Ненад Кецмановић: Кућа цвећа на шехидском мезарју

Градоначелник престонице у техничком мандату, Александар Шапић, најавио је ономад да ће покренути иницијативу да Кућа цвећа, у којој је сахрањен некадашњи доживотни председник СФРЈ, постане музеј српске историје, а да би „Тита требало вратити у Кумровец”.

У предизборном Београду опозиција је Шапићеву изјаву протумачила као део кампање за реизбор за градоначелника, а из левог дела коалиционе власти упозорили су га да музеј српске историје већ постоји на другом локалитету. Мало ко се бавио меритумом да ли је „кући цвећа” место у престоници Србије или не. У Шапићевом предлогу нема ничег ни бизарног ни саблажњивог, а није ни нов. Запамћено је да је Шешељ у свом стилу отишао даље од свих: предлагао је да се претходно у „гробницу црвеног вампира забије глогов колац”.

Дом Јосипа Броза

Имају Срби много тога да злопамте Титу:

• слање цвета српске грађанске младежи у кланицу на Сремском фронту;
• смртна пресуда и затирање гроба краљевском генералу Дражи, „првом герилцу у окупираној Европи”, упркос интервенције Де Гола и америчког одликовања за спасавање савезничких пилота;
• обрачун са класним непријатељем, који је главе или бар дуге робије коштао многе невине српске интелектуалце, предузетнике, домаћине;
• повлачење др Благоја Нешковића, првог на челу комуниста Србије, зато што је поставио „српско питање”;
• прављење нових република и нација на штету Срба и Србије;
• политичка ликвидација Ранковића да би промовисао Кардеља, за кога Екмечић пише да је био „злодух друге Југославије”;
• сумњива саобраћајна погибија омиљеног српског полицајца Крцуна, који му је знао у шали рећи „Стари, једина ти је мана што ниси Србин”;
• обрачун са либералима, левичарима, националистима, међу којима су у јавну изолацију отерани многи умни и даровити Срби…

Довољно разлога за озбиљну расправу о Титу, што никако не подразумева и посмртну деложацију из Куће цвећа у Ужичкој. Али Београд данас има пречих тема, па је ова после три дана заборављена.

У Сарајеву, међутим, где је све потаман, нашло се и времена и концентрације за Шапићеву београдску тему. Иако се вечито дуре што се Србија и Београд мешају у унутрашње ствари БиХ, у овом случају су се упетљали у комуналне послове главног града друге државе. Ваљда зато што сматрају да бар шестина Брозових посмртних остатака припада и Бошњацима, огласили су се и Ослобођење, Аваз, Слободна Босна, ТВ Фејс, Кликс.ба. Највише је цитирана изјава премијера Кантона Сарајево Нихада Ука.

„Уколико, господине Шапићу, заиста имате намеру проводити своју замисао да Београд по мери своје идеологије гурнете још дубље у националистичке фантазије, остаци Јосипа Броза Тита неће остати без дома. Постоји један антифашистички град који се дичи наследством партизана и једним од највећих антифашистичких покрета у Европи током Другог светског рата и који је познат по антифашистичком отпору болесним идеологијама у скоријој прошлости, а који ће поносно преузети оставштину Тита и скрбити о њој како доликује, а то је Сарајево.”

Шта то господин Нихад Ук поручује колеги у суседној држави? Београд је, дакле, иначе оптерећен националистичком идеологијом, а Шапић га „гура још дубље”. Где? Биће у шовинизам и фашизам, а Сарајево је јелда пеницилин за такве „болесне идеологије”. Али, поентира Нихад: „Постоји један антифашистички град који се дичи наследством партизана.” Којим ли то, побогу, партизанским наследством може да се дичи Сарајево? Биће тиме што нису баш све Сарајлије, као ни сви Загрепчани изашли на улицу да цвећем поздраве немачке окупаторе, јер су стари и болесни остали код куће, а Срби и Јевреји, ако нису на време умакли из града, паковали су се за концлогоре.

Фашистичка прошлост

„Антифашистички град познат по отпору фашистичким идеологијама у скоријој прошлости?” Нихад је отишао толико далеко да тврди да је муслиманско Сарајево у НДХ било антифашистичко. „Сарајево ће поносно преузети оставштину Тита и скрбити о њој како доликује?” Једино ово последње има логике – али не због антифашистичког наслеђа – него као добродошла камуфлажа фашистичке прошлости.

Иначе, у том граду је 1941-1945. „хрватско цвеће” залегло за усташку формулу дефинитивног решења српског питања (побити, протерати, покрстити). Градоначелници престонице БиХ дела Павелићеве НДХ, били су Муслимани. Гро усташке управе попуњавали су Муслимани. Ту је формирана добровољачка СС Ханџар дивизија. А НОБ-у су се масовније придружили принудном мобилизацијом тек са падом Италије 1943, када је било јасно да је Хитлер поражен.

У истом Сарајеву је 1992–1995. отворено на десетине приватних затвора за Србе, јама Казани, Добровољачка, стрељања у Великом парку, пљачка, избацивање из станова, пребијање, силовања. Око 3.000 српских жртава унутрашњег терора. Трајан одлазак 150.000 сарајевских Срба. А онда: „Све зло увек долази из Београда”; „Срби су лош народ”; „Нема мирне Босне док Србија не буде довољно слаба”. И све то, ваљда, као наставак партизанског и антифашистичког насљеђа. Кантонални премијер Нихад Ук мора да је новију историју града на Миљацки учио из филма „Валтер брани Сарајево”.

У том жанровски изврсном филму, режисер Хајрудин Крвавац представио је Сарајево, као пример равноправног учешћа свих народа и народности у отпору окупатору. Истина је, међутим, да чим је усташка власт НДХ запосела Сарајево, муслиманска алаша из околних махала сјурила се на Башчаршију да опљачка и заузме радње које су морали да напусте српски и јеврејски трговци и занатлије. Елем, што се тиче партизанштине и антифашизма, муслиманском Сарајеву би најбоље било да се „покрије по ушима”.

Амнестија за колаборацију

Што се тиче Тита, међутим, већих титоиста од Муслимана заиста није било – а имали су и зашто. Амнестирао их је од масовне колаборације. Добили су и нацију и идеалну трећину републике, иако се 1945 замало нису нашли у Србији као трећа покрајина. Али није се радило само о захвалности за опрост греха према НОБ-у. За Тита судбоносне 1948, читав Градски комитет Сарајева изјаснио за резолуцију Информбироа и спакован је на Голи оток. Партијско руководство БиХ се извукло јер ни Титу није одговарало да је једна читава република за Стаљина. Довео их је на брифинг у Карађорђево и када су ревидирали да њега воле највише од свега, вратио их је у Сарајево на исте функције. Од тада су пјевали „Ми ти се кунемо да са твога пута не скрећемо!”

Из тог времена потиче добра анегдота. У Председништву СФРЈ седе, по кључу, представници свих република, а неки шаљивџија на сваку столицу стави по рајснеглу. Седне Хрват и одскочи: „Ово су ми сигурно наместили Срби” и бесно баци рајснеглу. Седне Словенац, дискретно се подигне и стави је у џеп и промрља: „Може послужити!” Седне Босанац и стисне зубе: „Мора да је директива!” Следећа генерација босанског руководства није наставила са титоизмом ни из страха ни из љубави, него из интереса. Док је у остатку земље режим попустио, „другови из Босне” су притегли, производили политичке случајеве да би се енергично обрачунавали са стварним и измишљеним непријатељем.

Након што је арбитрирао у свађањима између осталих распуштених република и нација, већ оронули Тито је долазио на предах у Бугојно, у лов. Кад промаши дивљу патку, домаћини су га тешили „мртве, а лете”, пред спавање му причали бајке „како у БиХ народ чува братство и јединство као зеницу ока свога”. Није дочекао да види колико су га лагали, али ипак није насео да пожели да га сахране у „партизанском, антифашистичком и титоистичком Сарајеву”, него у „националистичком, шовинистичком, фашистичком Београду”.

Али, ево, Шапић им је наговестио прилику да покојника превезу у шехер Сарајево и сместе, а где би била већа част, доли на шехидско гробље на Ковачима. Уосталом, Сарајево је једина престоница бивших република која је задржала Титово име главне улице, с тим што је део кроз Башчаршију преписан на Алију. Када већ деле улицу, зашто не и гробље? Алија и његови шехиди леже испод мезарја, а на Титовом нема ни петокраке, ни српа и чекића, ни крста, ни крижа, ништа, па не би штрчао. А добри Бошњанин Нихад могао би да „скрби” о оба гроба „како доличи”. Зашто не и штафета по бошњачким кантонима? – Ипак не! Нека дођу на поклоњење на Дедиње.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Политика

Насловна фотографија: Tanjug/AP/Darko Vojinović