НЕНАД МИЛКИЋ: Закукаћу колико грло може…

* док сам радио један текст о Сребреници, чуо сам много језивих прича преживалих Срба. Та сведочанства сам преточио у стихове који следе, а у циљу да се чује јаук и бол, а сачува и сећање на страдале Срба у селима око Сребренице, као и у затворима у самом граду…

Посвећено страдалим Србима у злочинима муслиманске војске предвођене Насером Орићем у селима око Сребренице у периоду 1992 – 1995… У тим нападима на најсвирепији начин погинуло преко 3 000 Срба…. Слава им!

Тужан ходам крајевима знаним,
и питам се има ли овде Бога,
Терају ме да се себе срамим,
себе самог и народа свога.
Оријентир ми брдо и речица,
вучју стазу шума је сакрила,
знам где је пашњак и пречица,
али не познам где је кућа била.

Не познајем куће ни кућишта,
нема петла да ме опомене,
од свег’ мога не остаде ништа,
осим бола, да ми памет скрене.
Бол ме гази, бол ме опомиње,
успомене буде се надошле,
срце сада драге ми спомиње,
памет вуче кроз године прошле.

Празан рукав, немам више руке,
оком гледам, мој поглед испрати,
теби ћу део своје муке,
део бола, део себе дати.
Ту где ноге сада стоје твоје,
беше центар злочиначког круга,
ту су сестре силовали моје,
све сам гледао из оближњег луга.

Матер ми пред кућом заклаше
док са брацом покуша да бежи,
а командант белог коња јаше,
смеје се, к’о да ђаво режи.
Малог брацу од девет месеци
злочиначка рука је узела,
и чуо сам, Боже!, чуо „Сеци“
од тела је глава одлетела.

Цвилеле су из комшијских кућа
девојчице тек нараслих груди,
старији падаше к’о снопови прућа,
сви од руке Орићевих људи.
„Је си л’ све?“ „Неко је претеко“
разговор ми дође до ушију,
„Кољи бре“ тада рече неко,
„мора да се ту у шуми крију.“

Бежао сам. Ноге моје босе
вукле ме тамо где је Дрина,
у страху те ноге брже носе,
шта сам имао, тек осам година.
Гране су ме шибале по лицу,
трчао сам тамо где су чамци,
али застах, помислих на Милицу,
моју мајку, погледах ка мајци.

Пратио ме поглед мртве мајке,
мртве очи ал’ пуне надања,
сигуран сам, спасила ме хајке,
да испричам за српска страдања.
А злочинце све сам препознао,
дуге браде лица не сакрише,
за славља је мој их отац звао,
е ти исти кућу нам спалише.

Кумови ме примише ко свога,
године су споро пролазиле,
за мир душе молио сам Бога,
ал’ утваре на сан ми долазиле.
Вриштао сам, о зид сам тукао,
мржња ми је једино остала,
плакао сам, звао и кукао,
ипак памет чиста ми остала.

Вест нам стиже једног јулског дана,
ђенерал је спас’о Сребреницу,
страх ухвати сваког муслимана,
који је Србе слао на кланицу.
Бежали су, напуштали децу,
ти кољачи, на сопствену срамоту,
под оружјем покушали пробој,
не би ли ипак остали у животу.

Колико кошта живот од убице?
Зар милости за њих може бити?
Живим за то да им видим лице.
Од жртава не могу се скрити.
Част је темељ српских официра,
частољубље од освете драже,
жене, децу, нико и не дира,
злочинци се по имену траже.

По имену и крвавом трагу,
те сви ми што покољ памтимо
испричасмо, сакуписмо снагу,
замолисмо да крв наплатимо
од Алије и његових људи,
што се храбро против жена боре,
затражисмо да им војска суди,
ја показах на своје злотворе.

Две деценије прођоше од тада,
неће срце судбу да прихвати,
све се надам, ал’ јалова ми нада,
да ћу опет мајку угледати.
Да ћу брацу у колевци љубити.
Да ћу сестре спремати за удају.
Да ћу се из ружног сна пробудити
и видети кућу у мом лепом крају.

Али стварност нестварно доноси,
сила људска прекрива ме стидом,
док за правду ко за хлеб просим,
називају мене ,,геноцидом,,!
Ја геноцидан?! Ја, тада, дете?!
Докле више политике и лажи?!
Шта је с тобом неразумни свете?!
Зар се правда међ’ неправдом тражи?!

Ако мени веровати нећеш
за своју се душу сад забрини,
гледај жене које путем срећеш,
сломљене су и све у црнини.
Ко спали цркву у Кравици?
Ко Залазје на велику славу?
Ко крст уреза на дечијој главици?
Ко Анђелку одсекао главу?

Ко јунаштво показа на деци?
Чији на Божић одјекиваше крици?
Ко покла Србе на Лозничкој реци?
Ко их масакрира у селу Јежестици?
А Факовићи? Бјеловац? Сасе?
Презир ми читајте на лицу.
Из гробова послушајте гласе,
Ко уништи српску Сребреницу?!

За вас не знам – ја знам где ћу бити
и овога једанаестог јула,
у жалости својој ћу се скрити,
пробудити успавана чула,
закукаћу колико грло може,
док ми восак буде падао на руке,
чистом душом обраћам се Боже,
нека свет чује и моје јауке.

Нека се сети моје породице,
моје куће и мога села,
нека се сети Срба Сребренице,
крвава их рука је одвела.
Злочин није само на једној страни,
увек има бар два своја лика,
једно Срби, друго муслимани,
а између гробља покојника.

Ако икад заборавиш мртве,
нек те памет заборави икад,
ако и наше не оплакујеш жртве,
неке тебе не оплачу никад.
Ако легнеш – никад не устао,
не призвао ни Бога ни свеце,
куд год да кренеш увек посустао,
праћен клетвом побијене деце!!!