Ненад Кецмановић: Зашто Бакир опструише формирање Савета министара БиХ?

Како објаснити да боснољуб Бакир Изетбеговић опструише формирање Савјета министара БиХ? „Кардељ је обилазио муслиманске функционере са идејом о признању муслиманске нације као конститутивног дијела државе. Главна подршка тој идеји је долазила од нове муслиманске интелигенције“. Тако је писао Милорад Екмечић и додао да су југословенски оријентисани Хасан Бркић, Авдо Хумо и Осман Карабеговић били резервисани. Дугоњић и Мијатовић су је прихватили, а Микулић спороводио.

Сам Тито је најприје био против, а потом покровитељ Кардељеве идеје. Био је то наговјештај Брионског Четвртог пленума на коме је побједио концепт „афирмације нација и јачања република“ те започео процес конфедерализације. По тадашњем политичком бонтону у БиХ, иницијативу за признање муслимана као Муслимана није нипошто смио да покрене политичар из реда тог народа (Џемал Биједић, Нијаз Диздаревић, Хамдија Поздерац …) јер би био дисквалификован као националиста. А пошто су у компартији у БиХ доминирали Срби, без њихове подршке, маса „национално неопредјељених“, још би сачекала признање нације.

Есад Ћимић је рекао да су муслимани „закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација, Меша Селимовић да су муслимани „рукавац велике ријеке, који ће се, ако прекине природну везу, претворити у баруштину“. „Емир Кустурица се вратио породичним историјским коријенима“. Да није било лако ни са народом свједочи велика партијска кампања да на попису муслимани прихвате да буду Муслимани. Чак и деценијама касније, приликом посљедњег пописа 2013, ИВЗ је дистрибуирала упутство: „по националисти сам – Бошњак“, „по вјери – муслиман“, „говорим босанским језиком“. Водећи бошњачки пјесник Абдулах Сидран коментарише: „Видим да смо у нечем грдно погријешили, али не знам да кажем у чему, нити како даље …“ .

Међу „новом муслиманском интелигенцијом“, коју помиње Екмечић, предњачили су Алија Исаковић, Мухсин Ризвић, Мухамед Филиповић, Атиф Пуриватра … Али, ни ови секуларни националисти, нису почетком 90-их повели муслимански народ, него је то била СДА на челу са Алијом Изетбеговићем, његовом робијашком халком и већ времешним Младим муслиманима, којима је и сам припадао, те са „Исламском декларацијом“ као политичким програмом.

Али, како пише Шаћир Филандра, у посљератној бошњачкој политичкој елити искорачили су потомци беговских породица. Њихови преци су се под вођством Хусеин-капетана Градашчевића побунили босански вилајет против султанових реформи и тако, наводно, ударили историјске темеље савремене босанске државности. Но, како је Омер паша Латас по налогу Стамбола сатро сепатаристички беговат, „муслимани су обезглављени ушли у 20. вијек“. Оно што није успио Хусеин- капетан звани „Змај од Босне“, учинио је Бил Клинтон међународним признањем БиХ.

Када су још прије рата у оквиру транзиције почели разговори о реституцији приватне имовине, потомци беговских породица тврдили су да је сва земља у Босни под Турцима била беговска и да би је требало вратити у приватно власништво њихових чукунука. Из тих кругова је потекла и идеја да Босна у цјелини припада Бошњацима. А то је већ онај „недовршени дио посла у Босни“ о коме говори Хилари Клинтон и који би се свео на укидање РС и „Херцег Босне“.

Истовремено, међутим, бивши младомуслимани, исламски службеници (имами, дервиши, хафизи, шеријатске судије) и Алијини фундаменталисти слиједили су идеју свјетске умме илити „глобалне заједнице муслимана од Марока до Индонезије“ која не познаје границе држава и нација. Тај галиматијас идеја преламао се и у Изетбеговићевој глави.

Већ као лидер националне странке, говорио је да му је једнако близак муслиман у Бангладешу колико и онај у Босни. Послије се тобоже трансформисао у националног лидера, па у предсједника грађанске БиХ. А исту конфузију слиједила је и СДА, па и његов народ.

Отуда данас бошњачка политичка елита, са с једне стране, хоће цијелу Босну као своју националну државу, а са друге стране земљу по приоритету вјерске лојалности, уступа авганистанским муџахединима , саудијским вехабијама, емиратским шеицима, блискоисточним мигрантима. Нација „поклоњена“ од Кардеља, држава „поклоњена“ од Клинтона, неостварени ратни циљеви да се добије „хљеба преко погаче“, произвели су несигурну нацију, нестабилну државу, мржњу и реваншизам.

Несигурне нације, законито генеришу фантазије о властитој изузетности, мисионарској улози, историјским правима, националној величини, те оптужују сусједа за непризнање тих умишљених квалитета. Код Бошњака је то аутоперцепција о великој жртви („осам геноцида“) невиној доброти („добри Бошњани“), оспореном праву на цијелу БиХ („Бошњаци су већина и старинци у Босни“). Ту спада и конструкција фигуре непријатеља који је крив и дужан за све трауме и фрустрације, а то је хришћанска раја, православна понајвише.

Новог Кардеља већ имају у лику Жељка Комшића и још само да им дође Јенс Столтенберг, имаће и новог Клинтона. Заједнички Савјет министара БиХ, вјерују, неће им ни требати. Могу они све то и без Срба, као што су покушали 1992. И опет гријеше јер 2019. постоји Република Српска, која баш и није боснољубна.

 

Извор sveosrpskoj.com, 22. јун 2019.