НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Референдум, него шта

Вучић је, као лидер у матици и одликаш на путу у ЕУ, изјавио да ће, уколико Инцко забрани референдум, сазвати састанак представника РС, а учинио је то ево и на само негативан став Савета за имплементацију мира. Додик пак, дрчни лидер угроженог ентитета, негде у исто време је рекао да високи представник Инцко не може да заустави референдум, а онда је додао да не хаје за одлуке савета јер слави рођење унуке. При само наизглед различитим ставовима сваки од њих је остао веран свом стилу политичког наступања. А шта ће урадити Инцко?

У варијанти А, високи представник ће на основу ма колико спорних „бонских овлашћења” забранити референдум. После састанка у Београду, Вучић ће саопштити да је пренео став Брисела односно Немачке, али да ће коначну одлуку ипак морати да донесе руководство РС, које ће Србија поштовати. Прекодринско руководство ће остати јединствено при одлуци да одржи референдум јер ко год би одступио не би требало ни да излази на локалне изборе у октобру. Међутим, колико год би Инцко, фрустриран вишегодишњом маргинализацијом, лично врло радо забранио референдум, мало је вероватно да ће то учинити јер за то нема консензус у Вијећу за имплементацију Дејтона, а САД надомак избора вероватно неће покрити његову „самовољну” одлуку и отворити још један спор с Русијом, поготово не за њих ипак безначајним поводом датума Дана РС.

У варијанти Б, референдум би, пошто је већ заказан за крај овог месеца, био и одржан, али Инцко не би признао резултате непосредног изјашњавања народа. Или би се фокусирао на одлагање одлуке Народне скупштине РС, која тек треба да верификује вољу народа да се рођендан републике слави по старом. Парламент Српске би, у зависности од унутрашњих и спољних околности, то евентуално могао тактички мало да одложи, али рођенданска торта, „већа него икад”, стигла би за 9. јануар следеће године. У име Србије поклон би можда донео Николић, а не Вучић, заузет новом демонстрацијом воље за добре односе са Сарајевом, али и то је мало вероватно.

Читаво замешатељство с референдумом о датуму Дана РС представља пример стварања проблема ни од чега. На страну памет Бакира Изетбеговића и иностраних уставних судија, али како је могуће да никоме у тзв. међународној заједници није пало на памет да датум једног догађаја из најновије прошлости не може да буде ствар националног усаглашавања или одлуке неке судске инстанце, него можда једино утврђивања чињенице да ли се нешто догодило тог датума или није. А нико и не каже да није, него само да се некоме не свиђа што јесте. Како би Британци променили Елизабетин рођендан, Французи Дан републике итд?

Зашто је онда покренута та бесмислица око промене датума Дана РС? Зато што је Бакир Изетбеговић напросто измислио још један повод да рутински провоцира „српски ентитет”? Бошњачком народу у БиХ, истина, није по вољи постојање Српске, али ког датума ће бити слављен њен рођендан, мало их или нимало не занима. Напротив, за Српску и Србе обележавање рођења републике, и то баш оног историјског датума када је проглашена, има велики симболички значај. Кад су се, међутим, Уставни суд БиХ, односно она тројица странаца, уз нос српским и хрватским судијама, придружили бошњачким и преломили одлуку, читав „удружени антисрпски подухват” добио је нову димензију. Додику, који је на молбу Вучића тешка срца био одложио референдум о враћању отетог правосуђа, хтели су да покажу да треба да чува оно што је остало од Дејтона и не тражи хлеба преко погаче јер могу да отму и више. Зато је после вишегодишње паузе у одузимању надлежности и наметању закона „међународни фактор” оспорио право Српској да и рођендан слави дана када се родила.

Ово бесмислено међународно понижење Срба ујединило је Додика, Иванића и Босића, уз подршку Вучића у опредељењу да се организује референдум поводом „датума Дана”. А „међународни”, задовољни што су нетом били по други пут отклонили опасни референдум о правосуђу, нису ни реаговали на безазлени референдум о „датуму дана”. Била је то утешна награда за Српску, а за њих прилика да покажу да у принципу нису против сваког непосредног изјашњавања српског народа. Тек накнадно су се, међутим, сетили да ни овај референдум није безопасан јер отвара сезону лова на све друге отете надлежности и наметнуте законе, те руши ауторитет Уставног суда БиХ.

Додик није ни крио да је „датум Дана” само пробијање леда за ревизију свега што је уназад 20 година отето и наметнуто мимо Дејтона. Уставни суд БиХ пак јесте једна од институција Дејтонског споразума, али је по истом документу иностраним судијама још пре деценију истекао рок трајања. Овај референдум биће, дакле, увод у нове референдуме и странци су у праву када то кажу, али не и увод у сецесију како они то хоће да прикажу. Враћање статуса Српске на изворни Дејтонски споразум, подразумева и крај протектората, укључујући и одлазак Инцка и осталих странаца из домаћих институција. Међутим, у изворном Дејтонском споразуму исто тако стоји и да је РС у саставу БиХ. Знамо да у политици црно може да буде бело и обратно, те да ће надмудривање о референдуму потрајати. Битно је да ће он бити одржан и да ће Дан РС и 2017. бити прослављен 9. јануара. Све остало су само нијансе.

Професор универзитета

Тагови: ЕУ, Ненад Кецмановић, Референдум