Ненад Кецмановић: Геноцид као идеологија

Прије неки дан пред зградом ОХР-а окупиле су се Сарајлије да протестују, а ко би други доли све сами Бошњаци. Под прозором бесправно усељеног Кристијана Шмита скандирали су „Санкције! Санкције!“ Ако неком није била јасна порука, могао је да сазна из бројних интервјуа које је посљедњих дана дао сарајевским медијима. На понављање питања зашто не смијени Додика, он понавља: „Потребан је разговор у цијелој БиХ“. Али, они уз то узвикују и: „Геноцид! Геноцид!“, а није јасно да ли се то односи на српско одбијање Инцковог закона о вербалном деликту, или на враћање уставних ентитетских надлежностости у Бањалуку.

Објашњење је у томе што Бошњаци све што им се одвајкада лоше догодило називају геноцидом. Та бизарна пракса да један термин означава више сродних али различитих појмова карактеристична је за мање развијене језике који обилују хомонимима, али то се не може повезати са језиком Срба, Хрвата и Бошњака у БиХ. Ипак, геноцид је за Бошњаке постао општа именица која означава и обрачун Омер-паше са Хусеин капетаном, и одлазак Османлија, и аустроугарску анексију, и сеобе у Анадолију, и аграрну реформу, и атеизам комунистичког режима, и одвајање Санџака од Босне.

Бизарна опседнутост

Мустафа Имамовић пише да су „Муслимани били жртве геноцида сваких 20 до 30 година“. Алија Изетбеговић каже: „Против нас је у задњих 200 година покренуто неких седам, осам, неки кажу и 12 геноцида“. Шаћир Филандра у страдање Муслимана уводи и „економски геноцид“ и „културни геноцид“. За Мухамеда Филиповића Срби су гори од нациста: „Док су у Њемачкој геноцид над Јеврејима спроводиле специјалне војно-полицијске службе, код Срба то врши цијело пучанство“. Вјероватно се негдје на почетку списка геноцида налазе и два српска устанка и побуне српске раје у Херцеговини и Босанској крајини против турског зулума, јер већ крајем 18. вијека беговат чине домаћи муслимани.

Зато бошњачки научници Османлије у Босни не зову окупатор него управа. Досљедно томе, побуњеници против легалног и легитимног султаната били су терористи и геноцидаши. Као што је и Гаврила Принципа, бунтовника против сљедеће окупације, муслиманска власт још ’90. прогласила за терористу и уништила му споменик усред Сарајева. Све сами „геноциди“ над муслиманима које врше „српски геноцидаши“. Гидеон Грајф каже: „Имам утисак да су неки људи напросто ‘заљубљени’ у ријеч геноцид. Али то није љубавна афера. То је историја и мора да буде прецизна“.

Индикативно је да већ у децембру ’91. муслиманско културно друштво „Препород“ у Сарајеву организује конференцију „Геноцид над муслиманима“ на којој ИВЗ дистрибуира материјал о геноциду над Муслиманима. А у септембру ’92, приликом обиљежавања 500 година од доласка Сефарда у БиХ, Изетбеговић збори: „Данас народ у БиХ доживљва геноцид какав је вршен над Јеврејима у Другом свјетском рату“. У међувремену, у мају исте године, поводом лажне вијести да је „српски агресор већ у првих мјесец дана рата побио 300 хиљада Муслимана“, у ратном Сарајеву цвјетају институције за истраживање геноцида при Предсједништву БиХ, у АНУБиХ, на ФПН.

Дакле, бизарна опсједнутост геноцидом, препознавање свега и свачега као геноцида, ширење значења тог појма без било каквог критеријума и ограничења, старији су од трагичног догађаја у Сребреници и пресуде Хашког трибунала о општинском геноциду. Али и након тога, Бошњаци настављају борбу за признање геноцида у више општина у РС, како би потврдили тезу да је као цјелина геноцидна творевина, те како би као таква била укинута. Сребреница за њих није само сакрална жртва чијом крвљу су заливени коријени сваке нације, него више од тога.

Национална идеологија

За Бошњаке је геноцид својеврсна национална идеологија. Ако генерално свака идеологија има идентификациону, оријентациону, интеграциону, симплификацијску функцију, онда би се могло рећи да геноцид представља централни идеолошки појам који задовољава многе националне потребе. Читава бошњачка историја је историја геноцида, савремени Бошњаци се идентификују као жртве геноцида, њихова будућност је ширење истине о геноциду. Зашто онда не и међународноправна верификација свих претходних 11 геноцида појединачно!? Немогуће је, јер „још од краја 17. вијека, па све до данас, Бошњаци су као муслимани изложени сталном геноциду“ (Мустафа Имамовић), односно „трајном геноциду унутар којег је рат ’92.-’95. био концентрирани геноцид“ (Свјетски бошњачки конгрес).

Муслимански покрет дијелио се на оне који нису излазили из џамије и оне који у њу нису ни улазили. Оним првима главни циљ био је реисламизација Муслимана, окупљање око 500 џамија, а држава је могла да буде „нек је наша, па макар к’о авлија“, дијелић свјетске уме од Марока до Индонезије. Овим другима, који су били вјерски запуштени, најсекуларнији муслимани у свијету, циљ је јединствена држава БиХ са бошњачком већином. Из те разлике произлазила су бројна размимоилажења, али, како пише Ксавије Бугарел, категорија на којој инсистирају сви заједно – челници СДА, Исламске заједнице и „грађанских странки“ – јесте геноцид.

Геноцид је метафора за виктимолошку аутоперцепцију као апсолутне и вјечите истине, као невиност без заштите. Сви су им криви и дужни. Једни што су били агресори, други што су их у грађанском рату убијали а нису били убијани, трећи што су им помогли да не изгубе а не и да побиједе, четврти што се нису умијешали дакако на њиховој страни. А, они нису били наоружани у заштићеној зони, нису клали по српским селима око Сребренице, нису нападали српско окружење Сарајева, нису терорисали Србе у центру града. Испада да су само скрштених руку чекали нови геноцид да би онда испоставили захтјев за моралне и материјалне репарације.

Та виктимолошка стратегија има своје ефекте јер позива на емаптију, изазива осјећање кривице, изискује солидарност, обавезује на самилост и помоћ, али има још веће мане. Варира између крајности самосажаљења и фатализма (перманентни геноцид), са једне стране, те егоманије и мегаломаније (право на цијелу Босну), са друге. Забрињавајући дефицит осјећаја за реалност, за праву мјеру ствари и рационалну политику. У тај регистар спада заборав своје властите партиципације у османском, усташком, есесовском геноциду и неукусно поређење са Јеврејима, Јерменима, Србима. Геноцид-идеологија произвела је инфлацију појма геноцид и његову релативизацију до банализације. Како рече Гидеон Грајф, „ако се у Сребреници догодио геноцид, „онда ћемо за помор шест милиона Јевреја у Другом свјетском рату морати да смислимо неко ново име“.

Но, како се да закључити из скандирања окупљених пред ОХР-ом у Сарајеву, за очекивати је да ће враћање уставних надлежности бити проглашено за 13. геноцид над Бошњацима.

 

Проф. др Ненад Кецмановић је политиколог, социолог, бивши ректор Сарајевског универзитета (1988-1992) и члан Сената Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандар