НИЈЕ БИЛО ЕВАКУАЦИЈЕ: БОДРИЈАР И БАТАЉОН „АЗОВ“

Пише: Андреј Коробов-Латинцев

Сећате ли се Бодријарове књиге „Није било Заливског рата“? Па, у Украјини су је очигледно пажљиво прочитали. Тамо, у овој невеликој књизи, француски филозоф тврди да у модерним временима више нема чињеница као таквих; чињеница је замењена тумачењем чињенице, а тумачење може бити било које, све до порицања самог постојања чињеница („Није било Заливског рата“). Бодријар посебно анализира језике за описивање сукоба и напомиње да језик сукоба данас може заменити сâм конфликт, виртуелизовати га, а у будућности чак и релативизовати, услед чега постаје нејасно: да ли је била Буча? Да ли су кијевски казнени одреди бомбардовали Луганску обласну администрацију? Да ли је у Другом светском рату ипак победио Совјетски Савез или Американци, предвођени Спајдерменом и потпоручником Џоном Сноуом?

Ево, у Украјини су сигурни да се борци неонацистичког батаљона „Азов” (из поштовања према украјинском језику зваћемо их „Азив”) нису предали, већ су евакуисани (или други термин – подвргнути поступку који се назива „екстракција“). Истина, ратници из батаљона Азив „евакуисани“ су право у истражни затвор, али то за историју није битно, за историју је потребно самоуверено понављати научене фразе као што су „евакуација“, „екстракција“ итд.

Према речима самих „Азив“ милитаната, наређено им је да се предају. Па ово наређење је заиста дивно, требало би да има више таквих наређења команде Оружаних снага Украјине, а ми смо им помогли тако што смо оне који су се предали „евакуисали“ у поправне установе Доњецке и Луганске Народне Републике, или сличне установе у великој Русији.
Неки од наших стручњака и новинара, гледајући како се одвија прича са Азовсталом, у који је засео батаљон „Азив“, изнели су став да су се украјинске власти окренуле директно мистицизму и да покушавају да изврачају стварност, све упорније понављајући мантру: „Наши хероји се неће предати!“ Хероји су се предали. Онда су измислили нову мантру: „Наши хероји су евакуисани!“ Сећамо се да су евакуисани у истражни затвор. Па добро. Није о томе реч. Поента је да ово није никакав мистицизам, нити шаманска завера, већ обична постмодерна. Она реалност, тј. реалност постмодерне, у којој живи Украјина, управо описана у Бодријаровој књизи.

Бодријар у својој књизи пише да је „свет све више почео да премешта своју активност у виртуелни биоскоп, у телевизијски и компјутерски простор“. Интересовање за филмове катастрофе и за жанр пост-апокалипсе уопште проистиче управо из те жеље да се прескочи катастрофа, да се из пред-апокалипсе закорачи право у пост-апокалипсу, заобилазећи, заправо, апокалипсу као такву.

„Ми више не живимо у логици преласка из могућег-виртуелног у реално, већ у хиперреалистичкој логици апотрофије реалног виртуелним“, каже Бодријар. Апотрофија је старогрчка реч која се може превести као уздржавање. То јест, реално се задржава виртуелним: извођење виртуелног рата блокира пут правом рату: „да ли ми желимо да се рат коначно догоди, ако се већ догодио десетак пута?“ Разумно питање: влада Украјине је на сваки могући начин свих ових осам година играла на карту звану „рат са Русијом“. Чак су и званични представници кијевског режима говорили о „рату са Русијом“. Представници реалности су им се подсмевали, али шта брига постмодернисте за подсмех! Виртуелно, кијевски режим и његови пропагандисти су имали потпуно регистровани рат са Русијом, а кад је кредит имагинарног био исцрпљен, „рат са Русијом“ је ипак почео као реалност: апотрофија реалног виртуелним је завршена, нулта стварност је провалила у Украјину.

У случају Азовстаља сусрећу се виртуелно („хероји су се борили до последњег и погинули“, иако је „погинули“ неспретно замењено са „евакуисани“) и стварно („хероји“ су заробљени и сад ће им се судити за ратне злочине против цивилног становништва).

Кијевски режим није желео да призна предају „Азиваца“ до последњег. Виртуелно, они су се херојски борили и гинули за независну Украјину, за Бандеру, Одина и Зеленског. Украјински пропагандисти су чинили све што су могли да виртуелно задрже стварност, али стварност је ипак улетела у Украјину: „Азивци“ су се предали, кукавички изашли подигнутих руку (у Великом отаџбинском рату, совјетски војници су то називали „направили трозубац“) . Можете покушати да то назовете „екстракцијом“, или евакуацијом, али филозофски смисао „Азовстаља“ је да оповргне Бодријарову тезу да виртуелно-могуће сад кочи стварно, и ми смо сад сви заробљеници виртуелног, таоци ТВ екрана. Да, виртуелно може да задржи реално, али не задуго. Преко руске војске, стварност се поново пробила до нас.

Међутим, Украјина још није спремна за ову реалност. За то су посебно били неприпремљени милитанти батаљона „Азив“. Бодријар за њих каже да су хтели да „ратују користећи презерватив“. Имали су, по Бодријару, „вољу за спектаклом“, али није било оне „воље за моћ“, како се понекад преводи Ничеов термин „Wille zur Macht“.

Отуда, из ове неспремности, долази и облик рата који посматрамо у Украјини: терор над цивилним становништвом, таоци, уцене итд. О томе пише и Бодријар, називајући такав рат не-ратом: „Не-рат карактерише дегенерисани облик рата који се састоји у манипулацији таоцима и преговорима. Таоци и уцене су најчистији продукти система апотрофије. <...> Данас је талац нешто као стратешки објекат, сутра ће постати нешто попут божићног поклона, разменске вредности и ликвидне имовине.”

Погледајмо феномен Азовстаља: како су наши несрећни „Азивци“ кукали за цивилима у фабрици (не пуштајући их напоље), како су њихове жене ишле код папе да моле за своје несрећне мужеве, како су сви преговарали о њима, несрећницима, претећи и уцењујући, покушавајући да постигну какву такву погодбу. Прецизно по Бодријару: „таоци и и уцењивање“. Сва та историја са Азовстаљом није прича о тврдоглавом седењу у катакомбама, о храбром ратовању и херојској смрти, праћеној вазнесењем у Валхалу, већ банална прича о узимању талаца и уценама.

Али то је у стварности, чији је принцип, како пише Бодријар, изгубљен.

Тако да чекамо филм о херојском „извлачењу“ храбрих ратника батаљона „Азив“ из Азовстаља.

(Novoeurasia.com; превод Ж. Никчевић)