НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Бискуп Комарица или горе од Изетбеговића

„У Републици Српској је извршен геноцид над Хрватима …“; „Бањалука је за Хрвате други Блајбург…“; „Исус плаче над оним што се догађа у главном граду Српске…“ Све су то антисрпски испади бањалучког бискупа Фрање Комарице, којим се оглашава када год Хрвати у западној Херцеговини посегну за Трећим ентитетом. Најновији је пласиран преко интервјуа турској агенцији Анадолија, која и званично стоји на располагању муслиманском Сарајеву.

„Није ми довољно познато шта то значи ентитет. Ако је ентитет и хрватски сличан ентитету РС или сада Федерацији БиХ, онда шта ће нам то. Ентитет РС значи да нема, не постоје други народи, чланови друге партије него само моје, јер сам ја господин Бог овдје у овом ентитету. Каква је то онда држава? Каква је то лакрдија од државе? То ће бити само страшна срамота за Хрвате и тобоже тај хрватски ентитет ако је то исто. Овдје без уважавања темељних људских права, односно људског достојанства и права сваког човјека на властити идентитет и на сва основна људска права и слободе међу којима је такође право на родно мјесто, нема државе. То је апсурдна држава. Такве државе, колико ја знам, нема нигдје у Европи. То и јесте болно. Пустимо ентитете и неентитете. Требају се политичари побринути и то је њихова задаћа, иначе, не би смјели бити на том мјесту.“

Тим ријечима је бискуп Комарица ових дана одговорио или, боље речено, избјегао да одговори на директно питање турске агенције Анадолија „шта мисли о хрватским тежњама за издвајањем у посебан ентитет?“. У првој реченици Комарица се прави невјешт да му „није довољно јасно шта значи ентитет“. А већ у другој („Ако хрватски ентитет треба да буде сличан РС или Федерацији каква је сада, онда шта ће нам то.“) показује да, наравно, не само одлично зна шта је ентитет него чак и да је незадовољан јединственим бошњачко-хрватским ентитетом. Пошто је све то говорио за турску агенцију, није било згодно да отворено каже да му смета што у Федерацији муслимани изборно, медијски и сл. доминирају над католицима, него је окренуо у напад на Републику Српску.

ДА ЛИ ЈЕ ПОЗИВАО ХРВАТЕ ДА НАПУСТЕ БАЊАЛУКУ

По систему „ћерку кара, снахи приговара“, умјесто на Бошњаке, окомио се на Србе, односно Српску, и да би угодио и Бошњацима и Анадолцима. „Ентитет РС значи да нема, не постоје други народи, чланови друге партије, него само моје, јер сам ја господин Бог овде у овом ентитету“, вели Комарица очито алудирајући на Додика. Зна бискуп бањалучки да ти „други народи“, конкретно Хрвати католици, у Српској уживају конститутивност, да имају свог потпредсједника Републике (Јосип Јерковић), потпредсједника владе (Антон Касиповић), три министра (Касиповић, Чордаш, Глухаковић), двоје уставних судија (Ирена Мојовић, Миљенко Араповић), и све то у оквиру гарантоване националне квоте, те посланике ХСП у парламенту Српске. Познато му је такође да у РС не влада „моја странка“, тј. СНСД, него тројна коалиција у којој су још ДНС и СПРС. И, најзад, био је свједок да тај, по њему „господин Бог“ није нека метафизичка сила, него напросто популаран политичар који је вољом грађана Српске демократски изабран три пута за премијера и два пута за предсједника.

Комарица, који је читав рат провео у Бањалуци, неометано живио и дјеловао у својим приватним и службеним просторијама, док су се српске избјеглице протјеране из Хрватске потуцале по улицама тог истог града. Комарица је постао познат по томе што и двије деценије након рата не престаје да кука због тога што се Хрвати не враћају у Републику Српску. При томе никад није објаснио како и гдје да се врате када су одавно реституисану непокретну имовину продали или замијенили, те нови живот многи започели баш у дијеловима Хрватске из које су „Олујом“ трајно одувани Срби.

Овај лауреат више међународних признања за хуманизам није, међутим, пустио ниједну сузу за неупоредиво већим бројем Срба који се нису вратили на своја огњишта у Федерацију и у Хрватску. Никада није јавно протестовао што је из Сарајева исцурило 148 хиљада православне хришћанске браће или што их практично више нема на лијевој обали Неретве и у Мостару. А о Јасеновцу и о беатификацији Степинца такође га нешто нисмо чули. За бискупа Комарицу је једино важно што је масовним одласком Хрвата католика опустјела бањалучка бискупија, а у Бањалуци кружи прича да диже галаму баш зато што је томе и сам кумовао.

Хрвати су организовано напустили Бањалуку тек почетком 1995. године, уочи операције „Бљесак“. На Сави је саобраћала скела код села Давор, и сви су ту прешли, а тамо их дочекали сународници са смјештајем, храном, пићем. Према многим причама, управо је бискуп Комарица био тај који их је позвао да напусте град, јер је наводно био раније информисан да предстоји хрватско-бошњачки напад на Босанску Крајину и да ће колоне српских избјеглица нагрнути у Бањалуку и локални Хрвати постати таоци.

ЗАШТО КОМАРИЦА ПРАВИ ИСПОАДЕ

Али шта стоји иза тог ничим изазваног најновијег испада бискупа Комарице? Наизглед потпуно нелогично и неочекивано, повод су први успјеси херцеговачких Хрвата у борби за стварање трећег ентитета или, боље речено, обнови Херцег-Босне. Фрањо Туђман је током цијелог рата играо паралелно на двије карте. На једној страни, на национално умјерене Посавце и Средњебосанце, које је у Сарајеву представљао Стјепан Кљујић са пробосанском политиком везивања барјака шаховнице и полумјесеца. На другој страни, били су национално радикалнији херцеговачки Хрвати, на челу са Матом Бобаном у Грудама, који су након проглашења РС створили свој национални ентитет – Хрватску Републику Херцег-Босну. У загребачкој централи ХДЗ-а прве је заступао Стјепан Месић, друге – Гојко Шушак, а Туђман је зависно од спољно политичких околности давао предност час једнима – час другима.

Док су почетком рата Посавци и Средњобосанци били бројнији и политички доминантнији, касније је постало обрнуто. Одлив Хрвата из Посавине и средње Босне, које су се нашле на простору РС и кантона са бошњачком већином, односно њихов плански трансфер у Хрватску и, мањим дијелом, у западну Херцеговину, донио је превагу Херцегбосанцима. Послије вишегодишње безуспјешне борбе против бошњачких политичара и међународних посредника, они су управо сада, уз подршку Загреба и Берлина, на прагу да добију хрватску изборну јединицу у Федерацији. Захваљујући томе, њихове представнике у заједничким органима више неће бирати далеко бројнији Бошњаци, а то је и корак ближе трећем ентитету.

Као Посавац и по рођењу и по територијалној црквеној надлежности, Комарица је заједно са Кљујићем и осталим пробошњачким „беиха“ интегралистима поражен унутар хрватско-католичких редова и није чудо што се агенција Анадолија за интервју обратила баш њему, а не, рецимо, мостарском бискупу Перићу, који је присталица трећег ентитета. А најбољи доказ Комаричиног дисидентства у односу на главни ток актуелне хрватске политике у БиХ јесте његов разлаз са Драганом Човићем. Хрватски члан Предсједништва БиХ и лидер ХДЗ изјавио је да „Хрвати нису угрожени у Српској и да се статус једног народа не мјери бројем припадника, као што се раније оградио и од поређења Бањалуке са Блајбургом.

Извор бискупове агресије према Бањалуци долази у ствари отуда што власт Српске подржава формирање хрватског ентитета и Додик добро сарађује са Човићем. Али је у свом немоћном бијесу заиста је претјерао у антисрпству. Ондје гдје је Изетбеговић, бар у посљедње вријеме, стао („геноцидна творевина“ и сл.), Комарица је наставио („Блајбург“, „сузе Исусове“). Њихова замјена улога у блаћењу Српске и њеног лидера можда се може се тумачити и из ширег контекста. Бошњачки политичари из редова владајуће СДА и водећи имами из придружене ИВЗ својим везама са исламским тероризмом већ су се исувише компромитовали у међународној јавности, па је постало неопходно да притисак на Српску преузму кредибилније хришћанске комшије. Када један бискуп измишља „геноцид над Хрватима у пријестоници РС“ онда се то препознаје као антисрпски став Ватикана, који има снажан ехо у свим католичким земљама не само Европске уније. Коме није јасно ко стоји иза тога, треба да се присјети да је Холбрук приволио Алију да потпише Дејтон обећањем – „Ми ћемо се накнадно побринути за Српску …“

Бискупу бањалучком требало би поставити једноставно питање: како се геноцида у Српској, који је, како он вели, почињен над Хрватима током рата, присјетио са толиким закашњењем. Зашто је о томе ћутао више од двије деценије? То би требало да објасни прије свега својим католицима и Хрватима. Србима и православцима је још од Јасеновца све јасно.

Тагови: Бакир Изетбеговић, Фрањо Комарица, Хрвати