НЕНАД ПОПОВИЋ: Црногорска бакља ранила Србе
Фото: Новости
Када је селектор црногорске фудбалске репрезентације Бранко Брновић, одмах после скандала на утакмици у Подгорици, дубоко погођен мучним догађајима на терену и трибинама рекао – „Нека иде све дођавола“ – верујем да није мислио само на фудбал.
Брновић добро зна да образ сваког часног Црногорца данас бриди од срама после незапамћених инцидената у Подгорици. Отуда је селектор и поручио да до нечастивог скокну сви, а не искључиво хулигани који су прекинули фудбалску утакмицу између Црне Горе и Русије. Бакља која је погодила руског голмана Игора Акинфејева у главу није ранила само тог младића који је имао несрећу да стоји између статива у Подгорици. Не бринем толико због Руса. Они су првим авионом одлетели кући. Много више бринем за све нас који остајемо овде: Сами са собом и са својим заблудама.
Наиме, та бакља је много више ранила све Србе у Црној Гори, па и оне који се данас декларишу као Црногорци, а богами, њено запаљиво дејство проширило се и много даље, па се, дубоко верујем, сада сви ми заједно држимо за образе, иако смо прошли без опекотина.
Али, феномен те бачене бакље није то што ће се због ње стидети онај који ју је бацио и они који су га на то наводили даљинским управљачем, седећи много даље од стадиона у својим удобним кабинетима. Парадокс је у томе да због те бачене бакље опекотине осећамо сви ми остали који верујемо у искрено пријатељство Русије и Црне Горе. До јуче се готово није ни постављало питање историјског братства Црне Горе и Русије и Цетиња и Москве. Али, само до јуче“
Да подсетим да је Свети Петар Цетињски рекао на самрти свом синовцу и наследнику Његошу:
– Моли се Богу и држи се Русије!
И Његош се молио Богу и држао Русије, поставши највећи песник и филозоф, мудрац и државник, помињући често у својим делима и беседама нераскидиву братску и духовну повезаност српског и руског народа.
Али, од када су трећеразредни чиновници из Вашингтона и Брисела поручили данашњем владару Црне Горе да се мане и Бога и Русије, а држи се НАТО, морамо да се запитамо: Могу ли се часни Црногорци погледати у огледало дуже од неколико секунди, а да после тога не спусте поглед?
Зато мислим да је та бакља букнула као пожар, осветљавајући многа скривена лица, па и она у Београду, откривајући како НАТО колонијализам, земље са часном и поноситом прошлошћу, претвара у нестабилна, чак гротексна места хулиганизма, криминала и корупције. Од када је Мило Ђукановић увео санкције Црне Горе према Русији, помисливши ваљда како ће тиме дестабилизовати Путина и његову економију, а заправо је, евентуално, пореметио снабдевање у неком московском дућану, запитајмо се – живе ли наши пријатељи, грађани Црне Горе, макар мало боље? Хоће ли им приходи од туризма бити већи овога лета? Ко ће заменити десетине хиљада руских гостију? Можда ће се на плажама Монтенегра сунчати морнари и кувари Шесте флоте? Не верујем у те бајке.
Само неколико дана пре него што се догодила подгоричка бакља, Србији се ипак догодио ИПАП! Тако је у тишини и мраку – бакље, наиме, нису гореле – Србија потписала документ који нашу земљу приближава на корак од НАТО. То је тај ИПАП, споразум на основу којег ће војници НАТО убудуће имати слободан транзит кроз Србију. То је тај ИПАП на основу којег ће војници НАТО моћи да користе нашу војну инфраструктуру. Већ претпостављам шта се може догодити, ако ћутимо. Населиће се прво у некој касарни, потом ће заузети неки град. И, док се ми пробудимо у овој помрачини, заузеће и читаву Србију!
Власти нас уверавају да то није тачно. Али ми се већ налазимо у предворју војне алијансе која је пре 16 година убила малу Милицу Ракић на ноши и побила још много невиних цивила, засувши читаву Србију осиромашеним уранијумом.
Ми не мрзимо, ми само памтимо! И због тих успомена и наше части, нечасно је приступити НАТО савезу. Не због тога што мрзимо, већ због тога што не заборављамо.
И како бисмо могли да себе погледамо у огледало, свако од нас, када би пристао да постане део тог савеза који би на нашој територији поставио ракете и окренуо их ка Русији? Зар постоји ико, ко држи до достојанства и људскости, ко може да помисли да ракете које су убиле малу Милицу, сада нишане у нашу браћу и пријатеље Русе? Зар да НАТО који нас је убијао, треба да постане наш савезник и убеди нас да је Русија наш непријатељ?! Зато је тако лако рећи – НЕ у НАТО!
Др Ненад Поповић, председник Српске народне партије
