Ненад Кецмановић: Сребреница – култура (зло)памћења

Меморијални комплекс Поточари Сребреница (Фото: Tanjug/AP Photo/Armin Durgut)

Сребреница је за Бошњаке постала мит о великој оснивачкој националној жртви. Имајући потребу да као и остали народи своје корене залију крвљу велике победе или пораза, они су то нашли у сребреничком случају. Баш зато им је важно да се масовни злочин назове геноцидом

„Око 150.000 људи окупиће се на комеморацији поводом 30 година геноцида у Сребреници, на мезарју у Поточарима”, најавила је Муниба Субашић. Биће их, како и приличи округлој годишњици, у рекордном броју, а да би и број сахрањених био највећи, председница удружења „Покрет мајки енклава Сребреница и Жепа” је „замолила чланове породица које имају идентификоване остатке жртава, да их укопају, иако се ради о врло малим остацима” (РСЕ, 27. јун 2025).

Како је накнадно обавестила, биће их најмање још пет (Кликер, 30. јун 2025) Тако од године до године наставља да расте број сребреничких жртава од 8.000 ка 9.000. А овом приликом поготово неће усфалити тешких речи на рачун Србије, Српске и Срба генерално.

И опет ће, наравно, из Бањалуке стићи српски одговор. Признање да то јесте био масовни ратни злочин, али не и геноцид. Додик је одавно, мимо манифестације и протокола, био у Поточарима и поклонио се жртвама. Вучић је дошао на једну од годишњих манифестација и у присуству бројних страних и међународних ходочасника био каменован, а идентификовани починиоци линча никад нису процесуирани. Неопростив грех два српска председника јесте у томе што масовни ратни злочин неће да именују као геноцид.

Геноцид, по дефиницији, подразумева планирану намеру да се „уништи читава једна расна, верска или национална групација на целој територији државе, а не у једној општини”. „Општински геноцид” се не спомиње у лексиконима. Такође, геноцид подразумева неселективну физичку ликвидацију свих припадника групе, без обзира на полне и старосне границе. „Зашто не постоји покрет мајке Јасеновца?”, реторички се упитао Гага Антонијевић, режисер култног филма „Дара из Јасеновца”.

Одговор се подразумева: зато што су у овом концлогору НДХ српске мајке и децу, заједно с одраслим мушкарцима, ручно поклале хрватско-муслиманске усташе, док су у Сребреници, припадници ВРС стрељали мушкарце дорасле за пушку, али не и жене и децу, ни старе и болесне. Међутим, Хашки трибунал је, упркос тим неспорним чињеницама и општеприхваћеним дефиницијама, масовни злочин пресудио као геноцид на основу нечувене праксе да комбинује острвско и континентално право и да га дограђује и развија током примене, па ето, и да редефинише неке старе правне категорије, попут геноцида, и уводи нове попут „колективног злочиначког подухвата”.

Тајне Сребренице

Процене броја српских жртава у Јасеновцу крећу се од 700.000 до 70.000, што је процена проусташког режима Фрање Туђмана, који је, према кабинетском магнетофонском снимку, својим генералима пред „Олују” наредио да дефинитивно реше српско питање.

У хашким пресудама спомиње се 4.000, односно 5.000 бошњачких жртава у Сребреници, да би број накнадно порастао безмало дупло, иако је амерички адвокат Стефан Карганович, на челу Историјског пројекта Сребреница у Холандији, на бази форензичких истраживања експерата на терену, утврдио: „Не више од 1.200.” „Не, у Сребреници се није догодио геноцид”, понављао је и Гидеон Грајф, водећи експерт за геноцид, подносећи Извештај Независне међународне комисије за истраживање ратних злочина у Сребреници.

Постојао је и тајни живот ратне Сребренице, о којем сведоче бошњачки општински функционери Ибран Мустафић и Хакија Мехољић, ратни функционери енклаве Сребреница. „Изетбеговић нас је позвао у Сарајево и шокирао поверљивом информацијом да Клинтон тражи 5.000 жртава како би придобио америчко јавно мњење за војну интервенцију на српске положаје у Босни.”

А онда се пред сам пад Сребренице из ње изненада тихо повукла одбрана под командом Насера Орића, који је ноћу са локалном јединицом муслиманске АБиХ убијао и палио по околним српским селима. Сребреница је била међународно заштићена енклава и холандски батаљон под заставом УН, који је био задужен и да разоружа и штити енклаву, није обавио ни једно ни друго.

Но, Холанђани су били домаћини трибунала који је био формиран за Србе, па нису ни били тема у Хагу. Насер Орић, и поред бројних сведока, више пута је ослобођен оптужбе, јер очито сувише зна о „договореном геноциду”, како је своју књигу насловио Мехољић. А на комеморацију за око 3.500 српских жртава у Братунцу ни данас не долазе западни амбасадори, који су у Поточарима већ постали инвентар.

Ове године бошњачки политички врх и западна амабасадократија окупљена у ПИК-у и предвођена Шмитом, моћи ће у својим говорима да спомену резолуцију Генералне скупштине УН о 11. јулу као међународном дану сећања на жртве геноцида у Сребреници.

Иако је та резолуција, захваљујући Русији и Кини, већ била поражена у СБ УН, Колективни запад успео је да је прогура упркос мањини гласова. Било је то на крају Бајденове ере, када је још постојао Колективни запад, а за који дан, на комеморацији у Поточарима, неће бити амбасадора САД, док ће немачки, француски и британски морати на врућини да саслушају лажног протектора.

Снови фанатика

Његов претходник Инцко, последњег дана дванаестогодишњег мандата, изменом Кривичног закона забранио је негирање геноцида, што је у искључивој надлежности Парламентарне скупштине. Али, директор Меморијалног центра Емир Суљагић похвалио се ономад да је Хашки трибунал уступио центру читаву своју архиву и, између осталог, рекао да ће то бити „платформа за истраживање”.

Шта ћемо, Суљагићу, ако то истраживање покаже да геноцида у Сребреници ипак није било? Зашто би иначе педантни Инцко забранио не само негирање, него и свако преиспитивање, релативизовање, истраживање геноцида? За релативизацију су се побринули бошњачки историчари, који су открили да су босански муслимани преживели 11 геноцида, па испада да кад год је страдао више од један, они то зову геноцид, а човек да се пита како је после туце геноцида претекао иједан.

У хашким пресудама спомиње се 4.000, односно 5.000 бошњачких жртава у Сребреници

Може се разумети тај сиромашни свет који појединачно жали своје најближе и не зна шта значи геноцид, него једино да та страна реч значи нешто много више него масовни злочин. Најзад, бошњачки интелектуалци и политичари вређају Јевреје који су у Холокаусту изгубили шест милиона саплеменика и наглас се питају не би ли, поред толико муслиманских геноцида, они за своје неупоредиво веће страдање требало да пронађу неки нови назив. Шта би требало да кажу Срби, са стотинама хиљада својих само у Јасеновцу?

Откуд на Западу и код Бошњака толика потреба да масовни злочин преименујe у геноцид и да им то сви признају. За Запад је то смоквин лист да покрије бомбардовање Српске и Србије осиромашеним уранијумом, па су ишли по потврду и у сусједне Албанију, Македонију, Монтенегро… Далековидо, јер већ данас иза „истине и правде” из тога времена не стоји више монолитна суперсила.

С Бошњацима је већ тежи проблем, јер геноцид у Сребреници је за њих постао мит о великој оснивачкој националној жртви. Народ који је постао нација на седници ЦК СКБиХ, а не вековном борбом за национално ослобођење, имао је потребу да као и остали народи своје корене залије крвљу велике победе или пораза. Поражени у грађанском рату, који су сами изазвали у надреалној тежњи за босанском државом, у Сребреници су нашли то решење, те зато жртава треба да буде што више и масовни злочин треба да буде баш геноцид.

Мит, поготово оснивачки мит, не подлеже рационалној анализи, глув је и слеп за чињенице и аргументе, па је депласирано с њима полемисати. Корисније је истраживати Сребреницу за себе и сав остали свет, истине и правде ради. Такође, требало би се темељито позабавити учешћем босанских муслимана у турском зулуму, у шуцкорима и зеленом кадру под окупацијом К унд К, а посебно у окупаторској власти НДХ, у усташким редовима, Црној легији, Ханџар дивизији, у Јасеновцу и Доњој градини, Пребиловцима итд. Истражити оне ствари, дакле, на које су Срби у име помирења говорили: „Можемо опростили, али не можемо заборавити.”

Срећом и нису заборавили, па се ево из недеље у недељу страдални народ окупља и присећа на стратиштима диљем српског света. А Бошњацима више не треба пружати руку помирења, убеђивати их, нудити, него их оставити на миру да у својим кантонима на фртаљ Босне сањају снове рахметли фанатика који их је водио. Нека се сами јаве ако и када буду спремни да најпре сравнимо историјске рачуне ко је коме више зла нанео и схвате зашто око Српске нема погађања, а што се тиче БиХ, како се договоримо. Политички спектакл у Поточарима са 150.000 учесника подржава верзију о геноциду и обострано удаљава од било какве БиХ.