Никита Сјундјуков: ДОБРОТА И ЛЕПОТА. ЛАЈБНИЦ И НАСТАСЈА ФИЛИПОВНА Пише: 

У поглављу које претходи главном делу „Теодицеје“, посвећеном односу вере и знања, Лајбниц нехотице признаје шта га је нагнало да предузме читав пројекат богооправдања. Филозоф се ту позива на Лутера:

„У свему другом признајемо у Богу највећу величину, само се у односу на праведност усуђујемо да се одупремо;  не желимо унапред да верујемо у Његову праведност, иако нам је обећао да ће доћи времена када ће са откривењем Његове славе сви људи јасно видети да је Он увек био праведан и да је тако и сада.“

Даље у тексту, Лајбниц објашњава која својства препознајемо у Богу као највиша: моћ, мудрост и доброту. Сила Божија је несумњива: Он нас је призвао из непостојања у постојање. Мудрост такође, она је запечаћена низом непогрешивих истина разума. Али доброта…

Иста идеја се може посматрати из другог угла, кроз добро познату тријаду: доброта-лепота-истина. Немамо разлога да сумњамо у лепоту Творца, јер свакодневно посматрамо тријумф лепоте у Његовом стварању, у чудесима природе. Естетско савршенство света не може се оспорити до данас. Са истином су ствари данас мало компликованије. Али за Лајбница је савршенство истине такође неоспорно – овде се он позива на непогрешивост математичких, логичких и неких филозофских истина, на пример истине о постојању Бога.

Али доброта, или праведност – ова својства се могу довести у питање. Ми имамо искуство тријумфа лепоте и тријумфа истине, али ретко ко од нас је икада био сведок тријумфа правде, коначног и неопозивог потврђивања добра. Свака достигнута правда може бити измењена или поништена.

Праведност је, дакле, најслабији од божанских атрибута. Ако, наравно, посматрамо ова својства као однос Творца према творевини. Може се претпоставити – за сада врло стидљиво – да је ова слабост идеје правде у супротности са снагом идеја лепоте и истине послужила као један од филозофских извора теодицеје. Правда је Ахилова пета Бога филозофа.

Ова иста претпоставка баца светло на многе јунаке Достојевског. На пример, ево Мишкинове примедбе о изгледу Настасје Филиповне:

„Невероватно лице! – одговори кнез, – и ја сам сигуран да њена судбина није обична. Лице весело, а види се да је страшно много препатила, зар не? То јој очи кажу, ево ове две кошчице, ове две тачке испод очију на почетку образа. То поносито лице, страшно поносито. Него, ето, не знам да ли је она и добра. Ах, да је којом срећом још и добра! Тада би све било у најбољем реду!“

Овде је, у сажетом облику, дата сва проблематика Лајбницове теодицеје. Лепота Настасје Филиповне је неоспорна – али да ли та лепота подразумева доброту, доброту која живи у њеној души упркос патњи коју је преживела? Кад би лепота била у нераскидивој вези са добротом, онда би, заиста, све било у најбољем реду. Али није.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)