НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Друга прилика за Српску

Више није „на Западу ништа ново“. Након преваре Бајдена, Џонсона и Морисона од 30 милијарди евра, Макрон пријети изласком из НАТО. У Чешкој је све више присталица изласка из ЕУ. О повлачењу из Кабула Бајден није обавјестио савезнике у НАТО. Са Британијом и Аустралијом, САД су формирале нови војни савез AUKUS мимо НАТО. Орбан истрајно игнорише опомене пред искључење из Брисела. Пољска, такође, више није послушна. Вишеградска група све је активнија на Балкану. Послије Брегзита и Меркелова одлази, а Француска нема капацитет да преузме кормило над ЕУ. Бајден се сконцентрисао се на обуздавање Русије и Кине, занемарио је НАТО и ЕУ, неће се више бавити остатком планете…

Ко ће се у име практично непостојеће међународне заједнице бавити Босном? Да ли ће цијелу БиХ оставити по страни или ће се фокусирати на мању половину, на „мале Русе“ који су „саградили кућу насред пута кинеске свиле“? Американци ће овог пута можда заиста редуковати ангажман у Србији (КиМ мора да оде) и БиХ (Српска мора да остане), те оставити НАТО на мртвој стражи (Бондстил у Србији и протекторат у БиХ), обје у окружењу чланица Алијансе.

„Бригу“ о БиХ од Американаца, изгледа, преузимају Нијемци. Да ли је то мање лоше или још горе по Српску? Или је само: „Сјаши Курта да узјаше Мурта“? Баш као и након смјене османске Турске и хабзбуршке Аустроугарске у БиХ, једна империја у опадању замијењује другу у успону, с тим што ће под фирмом „међунардони протекторат“ бити обезбијеђен формални континуитет окупације. Шта то значи за Србе, Хрвате, Бошњаке и за ентитете и кантоне, јер БиХ функционише на парче?

Америчке и немачке игре

Американци су се углавном поигравали са БиХ и преко ње разигравали неке своје шире регионалне, континенталне и глобалне игре. Рецимо, послије пада Берлинског зида њима су ратови у СФРЈ и БиХ били аргумент да НАТО опстане у Европи и да у њој остану десетине америчких база. САД су пожуриле да признају БиХ само да би преузеле вођство након што је Геншер у Мастрихту увођење евра условио државним признањем католичке Словеније и Хрватске.

Сви учесници европских мировних покушаја у БиХ (Кутиљеро, Карингтон, Венс, Овен, Столтенберг) касније су изјављивали да су САД саботирале све њихове напоре. Препуштали су Бриселу европско двориште само привремемо и једино да би показали да Европљани не могу ништа да ријеше без САД. Фаворизовањам муслимана у БиХ превенирали су преливање исламског тероризма са Блског истока у САД. На Дејтон су натјерали све три стране у БиХ да би Клинтон добио важан предизборни спољнополитички поен.

Колико су се Американци удубили у рјешавање босанског чвора илуструје податак да је државни секретар Кристофер тек током дејтонских преговора сазнао да Срби и Хрвати у БиХ нису дошљаци из сусједства него старосједјелачки народи. Њима никад није био циљ рјешење кризе него управљање кризом. А како управљати кризом ако је нема, ако се рјешава а не ствара и подгријава? Некад је то Цимерманово магарчење Алије, некад убацивање муџахедина преко Техерана, некад поткопавање европског дворишта, некад прављење, некад рушење Дејтона. Увијек краткорочне импровизције.

Нијемци, напротив, хоће да ријеше кризу, али по традицији на српску штету. Најприје СФРЈ, а онда и БиХ, прилазили су озбиљније и темељитије, са више амбиција и знања да нешто ријеше у европском дворишту. Ватикан, за који је Босна tera misionis, у спрези са њемачким и аустријским католицима, одавно плански и систематски ради на успостављању лимеса на Дрини. Калајев стратешки концепт босанства, бошњаштва, или пежоративно бошњаклука, који би православце, католике и муслимане интегрисао у нову/прастару нацију, послужио им је као мустра.

Упркос неуспјеху те мустре послије анексије и њеног пораза у два свјетска рата, мустра је оживљена у социјалистичком уставу из ’74, са атрибутима републичких државности, а затим актуелизована рушењем Дејтонског споразума. Још је Бењамин Калај у муслиманима препознао једини центрипетални, насупрот два центрифугална народа у БиХ, и у њима, још национално неосвијешћеним, видио квасац те композитне нације за коју је исконструисао и далеке коријене у средњовјековној краљевини Босни – „народ богумилних ‘добрих Бошњана’, који се молио у Цркви босанској и писао босанчицом“.

Четири германска од укупно шест високих представника – Петрич, Шварц-Шилинг, Инцко и несуђени Шмит, баштиници су калајевштине, обогаћене окупаторским искуствима педантно сабраним у архивама аустријског и њемачког МСП-а.

Политичар, не дипломата

Њемачка, неформлно на челу ЕУ, спремно је дочекала да предводи западне савезнике у БиХ. Меркелова је без консултација са америчким и европским партнерима преузела иницијативу и истурила свог кандидата, Кристијана Шмита. А онда су Инцко и компанија прекардашили.

Забраном негирања „геноцида“ у Сребреници требало је да послије неуспјеха британске резолуције у СБ УН и напрасног признања геноцида од стране ЦГ и КиМ, сама Српска прихвати да је геноцидна творевина. Наметањем овог  закона требало је да оживи бонска овлашћења и наслиједнику олакша да серијом беспризивних мјера оконча незавршене послове у Босни. Оставком је требало да изнуди нелегитимну кандидатуру и нелегалан избор Шмита, који се већ представио не као дипломата него као политичар, што значи да неће околишати него ударати право у кост.

Но, као што је све било замишљено брзо и ефикасно, увезано у пакету, Српска је тако одмах и у цјелини све одбила. Уз јединство власти и опозиције и уз удружену подршку Русије и Кине бар што се тиче укидања бонских овлашћења и орочења OHR-а на још годину дана. Забринута Ангела Меркел позвала је на разговор Инцка и Шмита и у опроштајним разговорима са Путином и Вучићем у четири ока додирнула и то питање, али, рекло би се, без значајног резултата. За то вријеме, нови „нелегитимни и нелегални високи представник“ кружи по региону не би ли сусрео Додика, а овај му поручује преко медија: „Није ништа лично, обрати се у Москви и Пекингу за лиценцу СБ УН!“

Вучић га хвали као бившег министра, као личност и као политичара, али исказује и разумијевање за отпор браће преко Дрине. Истовремено, он истиче да је Њемачка највећи инвеститор у Србији и да му је изузетно стало до најбољих односа са том земљом. Уосталом, Њемачка је, упркос грчевитом отпору САД, завршила са Русијом „Сјеверни ток 2“. Њемачка је, такође, уз нос Американцима, водећи економски партнер Кине у Европи. За разлику од Британије и Француске, Њемачка нема нуклеарно наоружање, али има у миру важнију меку моћ најјаче економије у Европи. За сада, међутим, не покушава са већим инвестцијама у Српској.

Сада је Шмит повукао политички потез. У већем ентитету у коме је посебно од Бошњака био прихваћен са одушевљењем, обрнуто пропорционалном расположењу у мањем, полио је хладном водом муслиманско Сарајево. Рекао је да је „Комшић изабран бошњачким гласовима и да не представља Хрвате, те да, како Хрвати не би догодине бојкотовали изборе, треба промјенити изборни закон“.

Упозорио је и да „у Босни постоји потенцијал експлозивног ислама“. Најзад, додао је да ће се „борити да сачува интегритет БиХ“. Наравно, није ништа открио што одавно нисмо знали, али од Дејтона наовамо не памти се да је западни званичник опалио шамар иначе „вјечито невиним Бошњацима“.

Сарајевски медији кипте од бјеса због Шмита кога су Бошњаци признали за в. п. са све бонским овлашћењима. Први се, наравно, разгоропадио Комшић у одбрану хрватске столице у Предсједништву на коју је засјео бошњачким гласовима. Неовлашћено од Предсједништва БиХ стигао је до генералног секретара УН Гутереша да се пожали на Србију и Хрватску. Џаферовић је, опет, револтиран најавом промјене изборног закона у корист Хрвата. Реис-ул-улема Хусеин Кавазовић скочио је у одбрану „експлозивног ислама“. Публициста Сенад Пећанин шокиран је што ће се Шмит борити за опстанак БиХ умјесто за унитарну Босну. Али, белај не долази из „зле Србије“ и „малигне Русије“, него од у оба свјетска рата савезничке Њемачке, и то са врха жељене ЕУ.

Да би избалансирао задовољство и незадовољство федералних партнера, Шмит је у истој изјави упозорио да „предратни проценат Хрвата од 17 одсто више ни издалека не одговара реалном стању ствари“. Ова реалност, коју је Шмит истакао са жаљењем, наговјештава да ће паритетни систем представљања у Федерацији на нижим нивоима власти бити коригован пропорционалним у корист далеко бројнијих Бошњака. Шмит се очигледно одлучио за прерасподјелу добитака и губитака између Хрвата и Бошњака како би консолидовао Ф. БиХ. Елем, за исти принцип на коме је ’94. био компонован Вашингтонски споразум. Американци и Нијемци тада су два зараћена народа преко ноћи поново уједнили против Срба и стрпали их у један ентитет.

Да ли ће тај нестабилни брак оживјети у Сарајеву и у Грудама, како би се фокус конфронтације вратио на ентитетску линију према Српској? Можда само привремено на основу бонских овлашћења и субмисивности домаћих актера према спољним ауторитетима, а онда трећи ентитет.

Лесова процена

А шта је Шмит у актен-ташни био понио за Српску? Сем начелне подршке Вучићевом захтјеву за уравнотеженим односом према свим народима у БиХ, није се ништа конкретније изјаснио. Да је за Србе припремио економску шаргарепу вјероватно би Шмит то и најавио да би омекшао Додиков отпор. Можда је у питању мала шаргарепа (ситне инвестиције) и велики штап (одлучујући политички притисци)?!

Но, слиједећи Калајеву мустру католици и муслимани против Срба, илити шаховница и полумјесец против четири оцила, једини прави одговор Српске јесте: нема новог в. п. без консензуса у СБ УН,  нема више бонских овлашћења, нема Инцковог закона о забрани негирања геноцида.

Ово посљедње „нема“, иако наизглед најмање важно, има кључни значај за Калајеву мустру дугорочно непремостивог јаза између Босне и Србије, Бошњака и Срба. Манипулације са „геноцидом у Сребреници“, уз пратећу игру бројева побијених у Јасеновцу, имају стратешки циљ да оперу историјску кривицу Нијемаца, Хрвата и Бошњака у НДХ за „коначно рјешење“ за Србе у Хрватској и БиХ. Гријех геноцидности ваља пребацити на страну жртве.

Американци су се сурово поигравали са сва три народа у БиХ, а Нијемци, како рекосмо, раде систематично, темељито и досљедно, те по традицији против Срба. Ономад у Бриселу Макрон предлаже да, наспрам САД које се окрећу себи и ослабљеног НАТО, ЕУ развије европске оружане снаге, али ће, подразумијева се, њима командовати њемачки генерал. Да ли ће Мурта за Српску бити гори од Курте зависи прије свега од прекодринских Срба, али и од блиских рођака и далеких пријатеља који са њима добро економски сарађују упркос санкцијама.

Најбоље је, ипак, да Српска првом приликом крене својим путем и да више не зависи ни од Курте ни од Мурте. Тимоти Лес сматра да је такву прилику пропустила током Трамповог мандата, али да ће их бити још. Американци су послије Кабула дефинитвно изгубили повјерење код европских савезника. AUKUS показује да су и оне у њих. Још неизвјесни насљедник Меркелове биће извјесно слабији.

Далеко од тога да је Запад у расулу, али вода у брод улази на више пукотина. Да ли је Западни Балкан једно од ријетких мјеста гдје САД, ЕУ и НАТО још могу да тренирају строгоћу и показују мишиће? Или је то баш она Лесова друга прилика за Српску?

 

Проф. др Ненад Кецмановић је политиколог, социолог, бивши ректор Сарајевског универзитета (1988-1992) и члан Сената Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандард.