НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: И АМЕРИКАНЦИ ВИДЕ БИХ КАО „ПРОПАЛУ ДРЖАВУ“

Откако је америчка „дубока држава“ најавила повратак САД на Балкан, откочен је и окончан процес пријема Црне Горе у НАТО, који је Трамп био одложио. Македонија је капитулирала пред Заевом и Ахметијем. Тачи и Харадинај су добили прецизне инструкције Вашингтона како да легализују „косовску“ армију. A Вучић сваки час добија упозорења да Србија – и без уласка у НАТО и без санкција према Русији – мора да поштује доминцију суперсиле у региону. Иако је Хојт Брајан Ји у својој блиц-инспекцији балканских пријестоница (Тирана, Подгорица, Скопље, Приштина, Београд) заобишао Сарајево, било је ипак довољно да овај Американац у једној изјави именује Додика као реметилачког сецесионисту, па да Изетбеговић устане из мртвих и испрси се. Подсјетио је Бакир на јунака из анегдоте о слону и мишу, који заједно прелазе преко дрвеног моста. Мост се тресе, а миш вели слону: „Ала дрмамо!“

Прије тога, а пошто је промашио са обновом тужбе „БиХ“ против Србије за агресију и пристао на хрватску изборну јединицу, изазвао је толики гњев сународника да је рејтинг СДА спустио на ниво са кога је у прошлости губио изборе, а нови се спремају већ догодине. То је, према неким процјенама, могло да га кошта функције предсједника странке већ на некој од наредних сједница Главног одбора. Али „замјеник помоћника“ у Стејт департменту азијатског презимена, поријекла и лика дао му је кисеоник у задњи час.

На обиљежавању 27. годишњице оснивања СДА Бакир је најприје подсјетио чланство и руководство да је водећу муслиманску странку створио његов отац Алија.

БАКИРОВЕ ПОРУКЕ

А порука је да му је странка бабовина, коју, према породичном праву о насљеђивању, нико нема право да узме. Али, чак више него партијској задужбини Изетбеговића, Бакир се посветио Додику, кога у Сарајеву мрзе више него Караџића и Младића заједно.

• „Додик већ деценију зауставља и слаби БиХ, а СДА зауставља и слаби Додика“, соколио је Бакир своје партијске другове, а да није ни свјестан да је тиме потврдио да Босна већ десет година слаби док се он и странка опсесивно баве само Додиком;

• „Додик тврди да може подијелити БиХ или барем вратити стање на оно што он зове изворним Дејтоном, дакле поништити реформе које смо постигли у времену 1996–2006“; истина је, међутим, да Додик никада није рекао да може да подијели Босну него да се она спонтано распада по шавовима РС и Х-Б. Оно пак што „Додик зове изворним Дејтоном“ јесте споразум који је потписао и Бакиров отац Алија у Паризу децембра 1995. А што се тиче постдејтонских и антидејтонских реформи, наметнули су их инострани протектори, а данас и они кажу да је стање у БиХ горе него што је било 1995, прије тих реформи;

• „Додик је одстрањен са државног нивоа и из дипломатских представништава и стављен је на црну листу Стејт департмана јер је дрско вријеђао представнике међународне заједнице, против њега је покренут поступак у Суду БиХ“; јесте, у заједничке органе су изабрани представници РС из СЗП, али уз подршку СДА, па је опозиција због своје политике доживјела дебакл на локалним изборима. Додик заиста „дрско вријеђа странце“, али само када им узвраћа што исто чине Српској и њеном предсједнику. Најзад, Суд БиХ се не помиње у Дејтонском споразуму и зато Додик тражи да се Српској врати отета правосудна надлежност. Истина је и да он не може да путује у САД, али ни амерички званичници, попут амабасадорке Морин Кормак, нису поздрављени у РС;

• „Кулминација такве Додикове политике су неуставни референдуми, одликовање пресуђених ратних злочинаца и планирање референдума о отцјепљењу РС из БиХ“; Референдум у демократији не може да буде неуставан, и зато се Дан РС и даље слави 9. јануара. Ратним лидерима РС који су још Хагу нису изречене превоснажне пресуде, па за њих важи презумпција невиности, а они који су већ одлежали казну сада су пуноправни грађани, па тако предсједник РС може да их одликује. Додик никада и нигдје није изнио никакав план о отцјепљењу, него о осамостаљењу, а да`то није исто, Бакир би могао да се сјети како је то његов тата радио у односу на СФРЈ.

У ЧЕМУ ЈЕ ДОДИКОВА ТАЈНА

Али све и да је тако како је исконструисао на рођенданском слављу странке, да ли лидер СДА, њено бројно чланство и масовне присталице заиста мисле да би одласком Додика Срби у РС окренули ћурак и засукали рукаве да граде Босну по бошњачкој мјери? Заборављају да је и Додик почео као бивши реформиста, вођа лојалне опозиције у ратном парламенту РС, прагматични предузетник и мирнодопски премијер кога је подржавала „међународна заједница“, а Бошњаци га прижељкивали на челу читаве БиХ. Али није му дуго требало да препозна лицемјерје нападних иностраних и комшијских симпатија, односно да је цијена подршке уништење Српске, односно стварање унитарне Босне. Од тада је и за једне и за друге постао више од деценију нерјешив узрок свих проблема и предмет нечувене стигматизације. Нису им помогле ни методе обојене револуције, организација уличних протеста, провокације социјалних немира, подршка опозиционим медијима, уставне реформе.

У чему је тајна његових неколико премијерских и предсједничких мандата заредом? У томе што ужива већинско повјерење бирача. Уз све старе и нове теорије о манама изборне демократије, није још пронађен бољи начин провјере народне воље, а пораженима не остаје друго него да закључе да би требало промијенити народ или свијест народа. А, како то није лако ни на дужу стазу, Бакиру и бошњачкој елити би било корисније да размисле није ли проблем у њима самима, њиховом виђењу БиХ и РС у њој, као и, посебно, у њиховом разумијевању „међународног“ контекста.

Сам стари Изетбеговић се у својим Сјећањима вајкао како се слабо сналазио у међународним преговорима, а то се у његово вријеме 90-тих најприје односило на САД. Није рекао конкретније у чему и због чега, али је то објаснио Адил Зулфикарпашић: „На Западу је причао да хоће грађанску БиХ, а на Блиском истоку како хоће исламску државу“. Као да они нису знали да му је задњица увијек била на Балкану, а срце у Саудијској Арабији. По свјетским метрополама наступао је као башчаршијски шибицар који хоће да превари превејане свјетске полицајце. И, наравно, сам испао преварен.

Американци су га навукли у рат са два јача противника у коме су муслимани највише настрадали и, умјесто цјеловите и јединствене БиХ под њиховом хегемонијом, у Дејтону је потписао подијељену земљу у којој Бошњаци контролишу пет кантона на мање од 25 одсто територије. У међувремену су им Американци кришом послали испомоћ муџахедина који су постали квасац трансформације „најсекуларнијих муслимана у свијету“ у тврде и искључиве исламисте. Ипак, они и даље вјерују да су евроамерички протестанти, католици и јевреји склонији босанским муслиманима него босанским хришћанима. Да на својој четвртини БиХ имају нафту, не велим, али без тога они могу да буду само људски ресурс за ширење вехабизма о трошку Саудије и регрутацију за исламски тероризам у служби САД.

СА БОСНОМ ЈЕ НЕИЗВЕСНИЈЕ НЕГО ШТО ИЗГЛЕДА

Стари Алија је, међутим, био реалнији у другим процјенама – да „нема Босне ако је неће ни Срби ни Хрвати“ и да „Муслимани треба да узму онолико Босне колико могу просперитетно да контролишу“. На трагу тих спознаја, које су не само Алији него и сваком трезвеном ко живи у Босни одавно јасне, недавно се огласио Данијел Сервер. „САД и ЕУ би могле закључити да изградња држава на Балкану у оквиру постојећих граница није могућа и уместо тога предузети напоре да се испреговара етно-територијална подјела Босне, Косова и Македоније, уз право новонасталих држава да се прикључе сусједним земљама. Ово би захтијевало тежак дипломатски ангажман САД, а вероватно и распоређивање хиљада америчких и европских војника како би се смањила вероватноћа избијања насиља. Због тог разлога би тамо вјероватно морале да остану још неколико година, ако не и деценија.“

Сервер је један од најутицајнијих експерата за БиХ још из времена Клинтонове администрације и освједочени промотор бошњачке политике. Први пут је у једном тексту поменуо опцију која не би била централизована и унитарна Босна. И то је учинио у опширном свједочењу на саслушању о Балкану (Пријетње миру и стабилности) пред Одбором за међународне односе Поткомитета за Европу и Азију америчког Конгреса, одржаном 17. маја 2017. А, ако неко помисли да су његове посљедње реченице озбиљна резерва према изложеној опцији, вара се. САД још од пада Берлинског зида најављују да ће се повући са Балкана, а све чине да покажу да Европљани не могу без њих. Уосталом, нису ли они у Босни присутни већ 25 година, а ту је и команда у Бондстилу. На новим етничким границама на Балкану ионако не би дежурали амерички војници, него, рецимо, Бугари, Турци, Словаци, Црногорци и др. под униформама НАТО или УН.

Бакир Изетбеговић мора да је занијемио пред једном од опција коју је изложио Данијел Сервер. А прећутао је (превидио или потиснуо) да је замјеник помоћника Хојт Ји у на почетку поменутој изјави рекао и то да је „БиХ пред распадом, односно да је постала неуспјела или пропала држава“. Без потребе, јер, ако би се Српска и Херцег-Босна прикључиле матицама, једино би Бошњаци остали у БиХ, са више него довољном већином за бошњачку, односно исламску државу. А, што је најважније, у њој не би било Додика да им срећу квари.