Савремени политиколошки класик Роберт Дал писао је да постоје ситуације у вишенационалним заједницама када ваља одлучити између демократије и државе. „Да бисте спасли државу, морате се одрећи демократије и увести диктатуру. А ако дајете предност демократији, она може да преживи само у дијеловима бивше државе“. У случају Босне, није се радило о бившој држави него о „држави у покушају“. Антиуставним насиљем унутрашњег и спољног фактора против воље конститутивног српског народа створена је држава која се распала прије него што је призната. Онда је у Дејтону промовисан кентаурски модел: домаће демократске институције плус високи представник са диктаторским „бонским овлашћењима“. И тај хибрид, наравно, стално трокира.

Не мањи научни ауторитет за међународне односе Џон Миршајмер је проблем конкретизовао на примјеру Босне. У неколико чланака објављених у Њујорк тајмсу и Новој републици у коауторству са Папеом или Ван Евером у интервалу од 1993. до 1996, заступа подјелу БиХ. Под карактеристичним насловима „Мрске комшије“, „Смањите Босну да бисте је спасли“, „Кад мир значи рат“, он се залаже за: припајане српских и хрватских сегмената БиХ Србији и Хрватској, подршку стварању одрживе муслиманске/бошњачке државе, контролисани трансфер становништва, односно антиципира да ће политика америчке владе произвести узалудна страдања и разарања.

Предсједници САД, сенатори и конгресмени из „демократског јата“ (Клинтон, Обама, Бајден) или нису читали корифеје америчке науке о политици, или су више слиједили лобисте интересних група и ослањали се на услужне савјетнике и аналитичаре који су рационализовали њихове политичке промашаје.

Бајденове опасне изјаве

Новоизабрани предсједник суперсиле Бајден је већ првих дана мандата у Бијелој кући дао двије опасне изјаве. Једна гласи да се „САД неће устручавати од војних интервенција по свијету“, а друга је о „незавршеним пословима у Босни“. Многи су већ рекли да су безопасне: промијенио се глобални однос снага, није Америка више оно што је била, имају много већих и пречих проблема на другим тачкама по свијету, Босну су као европско двориште препустили Унији итд. Јесте, али пријетећа синтагма Хилари Клинтон, у комбинацији са предтрамповским војним интервенционизмом и хушкачким лобирањем групе Олбрајтова, Енгел, Бугајски, Сервер, Бајдена чини акутном пријетњом за Српску.

„Дејтонски споразум донио је мир у Босну и потврдио њен суверенитет, територијални интегритет и независност, али је остао недовршен посао на промовисању правде, помирења и функционалне, мултиетничке државе“, изјавио је Бајден. Да видимо шта је од тога тачно.

Суверенитет!? БиХ као и све конфедерације има подијељен суверенитет између централне власти и високе аутономије дијелова, али кардиналну негацију њеног суверенитета представља инострани протекторат оличен у високом представнику и диктаторским бонским овлашћењима.

Помирење!? Од бројних владиних и невладиних, домаћих и иностраних комисија ниједна није успјела да уради ништа значајно на помирењу и угасиле су се прије него што су дошле до резултата.

Правда!? Очекивало се да ће Хашки трибунал донијети правду и катарзу, а догодило се супротно. Са двије стране због драматичне националне неравнотеже у броју оптужених и осуђених, што је неприродно за злочине у грађанском рату, са треће пак зато што то су казне биле временске, а не смртне.

Независност!? Због националних „матица“ у сусједству Срби и Хрвати биће бар дугорочно више везани за Београд и Загреб него за Сарајево. Ту чињеницу је уважио Дејтонски споразум: специјалне и реципрочне везе Српске са Србијом, хрватске домовнице и путовнице за Херцегбосанце, заступници „дијаспоре“ у Сабору. То све значи да ће двије трећине територије и половина популације БиХ бити у добровољној зависности од двије сусједне државе, ма колико то сметало Бошњацима и њиховим покровитељима.

Функционалност!? Најприје је дејтонски систем у БиХ био „сувише компликован, спор и скуп“, а сада је тај систем сажето оцијењен као „нефункционалан“. Истина, унија, кон/федерација, консоцијација, и како се већ све назива дејтонско уређење БиХ, по дефиницији није узор ефикасног и функционалног политичког система. Али то је минималан услов пристанка националних корпуса на заједничку државу, што значи и елементарног мира и релативне стабилности у шта се данас заклињу сви као приоритет на Балкану

„Пречесто смо видјели како национализам побјеђује државни интерес уз богаћење неколицине, умјесто спровођења реформи у корист већине“, каже предсједник Бајден. Ко год иоле познаје историју Босне јасно му је да у њој је национални интерес не „пречесто“, него увијек побјеђивао државни интерес. Када год би се национална и патриотска осјећања три народа БиХ нашла у колизији, она прва емоција надјачавала је ову другу. Никакво чудо, јер босанска држава никад није ни постојала као суверена држава, него само или као окупациона или као corpus separatum унутар већих држава.

Спољно признање (пријем у УН) није значило и унутрашње признање сва три домицилна народа који живе у њој. Игнорисање стања на терену од стране тзв. међународне заједнице произвело је грађански рат. Резултат је да се босанска мјешавина народа трансформисала у три територијално-етничка дијела и три патриотизма, који су постали нова реалност. Зато су сви мировни планови, од Кутиљеровог до Холбруковог, полазили од високе аутономије дијелова и слабе централне координације, те тиме накнадно индиректно признали пораз неолибералне концепције спољне изградње јединствене државе Босне (state building) и изградње једног народа Босанаца (nation building).

Никада није постојао интегрални босански патриотизам. Данас је везан за њене дијелове. Срби у БиХ га осјећају према РС, Хрвати према ХБ. Бошњаци пак патриотизам осјећају према средњовјековној хришћанској краљевини коју су разорили турски и локални „потурчени“ муслимани и која се данас манифестује као атаковање на РС и ХБ.

А што се тиче „богаћења неколицине на рачун већине“, економски систем који законито производи гомилање богатства, на једној, и све већег сиромаштва, на другој страни, током транзиције смо преузели управо са Запада и закорачили у првобитну акумулацију капитала. Статистика говори да 300 најбогатијих америчких породица располажу већом имовином него стотине милиона људи на планети. То су потомци оних који су све стекли радом и способношћу. Коме се Бајден пријекорно обраћа: Америци или Босни? Да ли је од неолиберала преко ноћи постао марксиста?

Маштарија и стварност

„Двадесет пета годишњица Дејтонског споразума је права прилика за све стране у БиХ да размисле о свјетлијој будућности и да се поново обавежу на тешке, али нужне кораке за изградњу потпуно функционалне БиХ за све њене грађане.“ Три националне стране у БиХ су током минулих четврт вијека имале више него довољно времена да „размисле о својој свјетлијој будућности“, а извјесно и сасвим довољно колективне памети. Ако је двоиподеценијско искуство живота у заједничкој држави ишта показало, то је да у Босни постоје два непомирљива приступа.

Само један народ – бошњачки хоће да живи заједно, али под условом да на основу нешто већег броја доминира по систему један човјек – један глас, а под фирмом грађанске, односно већинске демократије. Друга два народа – српски и хрватски, баш зато нипошто неће са њима да живе у заједници ни за јоту чвршћој него што је конфедерација. Штавише, и Хрвати желе да обнове Херцег-Босну од које су одустали на превару да ће ФБиХ бити у конфедерацији са Хрватском, и дошли у ситуацију да им Бошњаци бирају политичке представнике.

У Босни нема грађанске класе, нема грађанског друштва, па не може бити ни грађанске државе, изузев као пуке форме која виси изнад реалних односа. У њој великом већином живе Срби, Хрвати и Бошњаци, који примарно национално мисле, осјећају и понашају се. И ништа не мијења ствари што се ови посљедњи, из жеље за хегемонијом, лажно представљају као грађани, а објективно понајмање имају основе за то. У БиХ има и грађана. Али ако искључимо бошњачке криптохегемонисте, те националисте који се под грађанским кетманом прикривају у ентитету или кантону који контролише другонационална већина, онда су то само појединачни случајеви или мале групе занемарљивог политичког утицаја.

Коме би „требало да се обавежу стране у Босни“? Питање прије свих питања је зашто би шеф једне прекоокеанске државе био надлежан да се петља у проблеме Босне за које и сам каже да је суверена држава. Затим, народи у БиХ су се опредијелили, сложно као ни у чему другом, да се придруже Европској унији, а не Сједињеним Америчким Државама. Али, пошто је њихова евро перспектива бесконачно дуга и неизвјесна, једино би, дакле, могли да се обавежу једни другима, а за тако нешто су шансе никакве.

Међутим, потрошен је капитал међусобног повјерења! Због муслиманско-хрватске антиуставне злоупотребе већине гласова у скупштини ’92, Срби им више не вјерују, а Хрвати опет Бошњацима због доминације у ФБиХ. Неки међународни ауторитет који би био тројно прихваћен не постоји, јер су се сви компромитовали током минулих деценија бар у очима једних.

Најзад, и оно главно! Који су то конкретно „тешки, али нужни кораци“ нисмо чули од Бајдена. Али нам сарајевски лобиста Сервер и његови вашингтонски и домаћи кореспонденти, унапријед сигурни у побједу кандидата дубоке државе, већ мјесецима трубе о томе да ће 25. годишњица Дејтона бити повод за координисан евро-амерички удар на Српску и на Додика – персонификацију њеног отпора антидејтонској централизацији и унитаризацији. Кажу и да реформе подразумијевају укидање ентитета и кантона, односно јединствену државу, те да ће нова рјешења бити наметнута.

А како се у политици нешто намеће? Притисцима, пријетњама, уцјенама или оружјем. Уосталом, Срби имају непосредно искуство са обје варијанте. У свјетлу двије цитиране предсједничке изјаве Џозефа Бајдена, ваља признати да су Сервер, Бугајски, Енгел и Олбрајтова, испали поуздани вијесници невремена над Српском или ефикасни саучесници самоиспуњавајуће политичке прогнозе. Горњи дом Конгреса САД, на предлог сенатора Брауна, усвојио је прије три дана резолуцију 729 у којој „нема ентитета који постоје, а има владе БиХ која не постоји“.

Професор Миршајмер, који је још 1997. указао и на неодрживост бошњачко-хрватске ФБиХ, написао је да би подјела на троје била лакше изводљива прије Дејтона, али да ни у новим околностима „није касно“. До подјеле ће свакако доћи и „једино је непознато колико ће коштати“. Висина цијене, по њему, „зависи од тога када ће САД коначно престати да маштају о босанском јединству“. И, додали бисмо, докле ће залуђивати Бошњаке да ће им ту маштарију претворити у стварност. Према Бајденовим „инаугурационим“ изјавама, сенатској резолуцији, то вријеме још није дошло. Напротив, предстоји још једна рунда борбе за одбрану Српске.

Проф. др Ненад Кецмановић је политиколог, социолог, бивши ректор Сарајевског универзитета (1988-1992) и члан Сената Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Министарство одбране РС

Извор Нови Стандард