НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Баук референдума из Каталоније сели се у Српску

У Каталонији је одржан референдум о сецесији, а у Српској најављен о војној неутралности! Онај први није било могуће спријечити ни из Мадрида ни из Брисела. А овај други? Можемо унапријед бити сигурни да ћемо поново гледати примјену дуплих стандарда: оно што може у Шкотској, у Британији и Шпанији и што ЕУ препоручује својим чланицама, не важи и за Српску. Као и до сада, без икаквих аргумената ће једноставно рећи: „Не може, па се пушите!“ Могу ли и даље тако? Руски амбасадор у БиХ Иванцов дошао је у Бањалуку да каже да баш и не могу, односно да је природно да Српска слиједи војну неутралност матице.

Страх демократије од народа

Епидемија референдума наставља се у Европи, а Република Српска је европски шампион у броју референдума. Додуше, неки су тек најављени, други и процедурално припремљени, а трећи и одржани и организатори већ кажњени. Од Брегзита и Трампове изборне побједе настао је страх елита од непосредног изјашњавања народа, а то су не смо референдуми него и избори. Откако су усавршена средства медијског обликовања јавног мњења, изгледало је да се до планираног исхода долази рутинском припремом која не може да омане. Претходно се праве сондаже расположења јавности, а онда по потреби монтирају инциденти које стручњаци за маркетинг називају „специјални догађаји“.

Алија Изетбеговић је јавно рекао да Клинтон од њега тражи спектакуларну жртву од 5000 муслимана у исто вријеме и на једном мјесту да би придобио америчку јавност за „ваздушну кампању на агресора“ илити бомбардовање српских положаја у Босни. Послије признања да је Перл Харбур у ствари био режиран да би америчку јавност анимирао за улазак САД у рат, постоји основана сумња чак и у аутентичност 11. септембра. А након открића да је Садамово тајно хемијско оружје измишљено као разлог за окупацију Ирака, што је и званично потврђено чим је инвазија окончана, постало је сваком јасно да је важно да лаж прође само док је операција у току, а послије „ко те пита“. Брегзит је, међутим, прошао мимо плана и упркос таквим манипулацијама, а Трампова побједа је тек шокирала као протест против политичких бахатих извођача радова за рачун дубоке државе и владара из још дубље сјенке. Непосредна демократија која, упркос најсавршенијим средствима манипулације којим располажу англо-америчке елите, даје неочекиване резултате постала је баук. Истина, Трампово брзо и ефикасно обузадавање и припитомљавање показало је да постоје резервни сигурносни механизми, попут добро умрежених великих медија, безбједносне заједнице, невладиног сектора и владара из сјенке, да се непожељна воља народа накнадно измјени. Али, „не лези враже“, то не може баш увијек и свугдје. Са Српском, рецимо, не иде већ 25 година, а Додик мало –мало па запријети неким новим референдумом. Када се ради о војној неутралности у односу на НАТО, није му се чудити.

Чланство у НАТО-у – превентивна капитулација

Како функционише НАТО? Кад те приме у чланство, онда си заштићен од свих, изузев од САД, које директно или индиректно продукују 90 одсто ратова у савременом свијету. Јер, то није савез равноправних савезника, него војно-политичка организација под командом америчког генерала, који је чак и формално потчињен команданту удруженог штаба оружаних снага САД. А онај цивилни генсек НАТО-а, који је увијек Европљанин, само је политички комесар и провјерен амерички човјек. Умјесто да се мали и нејак бориш да одбраниш суверенитет земље против суперсиле, једноставно пристанеш на превентивну капитулацију. Добровољно прихватиш да у твојој земљи направе своје екстратериторијалне војне базе, да њихови официри и војници, без ограничења и ван закона који важе за домаће становништво, вршљају по твојој земљи и, преко војних, диригују и економским, културним, медијским др. структурама. Без отпора се одрекнеш монопола силе на националној територији, изгубиш суверенитет, што по дефиницији значи и државу, па немаш шта да браниш и ни о чему да бринеш.

Али ни та „привилегија“ не добија се тек тако. Најприје мораш да је заслужиш пријавом своје жеље да те приме у Савез, па припремама за пријемни испит, тремом пред разним инспекцијама, мучним преговорима о условима, те да стрпљиво прођеш фазе интеграције до пуног чланства. Али, заштита „капа дел тути капи“ од ситних силеџија из краја подразумијева и рекет. Зато као пуноправан члан упадаш из једног у други зеленашки кредит, купујући по за савезнике сниженим цијенама њихово застарјело оружје, плаћаш сервисирање, резервне дијелове и сл. и дајеш им бројне непредвиђене бенефиције. А да би све уредно плаћао, обавезан си да издвајаш прописани проценат из буџета. Најзад, ту је и „данак у крви“, јер мораш у живој сили да партиципираш у америчким „превентивним и хуманим интервенцијама“ по непослушним земљама на другом крају свијета, које бајаги угрожавају националну безбједност САД. Док њихови момци ратују од куће, ракетним системима са даљинским управљачем.

Референдум о војној неутралности РС?

Годину дана пред изборе актуелна власт у Српској, према свим анкетама, а и без њих јер се ситуација види и кроз прозор, има добре изгледе за још један четворогодишњи мандат. А њој отворено несклона „међународна заједница“ овога пута се неће много уздати у изборно неуспјешну јер колаборацијом компромитовану опозицију, него прије свега у спољне притиске преко Сарајева и директно из Брисела који, често се заборавља, није само сједиште ЕУ него и НАТО-а.

Да би спустио опасну спољну политичку температуру, Додик је гурнуо у други план своје омиљене референдуме, који и кад се баве бенигним питањем датума празника изазивају бијес протектората. Замрзнуо је партијску декларацију донесену након изборне побједе 2014. да ће СНСД током 2018. иницирати референдум о самосталности, што протектори упорно и тенденциозно, погрешно преводе као референдум о сецесији. Затим је привремено суспендовао још раније припремљени референдум о враћању правосуђа у надлежност ентитета, који протекторе тек љути јер им одузима Суд и Тужилаштво БиХ у Сарајеву као замјену за одвећ компромитована „бонска овлашћења“. Најзад, зауставио је и иницијативу о референдуму о не/уласку у НАТО, који је требало да буде одговор на одлуку Уставног суда БиХ да се војне некретнине у РС прекњиже на Сарајево.

Међутим, смиривање ситуације није оно што одговара амбасади САД у Сарајеву и Морин Кормак је тражила да се умјесто привремене суспензије референдума о правосуђу пониште све претходне припремне радње већ спроведене у Влади и НС РС. А опозиција је, према очекивању, одбила да се скупштински консензус о одбијању да се војна имовина прекњижи на Сарајево ојача непосредним изјашњавањем народа о не/приступању НАТО-у. Додик је одговорио Кормаковој: „Не мијешај се! Недопустиво је да се амбасадор мијеша у унутрашње ствари земље домаћина“, а опозицију дочекао новом иницијативом да се на првом наредном засједању Народне скупштине Српске распише референдум о војној неутралности Републике и тиме придружи матици. Умјесто „да или не уласку у НАТО“, референдумско питање би гласило „да или не војној неутралности“. Садржајно исто, али формулацијом мало модификовано питање тешко ће моћи да одбију посланици опозиције, без обзира на то што знају да референдуми чији исход је лако предвидјети подижу изборни рејтинг власти која га расписује.

Припрема за дочек Хојта Јиа

Пошто пријетња увлачења БиХ у НАТО већ годинама лебди над РС, Додик је досљедно понављао да ће Република слиједити неутралност матице, али ништа без непосредног изјашњавања народа. А како су опет Амери, у заоштравању са Русијом и након Црне Горе убрзали заокруживање НАТО-а и у Македонији, те притисли око централизације војних објекта у БиХ, Хојт Ји вјероватно већ пакује кофере за Сарајево и куца посљедњи час да га Бањалука дочека убједљивим ставом народа у Српској. И није га тешко рационално образложити ономе ко хоће да саслуша аргументе. Једно, Срби у Српској не могу да пристану да се као у Првом свјетском рату нађу на различитим странама фронта са матицом Србијом. Друго, ако је Србија амнестирана од уласка у НАТО због трауме бомбардовања од стране тог истог војног савеза, нема ли и Српска потпуно идентичан основ да инсистира на неутралности. Треће, спољна политика је у надлежности три члана Предсједништва БиХ, који представљају ентитете и кантоне, односно народе, одлучују консензусом и немају јединствен став чак ни о исламском тероризму, а поготово о НАТО-у, и зато би спољни притисак изазвао распад највишег органа који БиХ како-тако одржава као цјелину. И, четврто, не само минули рат него и поратна антидејтонска политика Запада изазвали су дубоко неповјерење српског народа, завртање руке око војне имовине само га је освјежило, а такви Срби у НАТО-у биће прије пета колона него саборци.

Уосталом, у Српској, а и шире, сви добро знају да би народ више волио да референдумско питање обухвата и онај други војни савез, конкурентски НАТО-у. Зна то најбоље Додик, па је ипак изабрао компромисну неутралност, амбасадор Иванцов га подржао јер је Путин поручио: „Разумијемо да не можете да будете у савезу са нама, али немојте бар у савезу против пријатеља!“ Сасвим сигурно све то зна и Хојт Ји, али је дипломатску школу учио ’90-их, па и даље вјерује у свемоћ глобалног војно-политичког инжињеринга тада једине суперсиле. Добро би било да га Вес Мичел, његов новопостављени шеф у Стејт департменту пошаље на дообуку у Сирију, Донбас, или Сјеверну Кореју да уживо види да су се времена мало промијенила.