НЕНАД ПОПОВИЋ: Србија мост између Запада и Русије

Ако икада ЕУ и САД буду од Србије тражиле да уведу санкције Русији, власт у Београду би на такав захтев могла једноставно да одговори – референдумом. И то не само изјашњавањем грађана Србије, већ референдумoм на коме би учествовали и власници страних компанијa, пре свега, из ЕУ и САД, које већ послују у Србији. И чврсто сам уверен да би сви европски и амерички привредници гласали против санкција Русији!

Уосталом, већина страних компанија није ни дошла у Србију, бар не само или превасходно, због купаца. Осим тога што нас има скоро упола мање него купаца само у Москви, и наша је куповна моћ готово најмања у Европи, па и у региону.

Али, зато Србија има нешто што нико други нема – Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом и још неким државама бившег СССР. То потенцијалним инвеститорима, домаћим, али и страним, широм отвара врата тржишта са више од 200 милиона купаца, од којих су многи веома платежно способни, због чега готово да и нема светски значајне компаније а да није присутна на руском тржишту.

Америчка компанија „Актавис“ је, ових дана, у фабрици „Здравље“ из Лесковца, дуплирала производне капацитете и запослила нових 100 радника. И, гле чуда, највећи део те додатне производње биће пласиран управо на – руско тржиште! И да се разумемо, да не извози чак 70 одсто производње, „Здравље“ из Лесковца никада не би било проглашено за „фабрику године“ за 2014. у саставу „Актависа“, једне од десет највећих фармацеутских компанија на свету.

Још једна велика фармацеутска компанија, немачка „Штада“, власник вршачког „Хамофарма“, такође добар део производње пласира купцима из Русије. Француски „Таркет“ вероватно не би пре девет година купио бачкопаланачки „Синтелон“ да је само могао и да наслути да једног дана та фабрика неће моћи своје производе да извози у Русију.

Иако на први поглед звучи апсурдно, предности трговине са Русијом, много боље и пре наших, схватили су бизнисмени из других земаља. Ту се крије и одговор на питање зашто се променила структура нашег извоза, па се, у последње време, поред воћа и поврћа, у Русији највише продају хулахоп чарапе, подне облоге, обојени метали, лекови, електричне машине, апарати и уређаји, приколице и спољне гуме за аутомобиле, циркулационе пумпе за грејне системе и цеви од рафинисаног бакра. Све постаје још јасније ако се погледа ко их производи. Од 10 највећих извозника у Русију годинама је чак осам предузећа чији су власници – странци. На том списку су: „Синтелон“ Бачка Паланка (француски „Таркет“), „Хемофарм“ Вршац (немачка „Штада“), фабрика чарапа „Вали“ Ваљево („Голден лејди“ из Италије), Фабрика бакарних цеви Мајданпек („Алпин група“ АГ Холандија), Ваљаоница бакра „Севојно“ („Ист Поинт“, чији су власници од 2012. два инвестициона фонда), „Тигар тајерс“ Пирот (огранак „Мишленов“ из Холандије),“Лохр“ Бачка Топола (француска компанија) и „Грундфос“ из Инђије (данска компанија). Њима су се последњих година придружиле и друге стране компаније, „Горење“, „Тетрапак“, „Јура“, „Бол пекиџинг“, „Импол севал“, „Леони“, „Сирмијум стил“…

Амерички „Мајкрософт“ је у Србији отворио развојни центар у којем је развијао софтвер за препознавање ћириличног рукописа намењеног, пре свега – тржишту Русије! Данас „Мајкрософт“ у развојном центру у Србији запошљава 150 програмера, који годишње извозе преко 10 милиона долара софтвера. Софтверска решења и услуге које се из Србије пружају на територији Русије имају статус домаћег производа – за те компаније то је смањење оперативних трошкова, а за Србију то је и извоз, радна места, али и освајање најновијих технологија.

Немачки „Тенис“, највећи произвођач меса у Европи, не долази у Србију да би снабдевао овдашње купце, већ да би, без царине, могао месо и месне прерађевине да понуди потрошачима из Русије и других земаља са којима Србија има споразум о слободној трговини. Да ли је сад свима јасно зашто Србија 2009. у Русију уопште није извозила унихоп чарапе, а већ 2012. њихов извоз вредео је скоро 30 милиона евра? И то није све. Јер, да нису странци дошли да овде покрену производњу, сада би на тржишту рада било бар неколико хиљада незапослених више.

Српске компаније од продаје руским купцима зарађују сваки 13. долар од укупног извоза, али би врло брзо Русија по вредности нашег извоза могла да се изједначи са Италијом и Немачком. Капацитет руског тржишта практично је неограничен и само од наше способности и ангажмана зависи колико ћемо тамо извести робе и зарадити девиза. Зато би, поред бројних институција које постоје за унапређење сарадње са ЕУ, надлежни у Србији требало да оснују макар једну институцију за унапређење економске сарадње са Русијом. Задатак ове институције био би пре свега да промовише и помогне српски извоз на руском тржишту, као и да промовише инвестиционе потенцијале Србије. Како руским инвеститорима, тако и инвеститорима из ЕУ и САД заинтересованим да преко Србије по повлашћеним условима извозе у Русију. Очигледно је да таквих инвеститора име веома много.

Оснивањем прве регионалне Канцеларије за сарадњу са Русијом на Златибору – општина Чајетина је повукла први потез у правом смеру!

Тагови: Ненад Поповић