Ненад Ћурковић: У вртлогу конзумеризма

Пошто је Стање ствари објавило Аутономију капитала и припитомљавање људи, први читалац који је коментарисао и критиковао текст, негирао је могућност да се нешто може постићи начином који сам предложио, тврдећи да капитализам (из својих разлога) подстиче управо такве односе у своју корист, настоји да их обавезном толеранцијом ублажи (и из истога он разлога постиче и љубав према кућним љубимцима и тд, и тд. …) … то сам парафразирао, а „наравоученије“ би било, да би оваква ствар (да људи буду бољи једни према другима, у међусобним односима) само била у интересу капитализма, јер како рече, нема могућности да се било шта промени док постоји подела рада и  на основу ње подела друштвених улога… Посредно да сам се, по његовом мишљењу, придружио групи корисних идиота, који на овај начин (оваквим тезама) заправо раде у корист савременог (постиндустријског) капитализма… Тако некако.

Ово је једним делом тачно. Ништа се не може променити док постоји подела рада и  на основу ње подела друштвених улога, али управо на основу тога и постоји капиталалистички однос, који би се оваквим ставом (за који се залажем) могао напасти. То није крунско решење, него само први корак кретања у супротном смеру од овог којим сада идемо, подрило би (временом) посредовање, а тиме и друштвену улогу појединца, и на крају капиталистичку поделу рада, која не би постојала у малим заједницама… За почетак, мањина би у томе морала бити упорна, без обзира на незаинтересовану већину. Можда је то утопија, али је то једнини могући пут да сачувамо своју људскост и опстанемо као род…

Овај текст помиње и то (капиталистичко) ублажавање међуљудских односа, наметнутом толеранцијом и инсистирањем на потрошачком егалитаризму, који не доводи у питање садашњу стратификације друштва, напротив, оно је учвршћује… Очекивао сам такве неспоразуме, јер је овај текст мало другачији и има облик „манифеста“. Не може се у једном тексту све рећи, неке ствари се подразумевају, и није да нисам очекивао такву врсту приговора, односно да ће се многи заглавити у дословном, најприземнијем тумачењу мојих ставова… Ово је можда „тешки утопизам“, с обзиром на околности у којима се налазимо, али (сигуран сам) да је то једини исправан пут… Другог нема…

Конзумеризам – хедонизам – малограђанштина

Конзумеризам није ништа мање ужасан од фашизма.

Сељаци и радници су се некада разликовали од малограђана. Желели су другачију будућност. Али ствари су се – са конзумеристичким друштвом – промениле у корист малограђана. Свет сиромашних слојева је модернизован и раскид с прошлошћу је био радикалан. Сасвим се изменио њихов однос према будућности. Нико више не прича о револуцији. Данас се говори једино о потрошњи.

Пјер Паоло Пазолини

Идеологија хедонизма и пракса конзумеризма

Данашња масовна потрошња је последица невидљиве, глупе и штетне, идеологије хедонизма, и најшире распрострањене праксе конзумеризма.

Сада је обиље највиши друштвени идеал, а сиромаштво – највеће зло. Због тога је жеља за стицањем, сталним увећавањем материјалног богатства, основни покретач свих активности савременог човека.

Демократска власт нуди луксузну робу, велича потрошњу и промовише модне трендове, пласира одговарајуће информација (пре свега, путем телевизије) и тако намеће нове вредности, цинично одбацујући оне старе.

Сви су подлегли буржоаској илузији среће.

У малограђанском свету срећа је што више имати (бити материјално богат), пуно трошити и што раскошније уживати.

Зато се потрошач упорно труди да побољша друштвени статус, увећа сопствену платежну моћ.

Међутим, увек је незадовољан обимом личне потрошње. Никада му не успева да задовољи све своје жеље.

Жеље потрошача, по правилу, превазилазе њихове финансијске могућности. Тај стални осећај ускраћености, доприноси развоју потрошачког друштва. Вечито гладни и незасити, никада задовољни потрошачи, обезбеђују његов стални привредни раст.

Хедонистичко схватање живота, уверење како је потребно само неограничено уживати у потрошњи, чини узалудним сваки покушај да се такви убеде да њихов свакодневни живот треба да одређују, пре свега, религиозни и(ли) етички принципи, а не сирови телесни пориви.

Као хедонисти, они су на то потпуно имуни.

„Филозофија уживања“ је готово до краја укинула критички однос према стварности, Хедонизам (као животни став) је масовно прихваћен и друштво је постало у потпуности малограђанско.

Конзумеризам и културне вредности

Конзумеризам је уништио традиционалну (органску) културу.

Знање и култура ради култивисања људскога рода, постали су сувишни у свету у којем је све постало роба, а роба и потрошња послали „култура”.

Живот је данас је сведен на потрошачки модел преживљавања, тако да је садашња масовна култура директно повезана са потрошњом.

Сведоци смо њеног нестанка, претварањем у потрошачку поткултуру.

Културно богатство заменила је беда конзумеризма, која укључује и конзумирање производа потрошачке поткултуре.

Некритичка пракса потрошачког начина живота, у потпуности је потиснула критичку теорију.

Култура, у свом изворном облику, више не постоји. Живот је постао испразан, до краја малограђански.

Данашња  „савремена култура“ је понижавање истинских културних вредности. Због тога, културни људи нестају. У најбољем случају су скренути на маргину. Њихов глас се ретко може чути, а када се чује, њега игноришу.

Сведоци смо „буке и беса“ масовне културе, која обликује стил живота пионира шпенглеровског „четвртог сталежа“ – најприземније и најмлађе (малограђанске) класе, „последње врсте људи“ – њеног глупог (кратковидог), болесно „креативног“, самодеструктивног и самоубилачког понашања.

Два лица конзумеристичког конформизма

Просечан човек се увек прилагођавао постојећем културном моделу.

У модерном (потрошачком) друштву он је савршени конформиста, „беспрекорни грађанин“. У потпуности је укључен у актуелни, потрошачко-хедонистички начин живота и из тежње ка луксузу, и жеље да у животу само ужива, до краја је лојалан конзумеристичкој власти.

Зато је потрошачки начин живота безусловно поданички, грађански.

Конзумент се покорава правилима и испуњава обавезе, које му друштво намеће.

Конзумеризам је последица конформизма, али истовремено и узрок појаве већих конформиста од свих претходних.

Реч је о диктатури потрошачког друштва, чија наређења конформисти добровољно (чак радо) прихватају и у потпуности их испуњавају.

Потрошач  је, у свом хедонизму, безусловно покоран. Он је добровољно послушан, јер само жели да ужива у луксузу. Зато не може да стоји по страни, пошто – као конзумент – хоће да (у том смислу) себи обезбеди што повољнији друштвени статус.

С једне стране, потрошња је поданичка, а с друге, подстиче нагон за потчињавањем других. У том погледу, она подстиче (хијерархијске) садо-мазохистичке односе, који су утемељени на похлепи и идолопоклоничком односу према моћи.

Конзумеризам, конформизам, малограђанштина

До појаве конзумеристичког система, није постојало људско биће као што је потрошач, до краја конформистичко, по мери система „нормално”, а заправо крајње деструктивно и саможиво, нападно, одлучно да одбаци све претходно и свет „модернизује“, преуреди према сопственим (телесним) потребама, с бахатошћу каква до данас није виђена.

Старе вредности су разорене, претходни модели понашања се распали, и заменио их је малограђански стил живота. То се догодило не толико вољом народа, колико конзумеристичке власти, која га је наметнула („одозго) свима, у складу са сопственим интересима.

„Малограђанштина је постала свеопште људско стање” (Пјер Паоло Пазолини).

Данас је целокупна популација малограђанска. Сада сви имају исти циљ, хоће да живе као буржуји. Културолошки, сви су постали малограђани, који желе само да комфорно уживају у свету обиља.

Нема више стварне опозиције таквом животном ставу. То један исти (заједнички) поглед на свет. Сви теже истом и свима је свакодневни живот сведен на потрошњу. Једина је разлика у томе што неки могу да троше више од других, јер имају више новца.

Оно што је до јуче била само особина трећег сталежа (буржоазије), постало је основ формирања четвртог сталежа, “нормалан“ начин понашања огромне масе људи, (пост)модерних малограђана.

Још 1864. године, у чланку „Крајеви и почеци”, Александар Херцен је написао: „Малограђанштина ће победити и мора да победи. Да пријатељу драги, крајње је време да се мирно и спокојно схвати да је малограђанштина коначни облик западне цивилизације”.

Она ће, неминовно, довести до пропасти запада.

Хедонизам подстиче себичност, а саможив и безобзиран човек тежи искључиво неограниченом обиљу и бесконачном уживању. Те ствари су у односу садејства  („повратне спреге“).

Када себичност – либерално одбацивање саосећања – постане водећи друштвени принцип, онда је неминовно да масу (гомилу; руљу; авангарду четвртог сталежа – савремене малограђане) покрећу афекти (пренаглашене страсти).

„Буржоаски дух” је, у свом ширењу, антрополошки прогресивно – кроз процес „модернизације„  и „осавремењивања„ – елиминисао све друге људске страсти, осим  хедонистичких.

Резултат техничког прогреса је конзумеристички капитализам.

Човек данас назадује у свему и напредује једино у потрошњи.

На то се свео, толико величани – цивилизацијски развој (прогрес).

Конзумеризам и (урбано) варварство

Развој је неминовно повезан са психолошком грађанизацијом, реално феноменом регресије људског биће на одређену врсту (урбаног) варварства.

Реч је процесу свођењу свих (без разлике) на ниво најсировијег просташтва, бездушности, нехуманости која нема никаквог обзира.

У процесу секуларизације модерног друштва, човек је уклањао све религиозне и моралне ограде, тако да је агресивност ослобођена свих препрека.

Секуларизам није потпуно одвајање од религије, него само њено преусмеравање, које води у масовно идолопоклонство култу потрошње.

Појединац више није религиозан и скроман, уздржан у потрошњи. Сада је секуларан и разметљив конзумент, саможив и похлепан.

Потрошачки начин живота људе претвара у ружне и глупе марионете. Он их одуховљује и одузима душу, претвара у одвратна и ограничена, накарадна бића, роботизоване и безосећајне сподобе, које одликује само малограђански сентиментализам (лажна осећајност), идолопоклоништво (обожавање фетиша потрошачког друштва) и конформистичка памет (која размишља само о новцу).

Конзумеризам је непопустљив систем, који једини подстиче агресивност и код експлоататора. и код експлоатисаних. Он је успео да промени и психологију владајуће класе (њене нагоне), једини којем је пошло за руком да је у потпуности веже за себе.

Необуздано понашање је срозало људе у вулгарни хедонизам, који их је – са своје стране – подстицао на неограничени, помамни конзумеризам.

Обележје потрошачког друштва је масовна агресивност, рат свих против свих, саможиви (себични) поступци појединаца, који чине потрошачку масу.

Маса је подложна емоционалним реакцијама (афективним испадима) и пристаје да буде и (медијски) изманипулисана, увек када пропаганда погоди њена осећања и расположења.

Потрошачка друштва, као што је ово наше – не могу бити хумана. Она безобзирно троше људе, као што чине са сваком другом робом.

Малограђани безобзирно троше једни друге.

Нечовечност савременог (масовног) друштва се огледа у томе што људе (масовно) комодификује (претвара у робу), третирајући их у полазу чак и као сировину („хумане ресурсе“), који ће, у перспективи, као и други производи, бити (до краја) потрошени.

Принудни карактер сталног прилагођавања захтевима које поставља потрошачко друштво, појединац свакодневно осећа као притисак и то га чини агресивним. Та насртљивост је довела и до појаве секуларног „црног петка“, који је обележје само савременог (потрошачког) друштва.

Људима су (социјализацијом) наметнуте потребе, а они претворени у конзументе роба, којима их кљука „невидљива рука тржишта“.

Лажна толеранција и претпостављена слобода

Хедонистичка самодовољност, поседује – у суштини – репресивне црте, које испољава управо на основу „демократске толеранције”, која је лажна, јер се помоћу ње обезбеђује простор за испољавање потрошачког конформизма.

Малограђанин је незасити конзумент, који је у стању да се у све укључи, све упије, усвоји и све свари.

Висок ниво потрошње захтева извесну трпељивост у међуљудским односима, при чему се – из тог разлога – и конзумеристичка власт понаша попустљиво.

Традиционално друштво је било репресивно. Данас је оно толерантно.

Међутим, толерантност конзумеристичких власти је лажна.

Власт овим није слабија. Напротив. Само се изменио начин на који она влада.

Репресију (принуду), коју данас осећамо, спроводи најстрашнија од свих могућих власти – толерантна власт.

Хедонистичку идеологију потрошње (конзумеризам), прати постмодерна толеранција. Она представља замку. Помоћу ње се људи најлакше увлаче у једна репресивни систем зависност, робовања потрошњи и лојалности капиталистичком систему.

Робови чулног (телесног) задовољства су најоданији (најпослушнији).

Данас се лако влада, стварањем задовољних робова.

Ова задовољства су – с друге стране – (идеолошки-пропагандно) приказана како највећи домет људске слободе.

Потрошачко друштво човека не поробљава силом, него навиком.

Малограђани навикнути да уживају у чулним (телесним) задовољствима, никада се неће побунити против система, јер се не могу ослободити хедонистичких навика којима робују, а које су у њему стекли и у њему га задовољавају.

Како да се побуне против онога што и сами желе. Зашто би се ослобађали друштва које их чини „задовољним“ и „срећним“?

Што је оно попустљивије, конформизам је већи, јер што је већа толеранција, људска самосвест – слаби.

Хедонистичка саможивост носи у себи неке суштински репресивне црте баш на темељу „демократских вредности“, управо толеранције, која је (у суштини) лажна, јер захтева дистанцу у међуљудском опхођењу (власт свима намеће тзв. „политичку коректност“). На тај начин она ослобађа простор за што шире испољавање конформистичког-потрошачког индивидулизма.

Институционализација међуљудских односа и дијалога, увећава усамљеност појединца и његову потребу за посредовањем.

Временом су се (наизглед) неке ствари промениле на боље, али, у пракси (у суштини), реч је о „осиромашењу индивидуалности“(промени на горе).

Људи не уживају у слободи, која им је додељена, јер им она намеће обавезу да јој се прилагоде. Таква слобода је принудна и зато није права слобода, него је заправо њено ускраћивање, јер присиљава људе да се ослободе претходних навика, у корист слободе која им је додељена (и која им мора постати нова навика).

Наметнута „одозго“, додељена слобода постаје обавеза.

Људи су приморани да искористе тај „уступак“ власти.

Таква слобода нема алтернативу и зато живот у њој постаје опседнутост, кошмар.

Када власт нешто допусти, онда је само то допуштено и тиме обавезно. То је „квака“ нових грађанских слобода, на основу којих се захтева све веће прилагођавање постојећим друштвеним приликама.

Пазолини је, још осамдесетих година (прошлог века), закључио да живимо у репресији, коју намеће најгора од свих власти – толерантна власт. Он је у савременом конзумеристичком систему видео облик тоталног фашизма. Послератно потрошачко друштво, овај шарено дизајнирани демократски систем, означио је као „фашистичку власт у цивилном оделу“.

За разлику од оног предратног црног (униформисаног) фашизма, Пазолини је тврдио да је овај, послератни – цивилни – далеко безобзирнији.

Хедонистичка животна филозофија, тежња ка уживању и луксузу, као и могућност неограничене потрошње, направили су од људи марионете, не више у војним униформама, него у цивилним оделима.

Савремени конзумеризам је порок. Потрошачки начин живота је (најшире распрострањена) „болест зависности“.

У масовном друштву, наметањем толеранције, сви су постали неуротични.

„Нетолеранција онемогућава слободу мишљења, а толеранција намеће слободу савести, али сасвим одређену, ону подобну“ (Томас Пејн)

Прихватање прокламоване – законом прописане – толеранције, је истовремено пристајање на одређену врсту нетолеранције, која омогућава ову захтевану трпељивост.

Обе су насиље.

„Толеранција није супротност нетолеранцији, него је њен саставни део. И једно и друго је тиранија“. (Херберт Маркузе)

Што је захтев за толеранцијом снажнији, што је он и формално шири, то људи више губе поверење у себе.  Њихово самопоуздање слаби.

У мери у којој је понашање појединца „либералније“, он снажније осећа празнину у себи, и око себе.

Институционално организовање међуљудских односа и наметање обавезе „цивилизованог (толерантног) дијалога“, појачава осећај спутаности. Ово наметнуто посредовање, обавезним стандардима понашања, свако осећа као принудну изолацију, а себе као усамљену јединку.

Тако је индивидуализован човек принуђен да буде заокупљен собом, доведен до тачке највише могуће друштвене изолације и због тога се најчешће понаша себично (саможиво) и похлепно – мање или више – нарцисоидно.

Потрошачка политика савременог капитализма, свих постојећих режима уједињених у конзумеризму, као искључивом политичком циљу и „филозофији чистог уживања“ (хедонизму), као данас једином истински успешном политичком програму, не само да – демократски – допушта слободно (неконвенционално) понашање, него га и заговара (најшире пропагира).

Она подстиче и благонаклоно прихвата такве екстремне облике опхођења, пружа им политичку подршку заговарањем лажне (фиктивне) „толеранције“, попустљивости и трпељивости у границама које одређују комерцијални захтеви тржишта и потрошачки стандарди, и у мери у којој повољно утичу на учвршћивање њихове власти,

Сада је – у том смислу – највиши облик конвенционалности, најнеконвенционалнији изглед и распојасано понашање. Данас је то тренд, да би се укинуле старе навике, које су препрека слободном кретању капитала. И наравно, то је више везано за „слободно“, него за радно време. На радне односе ова нова конвенционалност не утиче, него ту и даље неприкосновено влада она стара пословна рутина.

 

Грађанска слобода као право на избор

Хедоностичким погледом на свет и снагом конзумеризма све је изврнуто наглавце, преокренут је целокупан систем вредности, све је изманипулисано и измењено, претворено у своју супротност.

Савременом секуларном (постиндустријском) друштву, више ништа није свето. Оно све подрива, па према томе, људи могу да раде све што им пада на памет, осим да њега и његову добит не доводе у питање.

Ова инверзија смисла је довела до дегенерације (изопачености) и урушавања свих оних вредности, које нам систем идеолошки намеће: дужности и обавеза, напретка, хуманизације међуљудских односа, колегијалности, толеранције…

Највећи број људи ово не види, а део њих се прави да то не примећује, тако да је

створена (обликована) једна конвенционална, бездушна и изопачена, свест о „грађанским правима“.

Конзумент, себе не види као роба потреба, него као слободног човека, који има могућност да бира између понуђених могућности, којима може да задовољи сопствене „потребе” (испуни себи жеље), јер се изборио за своја грађанска права. Пре свега, за „право на избор”.

Потрошач се задовољава слободом да бира између онога што му се нуди, искључујући из тог избора могућност да слободно одбаци то своје право на избор.

Слобода је на овај начин сведена на (додељено) право и представља лажну слободу, њен привид. Очигледно да је реч о принуди.

Уколико је могућност избора – између онога што је понуђено – већа, мање је важно изабрати. Што је понуда већа, утолико је избор ништавнији.

Данашњи конзумент живи у глупом уверењу да се изборио за своја права (која су му, заправо, додељена) и да је слободан човек, јер му је омогућено да бира између онога што му тржиште нуди, а не роб (потрошње) којем је такав избор наметнут.

Истина, слободан је, слободан да све то што му је понуђено –  купи.

Несвестан да му је слобода додељена, вољу система доживљава као сопствену. Он увек хоће баш оно што је потребно систему, што му овај допушта, управо оно што систем од њега захтева. И у томе не препознаје принуду, а свој положај на тржишту као ропски.

Конзумент се позива на своја права и слободе, и верује када му кажу да поступа исправно, а заправо се понаша као глупан, достојан жаљења.

Међутим, конзументи се стално позивају на ту слободу („слободу избора“), и захтевају своја права, „права потрошача“. Притом, наивно верује да су ова (демократска) права и слободе донета у њихову корист.

Инсистира се на томе да друштво мора бити јој више демократско, толерантније, модерније, напредније, строжије у примени закона. Притом се не види, или злонамерно превиђа, ерупција  социјалних проблема и злочина који га оптерећују до тачке пуцања, тешкоћа које су режиму међутим добро дошле, јер их успешно експлоатише у сопствену корист, економски и пропагандно у циљу јачања своје власти.

Културна обележја су промењена, али је однос (између људи) остао исти, експлоататорски. Чак је постао још гори – потрошачки.

 

Конформизам и људско назадовање

Капитализам ствара тензије и живи од њих, па тако и од оних напетости које одржавају и продубљују социјалне разлике.

(Конформистичко) прилагођавање (довођење у службену „нормалу“) је пораз, а пораз (кроз самопонижавање) чини човека агресивним и чак помало окрутним и самодеструктивним.

Конзумеризам, као образац постојања у масовном (потрошачком) друштву, људе дехуманизује, негира их као људска бића, увећава њихово незадовољство, подстиче егоизам (саможивост) и нарцисоидност (обузетост искључиво собом и љубав само према себи), јер то капитализму доноси сигуран профит.

Изразом „конзументи“ се заправо обухвата маса празноглаваца, шарлатана, кловнова, дегенерика, монструма и зликоваца.

Да би се то уочило, довољно је погледати око себе.

Потрошачко друштво нас је, из  комерцијалних разлога, претворило у криминализовану и(ли) неуротичну масу суманутих малограђана.

Савремено друштво, вођено искључиво комерцијалним разлозима, криминализовано је у тој мери да је немогуће направити разлику између криминалаца и оних који то (по службеној дефиницији) нису, између разбојничког и пословног понашања (на нивоу свакодневних поступака), јер је реч о истој нељудскости, безобзирности и окрутности, злочинима према другима, на крају и према себи, једном истом потрошачком стилу живота.

Масовни медији, као и овакав систем школовања, деморалише младе и претворити их у одвратне, искомплексиране, жалосне и малодушне, шовинистички и расистички оријентисане малограђане.

Потпуна либерализација сексуалности, и политичка подршка најперверзнијим облицима њеног испољавања и благонаклон однос према свим видовима девијантног (и нездравог) понашања, учинила да млади постану несрећни, затворени, несигурни у себе и агресивни.

Прилика да могу све да раде, а највећи део тога нису у стању да ураде, из најразличитијих разлога (од личних, до финансијских), чини их неуротичним, а често и изузетно агресивним и самодеструктивним.

То што млади нису ведри и радосни, што су несрећни, никога не занима, друштво то не погађа (а изгледа и њихове родитеље), јер сви гледају само сопствени интерес.

У савременом, потрошачком друштву, „народ“, не само у националном, него и у антрополошком смислу једва и да постоји, зато што су – наглом грађанизацијом – сви били присиљени  да измене свој начин живота, грађанизују се и „модернизују“. Били су присиљени да из економских разлога и у складу са друштвеним кретањем, измене своје навике и систем вредности, промене понашање и постану буржуји (упркос томе што ни буржоазија, у антрополошком смислу, више не постоји). Постали су „становништво“, малограђани, индивидуализоване јединке (конзументи с буржујским склоностима), медиокритети који механичким повезивањем чине масовно (потрошачко) друштво, заметак увелико наступајуће „четврте класе“.

Интелектуалци, они с деснице (наводно, „национално оријентисани“), једнако као и они с левице (којима је – декларативно – важна судбина свих грађана, а многима и света), на то гледају на истоветан начин, јер и једни и други – у антрополошком смислу – нестају,  претварају се у безличне конформисте. Чак и они који се храбро суочавају са чињеницама и постојећу ситуацију исправно виде, приморани су да јој се прилагоде. Упркос томе што не пристају на такво понижење, морају да се у највећој мери прилагоде овом (етички) неприхватљивом стању ствари.

Игнорантство је постало опште и то постојеће стање ствари лишава драме, и омогућава да се оно релативизује, претварањем у низ медијски привлачних, комерцијалних садржаја.

Људско назадовање, у процесу грађанизације, доводи до тога да у савременом друштву сећање на прошлост бледи.

Будућност је све непрозирнија (неизвеснија), а човек принуђен да се суочава само са садашњошћу. Маневрише, овде и сада, како би преживео, без сећања на живот у прошлости и утопијске наде да би у будућности ово данашње суморно преживљавање, могао да претвори у ведар и радостан живот.

Мизерну садашњост карактерише „историјски заборав“ и у вези са тим, потпуни губитак визионарске свести. Нисмо у стању да се сетимо живота бољег од овог, нити да осмислимо неки који би опет могао бити такав.

Једва да се неко сећа, како је било некада. Они који то још увек могу, полако изумиру.

Прошлости све више прекрива заборав. Мало по мало, суочавамо се, без икакве алтернативе, искључиво са садашњошћу.

Не треба имати илузију да ће млади разумети смисао критике постојеће стварности. Генерацијски јаз је данас толики, да је немогуће с њима успоставити „културалну везу“.

Млади живе у складу с новим (лажним) вредностима, које немају ништа заједничко са оним старим, истинским. Они више нису у стању да схвате критику постојеће стварности, коју ми старији још увек можемо да изнесемо, јер познајемо претходни свет (још увек га се сећамо), онај који је постојао пре овог савременог (постмодерног) – до краја комерцијализованог – хиперпотрошачког.

А млади су наша будућност.

Обиље и оскудица

Због чега је потрошачко друштво проблем?

Што не треба тежити све већем материјалном благостању?

Зашто што тако схваћен „прогрес“ није добар?

Потрошачко друштво је потпуно изједначило и довело у исту раван све класне разлике, у корист малограђанског система вредности. Са његовом појавом, нестао је тај други, претходни свет, небуржујски, сељачки и раднички. С њим је нестала и њихова култура.

Нестала је и стара буржоазија (у вредносном смислу). И њу је тај (исти) дух срозао у малограђанску масу.

Данас сви припадају истој поткултури конзумеризма, и једнако троше и уживају у свему, у складу са својим материјалним могућностима.

Потрошачко друштво брише културне разлике, али не и економске.

Смисао свих културних промена је одржати (и продубити) својинске односе и учврстити монопол приватне својине.

Најважније је да се ничим не угрози економско-социјални status quo.

Упркос имовинској неједнакости, са становишта система, свако је добродошао у свет потрошње.

Нашој биологији не прија ни превелика оскудица, ни безгранично обиље. У оба случаја, она пати. У обиљу, чак и више?

Није највећи проблем у недостатку материјалних претпоставки „здраве биологије”, него и у оним надрационалним садржајима свести, који су – секуларизацијом друштва – сасвим потиснути и не могу бити надокнађени конзумеризмом (робном потрошњом).

Размислите, можда је ближе истини рећи: У здравом духу, здраво тело?

Систем вредности и циљеви којима тежи савремени (постмодерни) свет, једнак је за све, и он у први план истиче благостања и потрошњу, висок животни стандард, тежњу искључиво ка луксузу и уживању.

Пазолини је овај малограђански (западни) свет видео као најгори могући, јер су у њему – конзумеризмом – помирене друштвене супротности, укинуто све друго и другачије и створен привид да више нема разлога за критику.

Међутим, има повода за то, управо зато што је тај малограђански свет, свет без разлика, због тога што су у њему сви људи исти (не по друштвеном положају, него погледу на свет) , што више нису у стању да буду другачији, да различито мисле и не понашају се на исти начин.

У потрошачком друштву, у којем нема сукобљавања мишљења, нема ни стварног напретка (нити може да га буде, осим у потрошњи), па је садашњи (западни) свет остао без наде (без будућности), довео је себе до „краја историје“.

Свакодневно медији пропагирају потрошњу и промовишу конзумеризам као идеал, а потрошачки начин живота као најбољи могући вид људског бивствовања. Они упорно наводе људе на закључак да је неограничена потрошња роба и услуга, једини начин на који могу да задовоље све своје потребе, а да је хедонистичко уживање у луксузу, најсрећнији могући начин људског живота.

Материјално богатство, као искључиви мотив свих наших животних активности, производи огромно незадовољство и лош људски карактер.

Пазолини је осећао велику носталгију за некадашњим сиромаштвом и тврдио да је погрешно у сиромаштву видети зло.

У сиромаштву, а не беди (сиромаштво је материјално, а беда је – духовно-душевна).

Некада су се сељаци и радници разликовали од малограђана. Живели су другачије. Али, ствари су се промениле у корист малограђана. Свет сиромашних (сељака и радника) је измењен, модернизован.

Пазолини верује да би материјално скроман (једноставан) живот „људима опет вратио онај старински осмех“. Некадашње поштовање других (њиховог људског достојанства) било би и темељ нашег (већ одавно изгубљеног) самопоштовања.

Сиромашан (скроман) живот, а не бедан, био би полазиште. Једино би се тако, можда могло кренути из почетка?

Треба увек имати на уму, да они који имају властиту културу и када се кроз њу изражавају, могу бити слободни и богати, чак и у јако оскудним животним условима и ситуацији недостатка демократске слободе.

Пазолини је тако размишљао, пре готово пола века.

Данас је потрошачко друштво у тој мери усавршено, да је повратак на „претходне  позиције“ –  на нивоу система, масовно – готово немогућ?

Међутим, тако нешто је – појединачно и у малим срединама – могуће извести.

Питање сопствене културе је ствар не индивидуализованог појединца, него човека који је очувао своју личност и који не пристаје да је жртвује у корист илузија на којима је настало и одржава се масовно (потрошачко) друштво, овај крајње репресивни капиталистички, демократски систем.

Конзумеризам је данас прихваћен као правило. Он је једини који је истински везао за себе и владајућу класу. Једино је он ишао до краја, и зато ће конзумеризам и овај систем технички и капиталистички, (сталним ширењем обима потрошње) довести до краја, до потпуне пропасти.

Можда је једина могућност да се отресемо духа малограђанштине у одређивању граница, не као до сада, преживљавањем у околностима гарантованог економског минимума, него животом у условима строго одређеног материјалног максимума?

А у оквиру тога, свакоме по вољи.

„Још од Француске револуције циљ демократије дефинишемо као постизање консензуса око минимума који би свако морао да има.

Ја предлажем изокретање тог схватања.

Главни циљ здравог политичког система треба да буде утврђивање максимума за који се сви слажу да је свакоме довољан. Кажем то зато што мислим да се садашња економија мора променити у економију која уважава ограниченост света – физички, материјални свет није неограничен систем – и која признаје да истинска инвентивност, поезија, машта, по дефиницији нису робе и да су самим тим, неограничене.

Када ме људи питају да ли сам утописта, кажем да сам за поједностављивање, а не за романтизам.“ (Иван Иљич).

Ствари ће доћи на своје место када будемо одабрали да смислено живимо, уместо да више купујемо, онда када нам безбрижност (у најнужнијим материјалним условима) буде важнија од животних проблема, које доноси стицање све веће материјалне добити.

Објављено у часопису Космополитика