Никита Сјундјуков: ДЕЧЈЕ СУЗЕ И РАТ

Један украјински младић поставио ми је питање о позитивном ставу Достојевског према рату и како се он уклапа са његовим речима о дечјој сузи. Захвалан сам на указаном поверењу и журим да одговорим.

***

Здраво. Ја сам обичан тинејџер из Украјине, који воли дела Достојевског, и у вези са читањем Фјодора Михајловича, имам прилично логично питање у вези са легитимизацијом рата од стране Достојевског. Можда његова дела схватам прилично оскудно и превише дословно, али цитат из „Браће Карамазових“ да срећа целог човечанства није вредна сузе на образу невиног детета, како ми се чини, с једне стране, карактерише став према рату и свакој глобалној светској идеји повезаној са насиљем. С друге стране, Достојевски је, колико ја разумем, био прилично снажан присталица аутократије и империје, у вези са чиме је имао прилично позитиван став према ширењу Русије; штавише, и у „Злим дусима“ и у „Идиоту“ открива се руска идеја, која је вероватно недодирљива. Цитат из Карамазових о дечјој сузи чини се тачнијим за савремене ратове, посебно за рат у нашој земљи, јер заиста не разумем како идеја „руског света“ или идеја суверенитета и државности може бити вреднија од нечијег живота или његове нормалне судбине. Стога, изгледа као да су два пола Достојевског погледа очигледно супротстављена један другом у савременом свету. Уопштено говорећи, не знам како да одговорим себи на ово питање, али чини се да је људски живот увек важнији.

***

Здраво! Ово је тешко питање, сумњам да ћу вам дати задовољавајући одговор. Мислим да ни сам Достојевски ту није био сасвим доследан у својим ставовима.

Али ево шта је важно. Речи о дечјој сузе изговорио је нико други до Иван Карамазов, припремајући Аљошу за причу о Великом инквизитору. На овај начин Иван жели да у Аљошиним очима оправда Инквизиторову логику: погледајте, каже он, шта људи раде, да ли им је онда уопште потребна слобода, ако кошта дечје сузе? Тако да овде нема само моралног патоса, већ и манипулације.

Мада – чин манипулације не поништава значај самог питања. На пример, Достојевски је волео да понавља да је једини критеријум за проверу моралности нечијих поступака њихова корелација са Христом.

Није довољно дефинисати морал верношћу својим уверењима. Такође је потребно стално у себи постављати питање: да ли су моја уверења истинита? За њих постоји само једна провера – Христос. Али то није филозофија, већ вера, а вера – то је црвена боја… Не могу признати као моралног човека онога који спаљује јеретике, јер не прихватам вашу тезу да је морал сагласност са унутрашњим уверењима. То је само искреност (руски језик је богат), али не и морал. Морални узор и идеал за мене је – Христос. Питам: да ли би он спаљивао јеретике? Не. Па, онда је спаљивање јеретика неморалан чин… (Из биљежница)

Људе попут Ивана Карамазова Достојевски у једном свом делу назива „прогресивцима из стаклене баште“. Њима је народна патња само изговор за интелектуалну вежбу, ништа више. Они беже од сваког правог рада, јер добро знају да стварност увек тера човека да бира између два зла. Дечје сузе ће увек бити ту, на крају крајева, деца се рађају плачући (унапред се извињавам због овог врло неелегантног израза). Једино питање је како смањити те сузе.

Што се тиче рата, Достојевски о томе говори сасвим јасно у „Дневнику једног писца“. У почетку он износи своје мишљење у име извесног „парадоксалисте“. Суштина његових речи може се свести на то да рат буди национални дух, без рата руски народ пада у обломовштину, у летаргичан сан. Оштрина судова је управо последица чињенице да Достојевски овде као да не говори у своје име, већ у име јунака склоног провокацијама и парадоксима. Али после неког времена писац се враћа овој теми и већ у своје име понавља практично исту мисао. Али, прво, у вези са конкретним догађајима (Руско-турски рат из 1877. за ослобођење Балкана од османског јарма). Друго, он овде додаје још једну мисао: рат подржава народ, и стога је оправдан, народ у овом рату види истину. И, треће, овај рат се не води због себичних интереса цара, већ због идеје слободе, тј. вођен је вишим идеалом. Постоји чак и идеја изражена у духу „рата који ће окончати све ратове“:

Шта је светије и чистије од подвига таквог рата какав сада предузима Русија? […] Ојачавши, макар и претерано, савезом са племенима која је ослободила, она неће јуришати на Европу са мачем, неће јој ништа заграбити нити узети, као што би Европа сигурно учинила када би нашла прилику да се поново сва уједини против Русије. О да, да, наравно – не само да им нећемо ништа отети и не само да им нећемо ништа одузети, већ управо самом околношћу да ћемо постати претерано јаки, коначно ћемо добити прилику да не извучемо мач, већ, напротив, у смирењу своје снаге да покажемо пример искреног мира, међународног јединства и несебичности. Ми ћемо први објавити свету да не желимо да постигнемо сопствени успех кроз сузбијање појединаца националности које су нам стране, већ га, напротив, видимо само у најслободнијем и најнезависнијем развоју свих других народа. (Дневник једног писца. Рат. Ми смо најјачи. Април, 1877.)

Признајем да ни сам не могу у потпуности да разрешим противречности између високог моралног патоса Достојевског и његовог милитаризма. Али сам писац, међутим, није се нимало стидео тога. Све што нам преостаје јесте да будемо искрени према нашем класику и да не стављамо један његов суд испред другог.

Генерално, могу вам предложити да прочитате „Три разговора“ ученика Достојевског Владимира Соловјова. Чини ми се да контрадикција између дечје патње и рата ту проналази неку врсту решења. Хвала вам на интересовању за Достојевског. Искрено вам (и свима нама) желим мирно небо изнад главе.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)