Никита Сјундјуков: ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ ДОСТОЈЕВСКОГ. ЛЕПОТА НЕЋЕ СПАСИТИ СВЕТ

Не, филозофија егзистенцијализма није само апстрактна похвала идеје Човека (безусловна људска права, човек је круна стварања). То је пре свега похвала Личности, онога што нас разликује од других. И логично је да се егзистенцијални мислилац, да не би запао у нову апстракцију, да не би ту омиљену личност свео на апстрактног „Човека“, мора фокусирати управо на сопствену личност. Берђајев ће чак написати посебну књигу, прву те врсте – „Самоспознаја. Искуство филозофске аутобиографије“, где ће без имало устручавања говорити о себи на неколико стотина страница. Напуштају се фантазије о објективности филозофије, о њеној доследности, о логици – не! Битна је само личност. Личност је мера свих ствари, да парафразирам Протагору.

Али ипак, чешће је егзистенцијална филозофија повезана са личношћу филозофа пре несвесно, кад филозоф самог себе нехотице уплиће у своју филозофију, чинећи је не затвореним системом, као немачки класици, већ саставним делом себе. И зато су, иначе, егзистенцијалисти чешће писци него филозофи. Они су креативни људи, јер кроз филозофију изражавају не неку апстрактну и универзалну идеју, већ, пре свега, своју сопственост.

А зашто би нас све ово занимало? Сетимо се Сартра – зато што, бирајући, човек бира за цело човечанство. Није ли занимљиво видети како су бирале такве велике личности као што су Достојевски, Сартр, Берђајев?

Ако мало размислите, сва програмска дела Достојевског заснивају се на одгонетању ове или оне личности. Раскољников у „Злочину…”, Ставрогин у „Злим дусима”, Иван Карамазов са својим великим инквизитором у „Браћи…”. Имајте на уму да Достојевски не описује пејзаже, не обраћа нарочиту пажњу на окружење или одећу, а ако то и чини, то није зато да би описао живот, карактер времена, морал епохе, као, на пример, Толстој. Не. Његове жуте тапете, прљаве преграде у собама Санкт Петербурга само су детаљ душевног стања јунака.

Какво је то стање? Најчешће, лудило. Достојевски је писао да се његов рад фокусира на атипичне хероје тог доба. На атипичне, јер се управо у њима најјасније испољавају одређене црте времена. Уосталом, шта је типичан човек? То је нешто просечно, апстрактно, нејасно. Просечан човек – шта од њега узети? Може ли се насликати јарки, упечатљиви портрет таквог човека? У просечном човеку нема понора бића, типичне црте епохе у њему су ублажене, сведене на „норму“.

А егзистенцијализам је заинтересован за екстремно људско стање.

Ко је, ако не Достојевски, најбољи у удубљивању у ова „екстремна, кризна“ стања? Ко, ако не он, показује сву пучину руског живота? Те прљаве кафане, бедну егзистенцију, пијанице разбацане по забаченим улицама, полулуде, млохаве, смрдљиве старце који умиру поред пута са именом своје проклете ћерке на уснама – све су то јарке слике руског живота, доведене до крајњих граница, до максимума. Да ли би Раскољников отишао да убије старицу да није био сиромашни студент? Не, омекшао би га буржоаски комфор, и све његове мисли остале би само теорија, и он би био други Обломов. Ох, било би лепо убити старицу! Али Раскољников је гурнут до крајњих граница – капут му је изношен, породици очајнички недостаје новца, будућност је нејасна. На идеју убиства доводе га не само велика размишљања, већ и груба материјалност. У тренутку кад мора да одлучи о својој судбини – да убије или не убије, да ли сам дрхтаво створење или имам право – концентрисани су сви аспекти његовог бића.

Филозофија Достојевског је нераскидиво повезана са његовом личношћу, иако он то оспорава, скривајући се иза измишљених књижевних ликова, постављајући радњу у неименовани округ, итд. Али сви његови ликови, посебно негативни – Ставрогин, Раскољников, Иван Карамазов – јесу он сам. Његову биографију сада, наравно, нећемо анализирати. Само ћу истаћи следеће.

У биографији Достојевског забележена је једна критична тачка – робија. Пре тога, књижевност Достојевског, иако уроњена у мрачне тонове, била је углавном романтична и посвећена одређеним стварима – кључна реч! – идеалима – баш том Човеку. У „Бедним људима“ је плакао над несрећним Макаром Дјевушкином, схватајући да је „последњи човек такође човек и зове се мој брат“. Био је страствени поборник идеала хуманизма. Обоготворио је последњег човека на земљи, верујући да је у њему светли почетак, да и њега треба поштовати и да је, можда, он бољи од свих нас. Али погледајте какав је то преокрет. Страствене сузе над Макаром Дјевушкином, малим човеком, у „Бедним људима” – и убиство старице зеленашице у „Злочину и казни…”.

Различити људи – рећи ћете. Дјевушкин, који никоме не жели зло, и зла старица. Али чињеница је да су пред идеалом сви једнаки – и јадни Макар и стара вештица. Последњи човек се зове мој брат – па зашто онда старица нема право да заузме место „последњег човека“? Идеали хуманизма Достојевског били су пољуљани на робији – и подвргнути сумњи. Ако су у његовим првим делима они безусловни, а читаоци су могли само да лију сузе због њихове несагласности са реалном структуром ствари, онда их у својим каснијим делима Достојевски доводи у питање. Штавише, каменује их, руши, пита: јесам ли ја дрхтава твар или имам право? Он се одваја од последњег човека и постаје судија над њим.

А зашто? Па зато што је Достојевски на робији схватио да последњи човек нема никакве везе са његовим идеалистичким сузама. Осуђеницима није ни топлије ни хладније од тога што над њима плачу плесњиви интелектуалци и „зову их братом“. Не постоји у свету идеална хармонија. Идеал је фиктивни изговор, магловита визија просечног човека, који ужива у својој филозофији у удобној фотељи радне собе. У идеалима траже само утеху, универзални одговор на питање, али не и истину. А истина је у суровим, бездушним пословима осуђеника. Живот је ружан, такав какав јесте. И никакви идеали га неће улепшати, никаква идеализована „лепота“ уопште неће спасити свет.

Дозволите да наведемо тај цитат у целости, да бисте се коначно уверили у разобличене идеале Достојевског после робије.

„Да ли је истина, кнеже, – упита Иполит Мишкина, – да ће свет спасити `лепота`? Господо, – викну он громко свима, – кнез каже да ће свет спасити лепота!“ На другом месту у роману, за време сусрета кнеза и Аглаје, она му каже, превентивно: „Слушајте, једном заувек, ако започнете о нечем као о смртној казни, или о економском стању Русије, или о томе да ће `свет спасити лепота`… ја ћу се, наравно, обрадовати и слатко ћу се смејати, али… унапред вас опомињем: не узлазите ми после тога на очи! Чујете ли: озбиљно вам говорим! Овог пута вам сасвим озбиљно говорим!“

Није ли тачно да се ове речи појављују већ у сасвим другом светлу? Стављено у контекст, то више није невероватно моћни афоризам, већ нешто подложно сумњи. Симболично је да ову фразу чак није изговорио „идеалист“ кнез Мишкин, већ Иполит, човек који му се руга. Ове речи су једноставно општи израз отрцаног, баналног идеализма. Док ви тамо верујете у ту своју лепоту, док причате о „економском стању Русије“ (познато, зар не?), негде се пролила суза намученог детета, које за ту лепоту не мари. Идеалиста може да се правда да ни Вавилон није одмах изграђен, да је вера у лепоту кључ будућег здравља човечанства. Али Достојевски управо доноси ту слику детета.

„Дивне сличице. Али имам ја о деци још и бољих стварчица; врло, врло много сам скупио о руској деци, Аљоша. Једну девојчицу, малу, петогодишњу, омрзли су отац и мајка, `врло уважени људи чиновници, образовани и васпитани`. Видиш, ја још једном одлучно тврдим да многи људи имају нарочиту особину – то је страст за мучењем деце, али само деце. Према свим другим субјектима људског рода ти исти мучитељи односе се чак благонаклоно и смерно, као образовани и хумани европски људи, али необично воле да муче децу, само у том смислу и воле децу. Управо незаштићеност тих створова саблажњава мучитеље: анђеоска поверљивост детета, које нема где и нема коме да побегне, ето баш то распаљује погану крв мучитељеву. У сваком човеку, наравно, крије се звер – звер срџбе, звер страсти распаљене вриском мучене жртве; необуздана звер пуштена с ланца, звер у разврату добијених болести, звер костобоље, болесне јетре и осталога. Ту јадну петогодишњу девојчицу ти образовани родитељи подвргавали су мучењу на све могуће начине. Тукли су је, шибали, ударали ногама, не знајући ни сами зашто – читаво тело претворили су јој у модрице. […] Разумеш ли ти то, мало створење, које још не уме ни да схвати шта се с њим ради, на оном одвратном месту, у мраку и зими, бије се својом сићушном шачицом у измучене груди, моли се својим крвавим невиним, кротким сузицама `боги` да га заштити – разумеш ли ти ту бесмислицу, пријатељу мој и брате мој, искушениче мој божји и смерни, разумеш ли зашто је та бесмислица потребна и створена! Без ње, кажу, човек не би могао да опстане на овом свету, јер не би спознао добро и зло. Због чега да се спозна то ђаволско добро и зло, по таквој цени? Па онда цео свет знања није вредан ових дечјих суза…“ 

После ове сцене, фразе попут „лепота ће спасити свет“ и „економско благостање Русије“ делују као бесмислено брбљање. Ево га – реални живот, где је све у крајностима, где се не можеш сакрити иза идеала, где мораш да направиш баш тај мучни избор. Веровати у Бога – или бацити све дођавола и обесити се, отелотворујући на тај начин идеју Човекобога, као што је то учинио Кирилов. На робији је Достојевски стајао над понором и ужаснуо се човеком, запрепастио се његовом нискошћу, подлошћу, мраком. Био је ужаснут понором који лежи у њему самом. Ужаснуо се могућношћу да би, можда, и он био спреман да убије ту стару зеленашицу, да би можда мучио то дете, само да му је понуђен сакрални избор.

(syg.ma/@robbietherotten; превео Ж. Никчевић)