НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Што им бар отворено не кажемо шта мислимо?

Када год у регион дође неки Хојт Ји – а има их из САД и ЕУ много, и често навраћају на Западни Балкан да нам соле памет – питам се зашто им ови наши не кажу лијепо и једноставно: „А, извините, шта се вас тичу наши односи са Шиптарима на Косову или са муслиманима у БиХ. Ваше мијешање показало се за нас штетно и хвала вам лијепо. Наше унутрашње проблеме рјешаваћемо ипак боље сами“.

А онда ми падне на памет друга варијанта. Прије него што и почну о трансатлантским интеграцијама, о томе како Србија има одговорност за мир и стабилност на Западном Балкану а како је Република Српска постала реметилачки фактор у региону и бла-бла-бла, наши би могли да их заскоче много умјеснијим питањима.

„Када и како можемо очекивати да се ријеши сукоб између предсједника САД и ‘дубоке државе’? То јесте ваша унутрашња ствар, али да ли сте свјесни да су САД суперсила и да то има широке реперкусије по цијели свијет? Предсједник Трамп је најавио да се САД више неће петљати у унутрашње ствари других земаља, како онда амбасаде у БиХ и Србији наставља по старом?“ Или: „Зашто ЕУ слиједи политику САД према Русији и трпи енормне економске штете?“; „Нису ли САД постале баласт за ЕУ?“

Постоји и трећа варијанта. Могло би да им се каже: „Србија и Република Српска су демократске земље и није довољно да политичка елита буде благонаклона према евроатланстким интеграцијама, него да је неопходно да иста опредјељења, мање или више, дијели и већина народа. Домаће и западне сондаже јавног мњења у Србији и Српској годинама показују да убједљива већина народа није за улазак у ЕУ, поготово у НАТО, односно да постојано даје предност Евроазијском савезу, БРИКС и сл., илити Русији, па чак и Кини. И то се не мијења упркос настојању политичке елите да отварање нових поглавља и Партнерство за мир прикаже као велики национални успјех у укључивању у међународну заједницу“.

НАСТАВАК РЂАВЕ ИСТОРИЈЕ

А да би се такви резултати релативизовали, уз анкете о дефициту подршке евроатлантским интеграцијама редовно се као коректив поставља питање: „Да ли бисте радије живјели у ЕУ и САД или у Русији?“ И, наравно, добија се одговор да би, напротив, готово сви дали предност Америци и најразвијенијим европским државама.

„Аха, ево сад видимо како је та просјечна свијест српског народа недослједна, противречна, растргана и конфузна, час би једно, час супротно, у ствари и не зна шта хоће!“, намеће се закључак. И, како би рекао лорд Брајс, ето оправдања да елита одлучује умјесто тих ирационалних, инертних и задртих народних маса. У савременим демократијама су и укинути императивни мандати да би изабрани представници народа четири године могли да раде мимо воље својих бирача, а за њихово добро.

Ипак два опредјељења просјечног српског чове нису у контрадикцији како се жели представити. Наравно, ко не би преферирао живот у богатијим и уређенијим земљама, са вишим просјечним материјалним стандардом итд. Али укључење његове државе у евроатлантске интеграције не значи да би се тај пожељни западни квалитет живота из иностранства доселио у његову домовину. Напротив, једно је отићи тамо, а друго је да „они дођу“ овамо. Животни стандард, тржишна економија, демократија, владавина закона, слобода медија и сл. тамо и овдје као да се ни успут нису срели. Правила праве велики и моћни оснивачи и главни финансијери транснационалних организација, па су и права и обавезе увијек хијерархијски распоређени – једно за њих, а друго за мале и сиромашне придошлице.

Међународне организације су само нека врста добро организоване доминације, легализоване пристанком доминираних. Одавно је установљено да услове који се стављају пред Балканце не би задовољила ниједна од старих чланица ЕУ. И у УН постоји неколико моћних сталних чланица СБ које се питају, све остале понекад западне промјенљиви мандат, и то без права вета. САД под капом УН стално сумњиче Иран и оптужују Сјеверну Кореју због нуклеарног оружја јер их је Вашингтон прогласио „осовином држава зла“, које подржавају тероризам. А знамо да је исламски тероризам Made in USA, а да ни Кореја ни Иран нису никад никог бомбардовали осиромашеним уранијумом, док САД, не само Србе, јесу. Колонијално и неоколонијално искуство показује да правила која важе у западним метрополама не важе и за провинцијске дијелове империје. У вријеме процвата либерализма у Британији, у колонијама су истовремено убијани локални борци за либералне вриједности. У новијој историји САД, бар до 11. септембра, амерички грађани, ма одакле дошли, заиста су уживали владавину закона, али организовано насиље та иста држава је упоредо проводила екстратериторијално.

УЛАЗАК У ПОСЛЕДЊЕМ МИНУТУ

Србија је унутар СФРЈ или засебно пропустила да ускочи у први вагон воза за Брисел када је ЕУ била на врхунцу интеграције и просперитета. Сада јој пријети опасност да опет закасни да искочи са папучице воза који скреће на споредни колосијек. Својевремено шаљиво пророчанство да ће Србија бити примљена у ЕУ дан уочи њеног распада као да се постепено остварује.

Вишеградска група неће да прихвати мигрантске квоте. Њемачка, Аустрија и Мађарска, упркос САД, хоће да обнове преговоре о Јужном току и Сјеверном току 2. Русофобне балтичке републике, предвођене Пољском, насјеле су на аларм САД о руској опасности и моле за што више америчког оружја. Што их то обавезује да по дуплој цијени подмирују тек половину енергетских потреба „бутан боцама са америчких контејнера мање је зло него руска окупација“. Дотле Путин полаже цијеви за Кинеске, Турске и друге гасоводне токове. Трампову опомену за кашњење нагомилане НАТО чланарине, без које САД неће да гарантују одбрану савезника, канцеларка је спремно дочекала. „ЕУ треба да се окрене себи и мора да створи властите оружане снаге“. Али колико је то реално при подјели на „њемачку ЕУ“ и „америчку ЕУ“, поготово формирање европских оружаних снага баш у моменту када САД успјешно распаљују хладноратовску хистерију? Без јединствених одбрамбених снага ЕУ је осуђена на сувишну америчку заштиту од измишљене руске опасности, увучена у НАТО операције по Блиском истоку које јој се враћају као мигрантски цунами.

Није онда чудо што из те и такве ЕУ, из које многе чланице пријете егзитом, а неки кандидати великом Албанијом и вехабијском Босном, слушамо аплаузе Србији због напредовања према Бриселу. Славећи отварање сваког поглавља, званични Београд убјеђује ЕУ да је боља него што мисле Јункер и Туск, подсјећа је наминуле најбоље дане, јача јој пољуљано самопоуздање. А како ЕУ узвраћа? Бескрајним испостављањем нових услова, за које чак и по дужности евроентузијастична Јадранка Јоксимовић каже да нећемо испунити још пет година. А када ће тек они да се смилују да нас приме? Када је НАТО односно САД требало да затвори источну границу према Русији, Румунија и Бугарска су експресно примљене у ЕУ, практично без икаквих услова и припрема. Сада, опасана „санитарним коридором“ према Русији, Србија може да буде остављена да чека све док не испуни два услова за које се куне да неће никад и ни по коју цијену. Неће да призна „Косово“ и неће да се окрене против Русије.

Али у једном поглављу јасно пише да су будуће чланице обавезне да слиједе спољну политику ЕУ, а то практично значи и да се придруже санкцијама према Русији. Као што нико и не сумња да ће преговори о нормализацији односа са „Косовом“, уз посредовање ЕУ, завршити признањем као посљедњим условом за чланство. Ако озбиљно схватамо европску агенду, ког ђавола онда уопште губимо вријеме са евроинтеграцијама? Ако пак они озбиљно схватају да се ми нећемо одрећи Косова и Русије, зашто се они замајавају са нама?

ШТА СТВАРМО МИСЛИ СРБИЈА, А ШТА ЕУ?

По једном тумачењу, обје стране рачунају да ће она друга попустити. По другом, нити Унија у дугорочном процесу унутрашње консолидације рачуна на проширење нити Вучић вјерује да ће Унија на дужи рок да опстане, али он својим еврофанатизмом њима добро дође као утјеха и охрабрење, а њему пут ка Бриселу користи као спољни притисак да у Србију уведе европске стандарде. По трећем, Унији је важно да буде присутна у Србији како европско двориште не би заузела конкуренција – Американци колико и Руси, Кинези или чак Турци, а Вучић политиком раширених руку на све стране купује вријеме, док се не види побједник новог хладног рата да би Србија могла да изабере добитну позицију. Његов политички узор није Карађорђе него Милош, али је питање колико му на три-четири стране вјерују докле ће.

Но вратимо се на почетак и на нашу комуникацију са западним менторима. Чему све ове обмане, симулације и измотавања у времену у коме је политика лишена идеолошких маски и све постало сурово огољено. Викиликс и Сноуден открили су десетине хиљада компромитујућих докумената о тајним работама суперсиле. Већ одавно се зна да је Садамово тајно хемијско оружје било измишљено као алиби да англо-амерички нафташи приграбе природне ресурсе једне велика земља и старе културе, која и данас крвари. Данас се зна и да је Гадафи линчован да би амерички банкари задржали што његове што државне либијске огромне доларске депозите. Више није тајна да су исламски терористи који сију смрт по свијету само легија странаца суперсиле која се наводно отела контроли. Пробија се истина о мотивима бомбардовања Српске и Србије и о мрачној монтажи Сребренице. А вазална ЕУ, посебно прије Брегзита, у свем том јаду итекако је учествовала. Треба ли још?

Зато, када дођу овамо, прије него што почну да нам држе лекције, требало би их питати о томе. Јесте да је однос снага неповољан, али не бисмо морали да их подржавамо тиме што се још правимо блесави да прихватамо приче о суверенитету, демократији, међународном праву и сл. анахронизмима. Од нас малих било би довољно само да почнемо да називамо ствари правим именом. Јесте да због тога, као са Додиком, прекидају званичне комуникације и забрањују узвратне посјете, али требало би их навићи са више страна. А остало препустити глобалним трендовима и великим играчима.

Тагови: ЕУ, САД