НЕНАД ПОПОВИЋ: На страни истине и правде

Постоје тренуци у историји народа и политичара када њихов избор не само да судбински одређује будућност већ и прошлост. Зато је одлука да јединице Војске Србије поносно марширају на Црвеном тргу један од таквих избора. Отуда одлука да се бат чизама елитних јединица Војске која долази из Србије чује у Москви, изазива несразмерно велику буку и месец дана пре него што је тај марш почео. И тај бат чизама већ снажно одзвања и у Бриселу и у Вашингтону.

Али, чиновници западног света тешко могу да разумеју да Србија својим избором учествује на војној паради у Москви, у част обележавања 70. година од фашизма, брани сопствену част и успомену на своју антифашистичку прошлост. Као нација, ми не смемо да заборавимо готово два милиона жртава које су пале у борби против нацизма, као највећег зла у историји. Напротив, Србија је у некадашњој Југославији била носилац антифашистичког покрета, стварајући један од најснажнијих фронтова у Европи, као отпор Хитлеровој болесној визији света. Србија је и тада могла да бира. Могла је да сагне главу. Могла је да ћути. Могла је да калкулише и чак да се приклони идеји базираној на истребљењу народа и увођењу глобалне диктатуре, концентрационих логора и гасних комора, као идеји Хитлеровог новог поретка. Али, избор Србије је био једноставан и због тога тако храбар. Србија је изабрала страну истине и правде и супротставила се доктрини истребљења читавих народа и жеље да се апсолутно влада и доминира светом. Зато славну борбу против фашизма Србија никада не сме да заборави и своју будућност мора да гради на таквом баштињењу историје. Само је такав избор гаранција да Србија неће погрешити у будућности. И Србија тада није била сама. Заједно са савезницима, Совјетском Русијом и западним пријатељима, створена је победничка коалиција у борби против зла.

Али, времена, људи, њихови карактери и интереси се мењају. Западни свет данас жели да заборави заједничку борбу против Хитлерове Немачке са Русијом, како би се заувек поразила идеја стварања надрасе и истребљења читавих народа – Јевреја, Словена и Рома. Западни свет данас жели да заборави да је славна Црвена армија дала кључни допринос коначној победи против Хитлера. Западни свет данас жели да заборави највећу битку у људској историји, Стаљинградску битку, жели да упорно порекне како је готово 25 милиона Руса и осталих народа које су чиниле Совјетски Савез дало живот за коначну победу. Западни свет жели да заборави да су трупе Црвене армије ослободиле Аушвиц и Берлин и онај тренутак када се руски војник Михаил Михин, 30. априла 1945. године, попео на зграду Рајхстага и на њој истакао победничку заставу.

Зашто сада наши западни пријатељи и некадашњи савезници у борби против фашизма желе да порекну ове чињенице? Зашто њиховој визији новог света толико смета истина о прошлости? Зашто је данас Србија изложена огромном притиску да се приклони тој колективној амнезији и заборави да су трупе НОВ, заједно са снагама Црвене армије, ослободиле Београд, а да су потом јединице југословенске војске коначно протерале нацисте из земље? Лицемерје европских званичника досегло је врхунац када су одредили бриселског чиновника осредњег ранга, Словака Едуарда Кукана, да упути опомену Србији, да ни случајно не помисли да се придружи маршу победничких армија на Црвеном тргу. Тиме је он показао дубоко непоштовање према више од 150.000 совјетских војника који су погинули у борби за ослобођење Чехословачке у Другом светском рату. Треба ли да нову историју пишу такви људи, а да истина о антифашизму које се још сећамо буде заувек закључана у некој од бриселских или вашингтонских фиока?

Треба ли да нашој браћи и пријатељима у Русији да кажемо: „Не, никада вас нисмо познавали. Не, никада се нисмо заједно борили против Хитлера. Не, никада нисмо заједно крварили, мислећи да стварамо бољи свет без концентрационих логора и гасних комора! Не, нећемо са вама славити тај Дан победе, 9. маја, већ ћемо славити дан када су Француска и Немачка створиле организацију за угаљ и челик, која је касније постала надевропска организација познатија као – Европска унија“. Имали смо и такву могућност. Да кажемо Русима да никада нису постојале ни Стаљинградска битка, ни битка за Београд. Да Руси никада нису ослободили Аушвиц и Берлин и да је све то био обичан сан.

Зар да се сада Срби окупљају и прослављају Дан угља и челика, уместо Дана победе против фашизма? Нисам циник, али тешко ми је и да замислим како Срби подижу чашу шљивовице и испијају је на екс у славу када су се ујединили угаљ и челик у танку легуру Европске уније. Онда се сцена наставља: Срби се изљубе, поново наздраве и испију још једну чашицу у славу Едуарда Кукана! Само замислите где ће наша срца бити 9. маја и добићете одговоре на сва питања и на све дилеме. Одједном ће истина пукнути пред нашим очима и питање избора више неће постати ни политичко, ни геополитичко, већ – логично.

Да ли ће Срби бити са Куканом у неком бриселском ходнику, или ће марширати заједно са нашом војском на Црвеном тргу, славећи дан када су поражени Хитлер и нацизам? Ви знате одговор, а знам га и ја. Срцима ћемо бити у Москви, и наздрављаћемо војскама које су победиле зло.

Тагови: Ненад Поповић, Србија