НЕНАД ТАДИЋ: Медијско шминкање фанатичног злочина

Терористички напад на полицијску станицу у Зворнику није само угасио живот недужног полицајца Драгана Ђурића и пробудио никада залијечене ратне страхове, већ је у року од свега неколико часова, у медијском смислу, вратио БиХ у 1992. годину.

Ако се отворено шовинистичка наслађивања нечијом смрћу на порталима у Федерацији БиХ, нарочито на бошњачким /уз повремено укључивање других страна/, може правдати скривањем иза опскурних ликова и анонимном мржњом, писање етаблираних федералних медија непогрешиво нас враћа у доба рата.

Особа која је са више комада оружја и џеповима пуним муниције, уз вјерски поклич, упала у станицу полиције, у којој раде и полицајци који нису српске националности, за тили час постала је за поједине медије „исфрустрирани млади човјек“ коме су „српски злочинци“ убили оца када је био мали.

Услиједили су покушаји исмијавања свједока који су описали напад, уз опаске да се сваки „постратни синдром“ код друге /српске/ стране приписује вехабизму …

Чињеница да је нападач Нердин Ибрић имао тек годину дана када је почео рат у БиХ није била сметња за почетак опскурне медијске релативизације убиства и медијску ратну реторику који је планула за тили час, као да никада није ни престајала.

Занимљива је чињеница да медији у Федерацији БиХ нису жељели да пренесу информацију да је и убијени полицајац Драган Ђурић изгубио оца у ратним сукобима деведесетих, у бановићком селу Жељева. Убили су га припадници тадашње такозване Армије БиХ.

Да су пренијели, пропала би опскурна и опасна, али на овим просторима увијек запаљива теза о „праведној освети“.

Међутим, како батина има два краја, правдање једног злочина оним што се дешавало у ближој или даљој прошлости могло би да БиХ уведе у нестанак брже него било која атомска бомба.

Да ли ико нормалан може да замисли ситуацију у којој ће сви почети да, према свом нахођењу, намирују историјске рачуне?

За деведесете, за НДХ и Јасеновац, за међурелигијске злочине од Крајине до Дрине…,па све тако до пада средњовјековне Босне и доласка Турака.

Могућност да било која фанатична особа, спремна да врши покоље, мирно хода по улицама довољно је мрачна, али је исто толико, ако не и више, застрашујућа медијска логистика која је спремна да на најопскурније начине оправда убиства или да их релативизује.

Или сасвим прецизно – Ако убиство полицајца и рањавање још двојице није злочин већ „освета повријеђеног човјека“, ако више комада оружја у његовим рукама и фанатични напад није тероризам већ „измишљање исламизма“ и „политичка порука“ Републици Српској – онда такозване европске интреграције нису питање свих питања.

У том случају становници Српске имају само једну дилему /која се лако и брзо рјешава/ – суверенизам или вехабизам?

Или још једноставније – устав и закони или шеријат у најави.

Тагови: БиХ, Зворник, Ненад Тадић, Нердин Ибрић, Убиство