„Април је најокрутнији месец“, написао је Т. С. Елиот у уводном делу поеме која се сматра најбољом коју је икад објавио – „Пуста земља“. Најокрутнији месец за председника Џоа Бајдена је свакако август 2021. године, који се сада, срећом, завршава. Када је председник имао лошији месец?

Последње недеље у августу, Бајден је свечано, са руком на срцу, посматрао како се ковчези са телима мртвих Американаца, страдалих у терористичком масакру на аеродрому у Кабулу у четвртак (мисли се на 26. август, прим. прев), износе из авиона у Доверу.

Страдали Американци су извршавали евакуацију америчких грађана и авганистанских савезника из рата који је Америка изгубила oд истих оних талибана које смо збацили са власти 2001. године због пружања уточишта терористима Ал каиде након напада 11. септембра.

Бајденов август

Изгубили смо наш најдужи рат, а талибански победници вратили су се на власт и помажу наш одлазак из Кабула. Када се у уторак (31. август, прим. прев) заврши америчко повлачење из Авганистана, о судбини стотина америчких грађана и хиљада авганистанских савезника које остављамо иза себе одлучиваће џихадисти против којих смо се борили две деценије. Током целокупног Бајденовог мандата читаћемо и слушаћемо о њиховим судбинама.

Истог поднева у недељу док је Бајден одавао почаст палима у Доверу, ураган Ида приближавао се америчким обалама. Идини вртлози од 150 миља на сат опустошили су исту обалу Луизијане коју је ураган Катрина погодио пре 16 година. До недеље (29. август) је милион становника у области Њу Орлеанс изгубило струју и неће је имати данима, можда и недељама.

Истог овог августа, САД су дубоко загазиле у четврти талас пандемије вируса COVID-19, са новозараженима, са новим случајевима којима је потребна хоспитализација и новим смртним исходима који су на нивоу бројки какве смо имали на врхунцу зимске кризе.

Август је такође донео стотине хиљада илегалних странаца који улазе преко наших јужних граница у највећој мирнодопској мигрантској инвазији у историји. Већина од милиона људи који улазе у нашу земљу су у потрази за бољим животом. Ипак, међу њима има криминалаца и силоватеља који су напаствовали жене и девојке у мигрантским караванима, а немали је број и непријатеља који долазе с намером да рат против тероризма преместе на територију Сједињених Држава.

Тако су током првог августа Бајденовог мандата Сједињене Државе претрпеле пораз у свом најдужем рату, биле принуђене на понижавајућу евакуацију од стране непријатеља, а све то док се боре са најгором епидемијом у последњих 100 година и инвазијом илегалних миграната на јужним границама. Све то доводи у питање да ли ми, Американци, и даље поседујемо вољу и способност да очувамо нашу земљу.

Али ни то није све.

У августу 2021. године, америчка политичка сцена изгледа најтоксичније.

Међурасни односи су напети ништа мање него шездесетих година. Услед смрти Џорџа Флојда под коленом полицајца из Минеаполиса, излив непријатељства према полицији довео је до рекордног броја оставки полицајаца широм земље. Резултат је незабележени пораст пуцњава и убистава у урбаним срединама, а међу жртвама је и значајан број деце.

Некад и сад

Када је председник Џон Ф. Кенеди дао одобрење за инвазију на Кубу Фидела Кастра, која се окончала дебаклом у Заливу свиња, Американци су стали иза Кенедија зато што је, иако је начинио ужасну грешку, ипак био наш председник, оличење америчке државности. Проценат грађана који га подржавају порастао је на 80 одсто.

Тада смо били једна земља и један народ. А данас? Чују се захтеви за импичмент или оставку Бајдена. Овакав политички притисак на председника сигурно је делимично освета за оно што су демократе учиниле бившем председнику Доналду Трампу.

Две недеље пре него што је Бајден положио заклетву, руља је упала у Капитол у знак протеста против формалне потврде његовог мандата. Након упада руље, Трамп је по други пут подвргнут процесу опозива под оптужбама да је подстицао „побуну“, „покушај државног удара“, „домаћи тероризам“, „издају“, те да представља смртну претњу за „нашу демократију“.

„Постоји нешто одиста труло у нашој држави“ – ово запажање Адама Смита након што су Британци изгубили одлучујућу битку код Саратоге често се призива ових дана.

Сасвим оправдано. Јер колико трулежи једна земља може да издржи пре него што се распадне? Колико свега овога можемо да поднесемо у тренутку док носимо терет одбране наших савезника у Европи, источној Азији и на Блиском истоку од руско-кинеског савеза, чијем настајању је допринела наша интервенционистичка политика?

Домаћи медији су подељени као никада у нашим животима. Наше културне елите изврћу руглу традиционалне вредности и идеје Средње Америке. Наше политичке странке завађене су више него икада.

Наш циљ би требало да буде кретање „ка све јединственијој државној унији“.

Изгледа ли некоме као да се крећемо у том правцу?

Да ли поделе међу нама постају превелике да бисмо опстали као једна земља и један народ?

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Alex Martinez on Unsplash 

Извор Buchanan.org