НЕВЕН ЂЕНАДИЈА: Ево зашто се вриједи дипломатски и правно борити за Космет

“Ко се бори тај може изгубити, али ко се не бори тај је већ изгубио” – Б. Брехт

Највише мрзим када ми неко каже “ма пусти, не вриједи се око тога борити ионако је изгубљено”, а управо ово ми се најчешће дешава када почнем да причам о томе како се треба борити за Косово и Метохију дипломатским путем и свим оним дозвољеним средствима. Сваки обичан човјек који хоће, може постићи много, али под условом да зна како, да има визију и да види неки пут. Ма колико људи мислили да је Косово данас изгубљено, продато или на све могуће начине прожето феноменом издаје, сматрам и вјерујем да се увијек треба искрено и часно борити, јер изгубљено је само оно чега се ми одрекнемо. Космет у овом смислу може да буде персонификација живота, јер и у животу све је у борби, посвећености и истрајности, а уз дозу модрости и храбрости, да не кажем лудости, сматрам да ништа није немогуће.

Управо на овај текст ме је инспирисала ни мање ни више него амбасада Њемачке у Приштини. Наиме, прије неколико дана на званичним страницама ове амбасаде објављена је вијест да се у поступку за издавање виза у овој амбасади не прихватају пасоши издати од стране “Координационе управе” Републике Србије, иако је до сад била пракса да се за ту визу са српским пасошем може аплицирату у амбасади у Приштини. Ову праксу користи и већина земаља чланица ЕУ које имају амбасаду у Приштини. За оне који не знају, сви грађани са пребивалиштем на Косову и Метохији могу да изваде пасош Србије, али у ком пише “Координациона управа” и који се разликују од пасоша у остатку Србије по томе што је за путовање у земље ЕУ потребно аплицирати за визу. Иако грађани Србије могу од 2009. да путују у Шенгенску зону без виза, Уредбом Владе Србије од септембра исте године, као и према уредби ЕУ од новембра, грађанима са Косова и Метохије је онемогућено је да посједују биометријске пасоше који подлијежу безвизном режиму. Грађани са КиМ, који желе да добију српску путну исправу, по њу морају у Београд, а визе ваде или у Бегораду или у Приштини.

Према овој одреби у политичком смислу Срби са Косова и Метохије су колатерална штета свих оних Албанаца који такође посједују и имају право на ове пасоше Србије, са којима би даље у случају безвизног режима могли да траже азил у ЕУ или да обављају послове из домена организованог криминала и тероризма, а у исто вријеме да се позивају на државу Србију. Са друге стране на званичној страници амбасаде Њемачке у Београду може се наћи потпуно контрадикторно упутство о томе како грађани који имају пасоше “Координационе управе” своје захтјеве за визу треба да предају у амбасади у Приштини. Дакле, ако упростимо испада да Срби са пребивалиштем на Косову и Метохији и пасошем Србије, визе за Њемачку не могу добити нигдје. Ту јако чудну и контрадикторну дипломатску одлуку једне озбиљне државе одмах сам усликао и пренио на свом профилу. Исто то су уочили и неки медији, међу првима “Коссев” чија је новинарка чак и звала амбасаду и добила усмену потврду.

Оно што се дешава послије тога је јако интересантно и сигурно не приличи Њемачкој коју сам одувијек сматрао озбиљном државом у дипломатском и организационом смислу. Управо данас сам случајно опет ушао на странице амбасаде Њемачке у Приштини и тамо сада стоји потпуно други текст, под истом секцијом и истим насловом “5. Српски пасоши”. Овај пут на страници амбасаде у Приштини пише да су они ипак задужени за обраду тих захтјева за визу.

Дакле амбасада Њемачке је промјенила своју одлуку у само неколико дана. Као прво највише ме је изненадила њихова непрофесионалност, чак и више од тога како су на овај начин жељели да правном силом натјерају Србе да ваде косовске пасоше. Као друго морам да признам да се овакви примјери када се Њемачка “посипа пепелом” на очигледан начин не виђају сваки дан, и као треће, ово значи да се ипак вриједи борити, па макар и овим малим корацима.

Уколико се овим стварима приступа неозбиљно и шупљо од стране једне озбиљне амбасаде, питам се само колико још других рупа има у Бриселском споразуму и свим осталим актима којима се свакодневно Србима на Косову и Метохији отимају основна људска права. Мислим да би учени и образовани људи, људи од струке и интелектуалци требали да изађу из својих јазбина и да се заједно удруже како би се истраживале овакве ствари и како би се вршили ови мали подухвати, ма колико неко говорио да то нема никакав значај. Бацити Њемачку на кољена па макар и овако, ипак значи да има наде за неку борбу у којој можемо изгубити, али у којој нисмо унапред поражени.

Тагови: Косово и Метохија, Невен Ђенадија, Срби