НЕНАД УЗЕЛАЦ: Како достојанствено исповраћати Косово?

Фото: РТРС

„Ако најбољи од свих могућих светова захтева сузицу једног детета, не прихватам у њему да живим“, мисао је Достојевског којом данас можемо сагледавати однос према Косову. У нашем је друштву много оних који сматрају да је српска дечија суза са Косова вредна уласка остатка Србије у „рај“ звани Европска унија. Последњи у низу који заступа такву тезу, на велико изненађење јавности, јесте и председник САНУ, професор Владимир Костић, који је у последњем интервјуу, ових дана изнео неколико занимљивих тврдњи: прва је да Србија треба „са елементима достојанства да напусти Косово“; друга да је Европска унија рај у који се треба ући, макар повраћајући; и трећа да је Русија „вештачка алтернатива“.

Поставља се питање како са елементима достојанства напустити светињу која сама собом чини достојанство Србије и српског народа? Косово није девојка прељубница па да се може напустити са елементима достојанства, оно је духовност, српска вертикала, а тиме и вертикала достојанства српскога народа. Нема тих „елемената“ са којима се Косово може достојанствено напустити. Ако већ немамо политичку и правну власт на Косову и Метохији, праву истину и право питање које би председник САНУ требало себи да постави јесте следеће: где је САНУ у последњих петнаест година да се изјасни и изнесе став о егзистенцијалним питањима за српски народ? Где је САНУ да се изјасни о премештању дијалога о Косову са Уједињених нација на ниво Европске уније? Где је САНУ да се изјасни поводом Бриселских споразума и зашто тада није спречила предавање политичке и правне власти Косову како бисмо данас могли рећи да ми барем де факто или барем де јуре имамо неку власт доле? Уместо тада, председник САНУ данас, када је све изгубљено, јавља се да нам објасни да је све изгубљено.

Напуштање Косова за шта? Професор Костић каже за Европску унију и образлаже свој став речима „повраћаћу, ја ћу у рај ући“. Ако је потребно да на европском путу исповраћамо Косово са „елементима достојанства“ да бисмо ушли у рај звани Европска унија, зар се то може онда рајем звати? И разлог због којег се мора ући у ЕУ јесте што ће нас, уколико не одустанемо од Косова, она изоловати и угрозити наш опстанак. Каква је то природна алтернатива у Европској унији, ако на њеном путу морамо повраћати (Косово) и бринути за опстанак, ако од њеног пута одустанемо? Повраћање се јавља када је стомак покварен, а на европском путу, којег Европска унија непрестано хвали кроз наш, наводни, економски и сваки други напредак, јавља се проблем стотина хиљада гладних стомака који због европског пута немају шта да поврате. За њих, за разлику од професора Костића, Европска унија има алтернативу. Они је виде у природној алтернативи која постоји у Русији, а која се данас бори за то да нам стомак буде здрав и да Косово не повраћамо. Међутим, да ли свесно или несвесно, професор Костић учествује у једној много первертированијој игри: Европска унија терајући Србију да призна Косово жели да уједначи и обезбеди своју спољну политику, јер када Србија призна Косово онда немају разлога пет држава чланица које то нису урадиле да не ураде. Дакле, Србија мора бити натерана на признање како би се обезбедила спољна политика Европске уније и у том моменту Србија губи аргумент неуједначености спољне политике ЕУ према Косову у односу на захтев ЕУ да уведе санкције Русији. Свако залагање да се Косово напусти и призна, јесте залагање да се сутра уведу санкције Русији и да српски народ тиме запечати своју судбину. Да Србија обезбеђује спољну политику ЕУ, док се на истоку јавља јасна алтернатива чије је пријатељство више пута јасно назначено, јесте потпуна первертираност душе.

Ако послушамо Достојевског, он је потпуно управу да се срећа једног човека не може градити на несрећи другог, те у нашем случају не може се срећа централне Србије градити на несрећи косовских Срба нити се спољна политика ЕУ уједначавати на несрећи српског народа који није њен члан. Једини елементи достојанства у овим судбоносним тренуцима јесу колико својим нечињењем изазивамо српских суза на Косову: и подземни човек Достојевског, онај без достојанства, дизао је глас против заснивања среће у срећном мравињаку на несрећи других. Чак је и Белински, највећи руски западњак, својевремено, дигао глас против начина производње живота Запада израженог кроз Хегелову филозофију рекавши да чак и да се попне на највишу степеницу људског развоја, на највиши степеник среће и тамо ће тражити рачун за све жртве инквизиције, Филипа Другог, случајности итд. Уколико не добије рачун он ће се на главу стрмоглавити низ степенице, јер не може бити миран ако није искупљена крв сваког његовог брата. У нашем случају: не може се Косово са достојанством исповраћати за „рајску“ Европску унију нити се елементи достојанства могу градити изазивајући српске сузе на Косову и Метохији одрицањем од истог. Није толико тога трулог у нашим стомацима, колико у нашим душама.

Тагови: Ненад Узелац