заиста угледан, а организатори су желели да покажу публици да им је дошао важан гост, чије речи треба послушати.

После једног од предавања ухватио сам разговор двоје слушалаца, средњошколског узраста: „Е, сад је он (предавач) успео да ми докаже да је доцент“, рекао је један од њих са одобравањем.

Прошло је неколико месеци, а ја и даље размишљам о овим речима. Шта је била мотивација ученика кад је одлучио да ванредни професор на великом руском универзитету, признати специјалиста у својој средини, мора нешто да му докаже? Са каквим мислима је отишао на предавање? Шта га је тачно збунило, зашто му предавач од самог почетка није уливао поверење?

Мислим да одговори на ова питања могу постати јаснији ако се позабавимо једном мистериозном, данас ретко виђеном звери – речју „ауторитет“. Очигледно, младић у предавачу није видео ауторитет, чак и поред свих регалија. Можда је сматрао да ауторитет није нешто дато, сачувано, да се он сваки пут формира изнова, овде и сад. То значи да предавач ипак мора да докаже свој ауторитет публици, да их увери да његовим речима треба дати тежину.

И интуитивно се чини да је ово истина. Шта ту има да се расправља?  На крају крајева, лорд Френсис Бекон нас је позвао да напустимо идоле гомиле – другим речима, да се не ослањамо на успостављене ауторитете у нашој личној потрази за истином. Па и хришћанска традиција осуђивања фарисеја није ништа друго до упозорење против пасивног слеђења историјски успостављених ауторитета.

Али шта је то несрећни, од свих попљувани „ауторитет“? Да ли га је могуће дефинисати? Александар Мареј, који је посветио кратку књигу овом појму, дефинише ауторитет као „друштвено признато знање“. Односно, оно што разликује ауторитет од не-ауторитета је: а) присуство неког езотеричног знања које је недоступно другима, и б) признање од стране друштва да ауторитет то знање заиста поседује.

Другим речима, ауторитет не постоји изван друштва, које утврђује и потврђује нечији ауторитет. Важи и обрнуто: реците ми ко има ауторитет у вашем друштву, па ћу вам рећи какво је то друштво.

Ауторитет, према Мареју, води до извесног потчињавања, али без насиља. То јест, није реч ни о каквој конфронтацији. Тим пре данас: ауторитет не обавезује, он само претпоставља да ће се мишљењима и судовима говорника дати одређена тежина, да ће његове речи бити изоловане од опште информатичке буке.

Али вратимо се нашој причи. Да ли је предавач имао ауторитет као друштвено признато знање? Наравно, иначе му професионална корпорација филозофа коју представља сертификациона комисија не би доделила звање кандидата наука, академска заједница коју представља научно веће не би му доделила звање ванредног професора, часописи не би објављивали његове чланке, на разна места не би га позивали да држи предавања… Али младом човеку, у његовом разумљивом максималистичком жару, све је то недовољно, предавач је ипак морао конкретно да му докаже да је он ауторитет, да његове речи имају тежину и да их вреди слушати.

Ако пођемо од става да је ауторитет друштвено признато знање, а наш младић је сумњао да предавач има такво знање и захтевао да му се понуде докази, ма како он то замишљао, онда следи непријатан закључак: друштвени систем „издавања” овлашћења је пропао. Сумњајући у ауторитет предавача, младић је показао неповерење према читавом систему: према образовној институцији у име које је предавач говорио, према академској заједници, према месту на које је дошао да слуша предавање.

Али можда су младићеви захтеви праведни? Заиста, да ли су друштвене регалије довољне да ову или ону особу препознамо као ауторитет у најслабијем, конвенционалном смислу те речи?

Постављам себи то питање и не налазим задовољавајући одговор. Претпоставимо да филозоф није представљао престижни савезни универзитет, већ скромнију институцију, али такође са државном акредитацијом и неком врстом признања стручне заједнице. Да ли би представник такве институције за мене лично био ауторитет? Да ли бих био спреман да га саслушам, да дам тежину његовим речима чак и пре него што је почео да говори?

Хајде да покушамо да екстраполирамо проблем. Разумно је претпоставити да ако младић није веровао суду једног од најауторитативнијих стручњака из области филозофије, онда је мало вероватно да ће, у принципу, бити великодушан у поверењу и признавању других ауторитета. Врло је вероватно да ни представници школа – наставници, заменици и директори – не уживају његово „прећутно“ поверење. То значи да су својевремено и они морали да доказују младој усијаној глави да су достојни да их слуша…

Можда исто важи и за родитеље? Друга ученица, са којим сам разговарао о породичним вредностима, приметила је да су права породица често пријатељи, јер са њима делите заједничке вредности. Али крвна породица… Зависи од среће. „Карактери нам се не слажу“, често можете чути од бивших супружника који су брзо одлучили да се разведу. Али испоставља се да исти аргумент функционише у односу између очева и деце.

Још једном се питам: да ли је то заиста тако страшно? Да ли се претварам у гунђала, осуђујући млађу генерацију, која нема ни трунке поштовања према старијима? На крају, наше друштво сазрева, достиже пунолетство, а одрасло доба претпоставља способност коришћења сопственог ума.

Али шта значи „сопствени ум“? Попут ауторитета, ум не постоји а приори, он захтева формирање и образовање. Ко ће га обликовати ако не ауторитет? Али ауторитета нема – тачније, они постоје, али само потенцијално, тек морају да се докажу. Ето кључне контрадикције: исправност доказа се потврђује оним што само за себе још увек захтева доказ: неформираним младалачки умом, који се изједа у жару „критичког” размишљања.

Овде на снагу ступа познато богословско правило: да бисте видели, потребно је да поверујете. Да бисте стекли знање, потребно је да верујете да извор тог знања – ауторитет – њиме заиста располаже.

А вере нема.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)