Ненад Живановски – Столић: АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ ИЗНЕВЕРЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ИЛИ ЗАШТО СРБИЈИ НЕ ТРЕБА ЗОРАН ЗАЕВ

Зоран Заев

Ових дана, тражећи на интернету интервју мог пријатеља Бранислава Брајана РашиЋа за београдски магазин „Карактер“, најдаље што сам успео да стигнем је било до његове насловне стране на Инстаграму. Несхватљиво за данашње време, али овај часопис нема свој сајт, тако да је доступан само за читање у штампаном формату. С обзиром на релације на које живим и путујем (Скопље-Лондон), нисам имао могучност да купим и прочитам „Карактер“, па ми је једино остало да се задовољим насловима о садржају објављеним на првој страни. А на њој су биле најаве текстова: „Миљенко Јерговић о Басари“, „Снежана Чоргадин о Ђинђићу“. Само мој Брана није говорио о другима, него је испричао своју импресивну животну причу као рок фотограф у Лондону. Међутим, оно што ми је највише привукло пажњу била је најава исповести Дубравке Стојановић, претенциозно формулисана као „Мој политички манифест: Волела бих да Србија има Заева“.

Као што сам већ споменуо, с обзиром на то да нисам имао прилику да прелиставам овај часопис, а тиме и да прочитам политички манифест професорке Стојановић, моју полемику, тј. указивање зашто Србији није потребан Заев засниваћу само на наслову њеног манифеста, интуитивно претпостављајући шта је рекла када се понадала да само Заев Србију спасава.

Објективно незадовољство као разлог за револуцију

Ко је Зоран Заев? Он је био премијер Македоније од маја 2017. до јануара 2020. године. Ако за њега питате у западноевропским дипломатским круговима у Скопљу и македонском невладином сектору, који је донедавно престижно држао лого УСАИД-а на својим сајтовима, добићете одговор да је он био најевропскији премијер Македоније, који је успео да реши тридеценијски спор са Грчком око имена државе. Ако разговарате са обичним људима, било да су његови бивши политички противници или симпатизери, одговор би се најчешће сводио на псовке, клетве и разочарања. Равнодушност ретко код кога да постоји, а чак и његов највећи присталица резигнирано ће изразити разочарење.

Да би се разумела политичка траекторија Зорана Заева од „једине наде за спас Македоније од диктаторског режима Николе Груевског, до највећег издајника у историји Македоније“, треба видети како је дошао на власт и постао премијер државе.
Међутим, да би се то разумело, оставимо накратко Заева по страни и размотримо део друштвеног контекст који је постојао у региону у последњих 15-так година, конкретно у Македонији, Албанији и Републици Српској.

За његово разумевање, мало тест питање за читаоце: шта повезује Мартина Нешковског, Давида Драгичевића и Клодијана Рашу?

Одговор: Сву тројицу је (наводно) убила полиција. Мартина је на смрт претукао члан обезбеђења премијера Груевског, за Давида родитељи тврде да га је тукла, малтретирала, силовала и убила полиција у РС, док је Клодијана смртоносно упуцао полицајац у Тирани док је ишао да купи цигарете током полицијског часа у време ковида. Иако су сва три случаја имала исту основу за изазивање гнева и протеста становништва, само су у случајевима Мартина и Давида изазвали вишемесечне грађанске протесте (логистички подржане од стране невладиног сектора, обезбеђеног грантовима западних амбасада).
Иако се скопским улицама, по којима су људи шетали и блокирали их, скандирало „Правда за Мартина“ (а у Бањалуци „Правда за Давида“), у ваздуху се осећало да су протести били усмерени на пад владе Груевског (и Милорада Додика). Међутим, у том тренутку – 2011. – Груевски је био веома популаран међу бирачима, па је политичким инспираторима и организаторима протеста било јасно да нема критичне масе за смену власти, већ да је грађанско незадовољство добар капитал да се на неком наредном уличном протесту наруши монолитност власти.
Изненађујуће или очекивано, због сервилности албанске власти према Западу, у Тирани није било оваквих организованих протеста, односно незадовољство је трајало само 2-3 дана, колико неорганизовани гневни грађани имају капацитет да се спонтано окупе и протестују против репресије коју им је учинила полиција. Ових дана, често спомињана албанска невладина организација „МЈАФТ!“, која је крваву руку прва употребила као симбол, у периоду Клодијановог упуцавања није забележила никакву активност у вези са овим убиством, иако се на њеном сајту наводи да је једна од њених главних активности рехабилитација мирних протеста и других видова грађанских реакција.

Почетак револуције

Али вратимо се на случај Македоније. Протести због смрти Мартина Нешковског били су иницијална показна вежба за начин на који ће у будућности бити рушен режим Груевског и истовремено изградња политичке инфраструктуре, пре свега у цивилном сектору, којом ће из позадине управљати опозиција, а све у координацији и уз подршку западних амбасада.
За „сукоб титана Груевски – Заев“ није се дуго чекало, веч је у јануару 2016, опозициони лидер изашао у јавност са шокантним открићем о масовном прислушкивању тајне полиције, коју је предводио брат од ујака премијера Груевског, Сашо Мијалков. Сазнања су били застрашујућа: последњих година прислушкивани су на хиљаде грађана и снимљени су стотине хиљаде досијеа, бројеви који су македонско „дубоко грло” учинили дубљим и од Никсоновог Вотергејта. У серији под називом „бомбе“, Заев је почео континуирано да објављује на интернету прислушкиване разговоре како између чланова владе тако и њених противника. То је указивало да Груевски није имао поверења ни у својим најближим сарадницима и министрима.
Јавност је била шокирана, људи су почели да се преиспитују да ли су рекли нешто лоше на рачун власти док су разговарали телефоном и да ли су и они били мета прислушкивања. Страх од изговарања имена Саше Мијалкова могао би да се упореди са временом Александра Ранковића. У земљи је завладала масовна психоза параноје, која је сасвим оправдано прерасла у револт против власти, који су македонска опозиција и невладин сектор артикулисали у грађанско незадовољство и бунт (која то опозиција на свету не би искористила овакав пенал!?).

Био сам користан идиот

Спонтани грађански протести су суптилно почели да добијају свој организациони оквир под називом Шарена револуција, предвођени младима и студентима, чији се наступ састојао од бацања кондома испуњених различитим бојама на владине зграде изграђене у неокласичном стилу у пројекту Груевског „Скопље 2014”. Заев и опозиција су од самог почетка подржали младе организаторе, али са дистанце (као шетачи и бацачи боје по владиним зградама), како власт не би дискредитовала грађанске протесте да су опозициони.
Као један од огорчених грађана, чију је породицу директно погодила владавина Груевског и неправда партизованог правосуђа, и ја сам био део тих протестних шетњи. Међутим, још од самог почетка побуне, нешто ми није штимало. Док се огромна колона грађана кретала од собрања према влади, сви смо се осећали једнаки, компактни, уједињени. Међутим, када би смо стигли испред владе, одједном, ниоткуда, појавили би се, за мене и остале, неки непознати млади људи, који би раширили велику гумену прачку и почели да лансирају кондоме пуне фарбе на владину зграду. Истог тренутка, када би испразнили „шаржер“, како су се појавили, тако би неприметно и нестали у маси. Убрзо се сазнало да су то били вође из сенке Шарене револуције (иако се тврдило да вођа нема), а први међу једнакима био је један висок, мршав, брадат момак, који је током читаве револуције носио избледеле фармерке и белу мајицу измазану шареним бојама. Његово име било је Павле Богоев.
Када су протести достигли критичну тачку, а власт више није могла да издржи притисак грађанског незадовољства, потпуно изкомпромитована објављеним снимљеним разговорима, морала је да прихвати главни захтев сада веч уједињене опозиције и Шарене револуције. А, то је било формирање ПРЕЛАЗНЕ ВЛАДЕ! Посредници су били амбасадор САД у Македонију Ђеф Бејли и представник Европске уније у Скопљу Аиво Орав (сада представник ЕУ у Приштини и који, по македонском моделу, ништа чудно да формира и нову широку коалициону владу са или без Аљбина Куртија. За то ће му искуство из Македоније бити драгоцено).

Триумф револуције

После вишемесечних преговора власти и опозиције, коначно је био прихваћен тзв Пржински споразум, којим је Груевски пристао да буде прелазне владе, у којој он више неће бити премијер. Укратко, ево шта је значила прелазна влада у случају Македоније:
1. Прелазна влада имаће мандат од 100 дана, са јединим циљем да организује нове изборе;
2. Премијера прелазне владе предлаже владајућа ВМРО-ДПМНЕ;
3. Опозициони СДСМ предлаже министре унутрашњих послова и рада и социјалне политике;
4. Опозициони СДСМ предлаже заменике министре финансија, информационог друштва и јавне управе и министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде. Ови заменици министри имају право вета на одлуке министара ВМРО-ДПМНЕ.
5. Овим споразумом ће се СДСМ, који бојкотује парламент, вратити у њега и предводиће скупштински анкетни одбор формиран за аферу прислушкивања.
6. СДСМ престаје да објављује било какав прислушкиван материјал. Након што се СДСМ врати у Собрање, сви материјали који поседују СДСМ или било ко други биће достављени јавном тужилаштву на хитан поступак.
7. Државној изборној комисији ће бити дата већа овлашћења да осигура слободне и поштене изборе, као и једнаке услове за све странке.
8. Све препоруке ОЕБС/ОДИХР биће спроведене, укључујући верификацију бирачког списка у складу са договореном новом методологијом. Пре наредних избора, Влада ће затражити јачање дугорочног и краткорочног мониторинга од стране ОЕБС/ОДИХР.
Упркос овако испреговараном Пржинском споразуму, којим су испуњени сви захтеви опозиционог СДСМ-а, на изборима 2017. поново је победник био ВМРО-ДПМНЕ, са два посланика више од СДСМ-а. Тада су на сцену ступиле западне амбасаде, пре свега САД, које су забраниле победничкој албанској партији ДУИ, која је у претходној влади била коалициони партнер ВМРО-ДПМНЕ, да прави коалицију са победничком македонском партијом и наредиле јој да формира владу са на изборима пораженим СДСМ.

Деца једу своју револуцију

Овим је био отворен пут Зорану Заеву да постане нови премијер државе, али не изборном вољом бирача, већ америчким наређењем. У посланичким клупама као члан СДСМ сео је и вођа Шарене револуције, поменути Павле Богоев, чије мршаво тело убрзо почиње да добија енормно на тежину, тако да више не може да закопча ни једно дугме на сакоу (нити да види свог вршњака док мокри). Славни „шарени револуционар” почиње додатно да иритира своје пратиоце и јавност објавом фотографија са егзотичних путовања, на којима често у руци држи томпусе. Ипак, његов крај је неславан: ухваћен је у куповини кокаина, после чега и нестаје са политичке сцене.

Међутим, шта се дешава са бившим опозиционим лидером, а сада премијером Зораном Заевом? Већ у првих сто дана владавине, у јавности су почеле да излазе афере о непотизму и корупцији. У Србију добро позната фолк певачица Цветанка Ласкова, постаје му саветник за културу. Оно што Мира Марковић није успела да постигне деведесетих да постави Зорицу Брунцлик за министарку културе, Заев је био на добром путу да то учини, само да се грађани нису побунили.

Десет најприоритетнијих захтева гласача и свих оних који су га подржали у протестима, које је опозиционар Заев обећао да ће испунити када ће постати премијер (попут независног судства, слободних медија, укидања институционалне репресије над грађанима, побољшање економске ситуације, кривичне одговорности за све оне из претходне власти који су прекршили закон, судска разрешница у афери прислушкивање, департизација јавних институција, борба против корупције, правда за оне који су били жртве претходног режима ревизијом сумњивих судских пресуда, расветљавање афере око милионског финансирања пројекта Скопље 2014 и враћања старог изгледа зградама, као и онога за шта су се сви потајно надали да ће Заев урадити – не из реваншизма, већ на основу непобитних доказа – затворска казна за Николу Груевског), били су игнорисани.

Супротно овим приоритетима грађана и учесника протеста, премијер је, мимо свих очекивања, почео да спроводи сасвим другачију агенду, која већини грађана уопште није била битна: почео је преговоре са грчким премијером Алексисом Ципрасом и преко ноћ и променио име државе у Северна Македонија, не само за спољну већ и за унутрашњу употребу, иако је као опозиционар пред телевизиским камерама стављао руку на срце и обечавао да док дише макеоднски ваздух не ће променити уставни назив земље. Промена имена значила је експресни пријем земље у НАТО, иако је на референдуму већина грађана била против уласка у НАТО ако је цена за то била промена имена.

Уместо у затвор, Никола Груевски је на контроверзан начин побегао из земље у Будимпешту, за шта ни најнаивнији не верују да није било договорено да буде изведено уз помоћ Заевове владе. Кадрови бивше власти наставили су да добијају владине тендере. Архитектонско ругло од античких споменика и грађевина остало је, без и једна стара фасада да буде рестаурирана. Корупционашке афере претходне власти, као и афера прислушкивања, почеле су да се разводњавају и застаревају у намештеним судским поступцима, а специјални тужилац Катица Јанева, доведена са мандатом да испита и процесуира аферу прислушкивање завршила је у затвор због корупције и рекета. Мартина Нешковског више се нико није сећао. Западне дипломате су изгубиле интересовање за политички процес у земљи јер је оно за шта су биле послате успешно завршено: Македонија је постала чланица НАТО-а.

Повратак на предреволуционарно стање

Разочаран и изневерен, народ се поново окренуо опозиционој ВМРО-ДПМНЕ, коју је, наводно, ребрендирану и дистанцирану од Николе Груевског, преузео да води универзитетски професор Кристијан Мицковски, који је обећао да ће када дође на власт вратити уставни назив државе. Убрзо је био позван у америчку амбасаду, након чега му никад више није пало на памет да понови то обећање.

На последњим изборима ВМРО-ДПМНЕ је убедљиво победио СДСМ, са дупло више посланика, а Мицковски је постао премијер, најављујући да ће се обрачунати са криминалом и корупцијом од претходне власти. Као и Заев, тако и он највише што је добацио у хапшењу били су партијски експоненти из трећег и другог ешалона. Зоран Заев, далеко од очију јавности, инкогнито се преселио да живи у Дубаију, где му је у октобру 2024. године, за његов педесети рођендан, певао Харис Џиновић за огроман хонорар. Главни Заевов савезник у рушењу Груевског, Радмила Шекеринска, пре неколико месеци постала је заменик генералног секретара НАТО-а и отишла да живи у Бриселу, док главно осумњичени у афери прислушкивање Сашо Мијалков је на сталној релацији отворено одељење затвора у Струги и монденских Монте Карло и Кан.
Памет у главу Срби!

Зашто све ово пишем вама у Србији? Позвао бих се на Новака Ђоковића, који каже: „Нећу да дајем савете, само делим своје искуство, па ко хоће нека прихвати”. И ово није савет вама, већ наше македонско искуство, које има сличности са оним што се дешава у Србији, али и шта би вам се тек могло догодити. Као и ми, и ви са правом захтевате правду, владавину права, одговорност, окончање корупције и, коначно, смену власти која то није спровела.

Али да ли имате план за дан после, сто дана после, годину дана после, четири године после? Да ли сте сигурни да ће оно што су сада ваши приоритети бити и приоритети будуће владе коју ћете подржати? Да ли сте сигурни да се судски поступци против одговорних за рушење надстрешнице неће разводнити и да се Горан Весић, који је од демократе постао напредњак, неће вратити старом јату и тако заштитити? Ко вам гарантује да НОВА С и Н1 неће „смањити доживљај” и извештаје са судских рочишта о надстрешници не ће емитовати негде пре спортских вести? Насупрот томе, ниоткуда, као приоритети ваше владе ће постати признање Косова, санкције Русији, изолација Републике Српске, признање „геноцида“ у Сребреници, Војводина Република!?
Зато будите мудри и не верујте обећањима која ће вам дати опозициони политичари – шта ће урадити када дођу на власт, већ инсистирајте да потпишу писану изјаву у којој ће навести шта неће да раде!

Учите из нашег искуства, како не бисте и ви гледали исти цртани филм као ми. Подсетићу вас на сцену када Том, уобичајено насамарен глупом фором од Џерија, очајнички гледа себе у огледало, а на њему, уместо сопственог лица, види превареног магарца. Нема сумње да ће доћи дан када ћете и ви морати да се погледате у огледало.

Или, ако вас још увек дрма адреналин који вам је Мадона убризгала да сте после 1968. највећи студентски протест, увек имајте на уму речи духовног вође побуне из 1968. Сартра, који је егзалтираним студентима уверених да раде нешто важно и историјско, цинично поручио:
„Све вас презирем, јер знам да ћете за десет година бити исти као они против којих се сада борите!”
Зорану Заеву није требало ни десет месеци, зато и он не треба Србији.