НЕМАЊА ДЕВИЋ: Партизанске ликвидације у Србији 1941. године

У другој половини 1941. године у Србији су се смењивала само лоша искуства. Масовно се гинуло пред стрељачким водовима окупатора, али и у све учесталијим партизанско-четничким сукобима. Текст историчара Немање Девића тематизује убиства која су тада, доказујући револуционарну посвећеност, починили припадници партизанских формација. Радило се, међутим, тек о најави знатно темељнијег обрачуна „револуционарног субјекта“ са „класним непријатељем“, који је отпочео у завршној фази Другог светског рата.

Текст Немање Девића базиран је на његовој волуминозној монографији За партију и Тита. Партизански покрет у Србији 1941-1944, коју су ове године издали Службени гласник и Институт за савремену историју.

Револуционарни терор и политичка репресија у Србији представљају вишедеценијску табу тему, једну од белина која је карактерисала српску историографију све до почетка 1990-их година. Злочини партизанских снага, из којих је 1944/1945. израстао партијско-државни терор, деценијама су помињани узгред и тенденциозно свођени на ,,народни одисај“ и појединачне случајеве анархичног терора.

На основу нашег истраживања, револуционарни терор у Србији пролазио је кроз неколико фаза. Прву фазу (јул–октобар 1941) карактерисале су појединачне и ретке групне ликвидације идеолошких и политичких неистомишљеника, углавном представника локалних власти и жандарма, особа које су комунисти означили као „петоколонаше“.  Друга фаза је трајала током октобра и новембра 1941. године у ослобођеним градовима (посебно Ужицу и Чачку), где су комунисти настојали и да ликвидације противника, у које су сада у већем броју били укључени и „кулаци“, антикомунисти и припадници ривалског Равногорског покрета, потврде пресудама првих тзв. народних судова и револуционарних органа власти. У обе фазе револуционарног терора, на територији Србије ликвидирано је ван борбених дејстава по неколико стотина  – укупно око 800–1.000 људи.

Прве жртве партизана ван борбених дејстава у Србији забележене су већ у јулу 1941. године. Паралелно са нападима на органе власти и жандармеријске станице, вршене су и ликвидације одређених „петоколонаша“ који су могли да ометају рад КПЈ и изградњу револуционарних власти на терену. За месец дана (друга половина јула и прва половина августа) забележен је већи број убистава: 19. јула у Пецкој је убијен помоћник среског начелника, а дан после у селу Доња Шаторња и деловођа општине; 31. јула у Гуњацима код Љубовије је извршена прва групна ликвидација, када је убијено седморо људи. Начелник Топличког среза је убијен у бомбашком нападу у Прокупљу 3. августа, а начелник и подначелник среза Мачванског убијени су 7. августа у Богатићу. Дана 3. августа у Мионици, а 10. августа у Страгарима убијени су и жандарми који су били заробљени у претходним акцијама. Само дан касније, код Свилајнца су након мучења убијени жандармеријски капетан Ракић и наредник Врањешевић. Према полицијским извештајима терор над представницима цивилних власти у земљи је појачан, па је 7/8. августа „одведен“ председник општине у Комарицама код Крагујевца Благоје Живојиновић; крај Прељине је 10/11. августа убијен председник општине Миодраг Перишић, а 11. августа у Радобуђи код Ариља убијен је председник општине Божа Крџић. Током 12. августа на територији Србије је регистровано више убистава чланова општинских управа која су починили партизани: у Соколу крај Крупња, у Пласковцу код Тополе и Паковраћи код Чачка. Истог дана, у нападу на руднике у Равној Реци и Сењу, стрељано је девет инжењера и запослених радника под оптужбом да су петоколонаши, мада је „касније утврђено да неки од њих нису били и да је учињена неисправљива грешка“. У наведеном периоду у неколико наврата ликвидирани су и шумари и железничари које су партизани оптужили за ометање акције.[1]

У једном прогласу КПЈ из августа 1941. године први пут је скициран портрет унутрашњег непријатеља, чија је дефиниција обухватила шире категорије грађана: „Издајица је онај ко ма чиме – радом, материјалом, храном, новцем, порезом, куповањем ‘Новог времена’, слушањем лажи преко радиа итд. – помаже окупаторе и њихове најамнике.“[2]

Нека од убистава током августа и септембра извршена су доста сурово. Према извештајима власти из Зајечара, 19. августа је у околини Бољевца нађен „леш председника општине Подгорачке Алексе Сретића, кога су 18. о. м. непозната наоружана лица била одвела. Леш је избоден бајонетом и извађено му је једно око.“[3] У Великоорашком срезу прве жртве су пале 1. септембра; тројицу сељака из Новог Села и Марковца, оптужених да су покушали да утичу на распуштање партизанске чете, комунисти су одвели преко Мораве и убили их тек после неколико дана мучења. Њихова беживотна тела пронађена су унакажена, а сећања породица говоре да су пре убиства они били ослепљени и кастрирани.[4]

Свирепе ликвидације противника партизанског покрета бележе и полицијски извештаји са лица места. Тако је приликом упада партизана у Ариље 22. августа регистровано да су жандармеријске снаге имале једног погинулог и два заробљена, а да су те заробљенике партизани мучили и потом дотукли мецима. У селу Стојнику код Аранђеловца је у исто време сељак Милан Раденковић „убијен ножем“. О убиству два порезника крај Гроцке 26. августа сачуван је и лекарски извештај, у којем је прецизно наведено да су исти избодени ножевима, да су им претходно сечени прсти и уши, сломљене вилице, а једном од њих „око избијено оштрим оруђем“. Истог дана стављен је на муке, уз вађење очију, и апсолвент теологије Добривоје Нешковић из Грошнице.[5] Посебно су се по злу прочули партизански команданти из Тамнаве Стеван Борота и Јосиф Мајер. М. Белић је на основу мемоарске грађе партизанских бораца реконструисао затамњени део биографије Бороте и Мајера: „По причању Константнина Вујића, првоборца из Јасенице, Борота ‘није поступао како треба, него је клао људе’. Тако је једном затворио Тошу Виторовића из Дупљаја и хтео је да га убије само зато ‘што је био богат’.[6]

Смрт председника општине Дивци Велисава Петровића до данас је остала контроверзна тема. Њега заиста јесу ликвидирали партизани 23. септембра 1941. године, али у примарним изворима нема података о начину убиства. Ј. Мајер је након хапшења изјавио да је њега убио партизан „Жупан“, за кога се знало да је склон да ликвидације врши ножем.[7] У црквеној књизи умрлих у рубрици „узрок смрти“ стоји само „од комуниста убијен“.[8]

Некада је убиство непријатеља било и својеврсна иницијација за пријем у КПЈ и напредовање у одреду, тест револуционарне доследности и чврстине. Како је казао Родољуб Чолаковић, „требало их је прекалити кроз акције кроз проливену крв своју и туђу коју ће моћи мирно да гледају“.[9] Познат је документ из нешто познијег периода (1944), где секретар Среског комитета КПЈ у Великој Плани извештава ОК Младеновац о убиствима политичких противника: „На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина, који стоји на расположењу. Његова одлучност, револуционарност, безкомпоромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.“[10] Многи потоњи партизански команданти стекли су самопоуздање, али и поверење партије, калећи се кроз убиства „народних непријатеља“. Некима од народних хероја из Србије се управо непоколебљива и чврста борба са „реакцијом“ приписује као једна од главних заслуга за признање којим су награђени. Недавно откривена фотографија ликвидације сумњивих сељака у области Ваљева (вероватно настала у Гуњацима 31. јула) међу личностима које их спроводе на стрељање показује и лик потоњег партизанског команданта и народног хероја Стипана Стеве Филиповића.[11] И легендарни Миодраг Миловановић Луне, који је напредовао до заменика команданта 2. пролетерске бригаде 1944. године, свој партијски и партизански стаж започео је убиством „издајника Радовића“ у селу Поточањ код Ужица.[12]

Многи су пред суровим законима гериле и догматског партијског расуђивања били олако проглашени за непријатеље, што је посебно долазило до изражаја у одредима у којима су командовали некадашњи шпански борци и стари комунисти. Према једном извештају Милана Благојевића Шпанца Главном штабу НОП одреда Србије, његов 1. шумадијски одред је за непуна три месеца (до 18. октобра 1941. године) ликвидирао 22 „петоколонаша“.[13] Међу њима је било и стварних сарадника окупатора, али и људи попут пописивача жита, сеоског лекара, управника поште или пак сродника њихових стварних непријатеља. Тако су 6. новембра 1941. године партизани овог одреда у селу Блазнави стрељали и Ковинку, Радомира и Миросаву Пантелић, само зато што им се син и брат као жандарм борио у саставу оружаних одреда генерала Недића.[14]

По ослобођењу градова у западној Србији, партизанска репресија се осетила у свакој вароши која је дошла под власт устаника. По броју убијених посебно су одскакали Чачак и Ужице, где су створена и посебна одељења за борбу против пете колоне, као нека претеча Озне, под руководством Александра Ранковића. Чачанске „Новости“ објавиле су 15. октобра и чланак о важности борбе против унутрашњег непријатеља: „Борба против издајника и петоколонаша поставља се у исти ред као и борба против окупатора. Зла која је народ претрпео издајничким радом петоколонаша су неизмерна зато и борба против њих мора бити непомирљива. (…) У свима ослобођеним местима заводе се народни судови за петоколонаше. Ти судови знаће да пруже задовољење народу, а, што је и најглавније, својом бескомпромисном борбом у истребљивању пете колоне помоћи ће и олакшати народно-ослободилачку борбу. Милост значи издају!“[15]

„Још увек је било у партији неодважности и спорости у убијању шпијуна и сарадника окупатора. Како смо ми вође могли бити колебљиви и недоследни, а истовремено критиковати и кажњавати своје подређене? Убијање је функција рата и револуције. (…) Ко хоће рат и револуцију мора пре тога у идеји, у себи, бити решен на убијање људи, на погубљење својих сународника, па и пријатеља и братственика“, присећао се касније тих дана један команданата револуционарне војске, Милован Ђилас.[16]

Према сећању Крцуновог сарадника из прве ратне године, Видана Мићића, Ранковић им је у октобру 1941. године дао и упутства о поступку са ухапшенима и осуђенима на смрт: „Не сме бити никаквог батинања и иживљавања, само метак у потиљак. Нема рафалне паљбе. Скините вредну одећу са њих и предајте у магацин. Доводите их до траншеје и ту их ликвидирајте једног по једног.“ Када су започеле и прве ликвидације у Крчагову, Видан Мићић је постао један од џелата: „Ликвидација осуђених на смрт припала је мени. Крцун ме је одабрао. Заволео сам тај посао временом и радио сам га с вољом“.[17]

Хапшења у Ужицу су започела истог дана када је град ослобођен. Ликвидације су започеле 7. октобра, када је стрељано осам грађана, ранијих представника окружних и месних власти. У саопштењу поводом њихове осуде, нове власти су изашле са закључком: „Ми нећемо стати на пола пута, казнићемо све оне који су раније, или који данас својим радом служе непријатељу!“.[18] Уследиле су ликвидације и у Бајиној Башти и Ариљу.[19] Током октобра и новембра извршено је још неколико стрељања у Ужицу, од чега је најмасовније забележено непосредно пред пад „Ужичке републике“, вероватно у ноћи 28/29. новембра. Те вечери је на Капетановини било стрељано више од 40 особа, међу којима и новинар Живојин Павловић и сликар Михаило Миловановић.[20]

Процене публициста почетком 1990-их, када је тема револуционарног терора тек почела да се отвара у српској јавности, биле су засноване на усменим казивањима људи, који о тајним ноћним ликвидацијама нису могли да дају прецизније податке. Оне су говориле о више стотина, чак и о 800 убијених цивила у Ужицу током октобра и новембра 1941. године.[21] Новија истраживања говоре о доста нижим бројкама: по нашој процени у Ужицу и околини (Ариље, Пожега, Косјерић, Бајина Башта) од партизанских снага убијено је у јесен 1941. године око 80–100 цивила.

Сличнa атмосфера током новембра 1941. године владала је и у Чачку. Штампа Недићеве владе преносила је вести о више десетина обезглављених лешева пронађених у подрумима партизанских затвора.[22] О њима говори и више независних извора. Прецизни и упућени немачки обавештајци из Чачка навели су податак у једном свом новембарском извештају да је у Ужицу и Чачку дошло до „клања српских националиста“. Први извештаји органа Специјалне полиције из Чачка након пацификовања устаничке зоне говоре о томе да се „после бегства комуниста из Чачка, нашло 46 лешева страховито унакажених са исеченим главама, извађеним очима, као и одсеченим другим деловима тела“. У истом документу наведен је поименични списак од 35 жртава, док су остали били неидентификовани. Процењивало се да ће се крај Мораве наћи још колективних гробница, а број убијених је према овом извору износио и до 150 особа.[23] И капетан Предраг Раковић, командант чачанских равногораца, говори у једном извештају да су на дан 14. новембра 1941. године чачански партизани маљем убили 17 заробљених припадника војно-четничких одреда.[24]

Чачански историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић објавили су поименични списак жртава рата, од чега су регистровали 26 цивила и заробљеника убијених од партизана на подручју Чачка током новембра 1941. године, уз ограду да списак није коначан и да у њега нису унета лица која пре рата нису имала пребивалиште у граду.[25] Сравњивање података из њиховог и првог списка Специјалне полиције говори да је број жртава нешто већи и, по нашој процени, он у Чачку у наведеном периоду износи између 30 и 50 убијених. Злочини су забележени и ван жаришта устанка и „Ужичке републике“, у готово сваком срезу у Србији.

Историчар Милан Радановић је утврдио да су у извештајима комесаријата и министарства унутрашњих послова Недићеве владе за 1941. годину наведени поименични подаци за укупно 852 особе чију су смрт или нестанак скривиле партизанске јединице. Од тог броја, њих 63 убијени су као ратни заробљеници, претежно припадници жандармерије. Убијено је и 40 жена. По Радановићевој анализи, партизански одреди су у Србији 1941. године починили 24 масовна убиства.[26] Међутим, списак убијених Недићеве владе се не може сматрати и коначним, због одређених недостатака које поседује – првенствено услед непрецизних и непотпуних података и ажурираних спискова са терена. Ипак, он нам пружа полазну основу за закључак да су у две фазе револуционарног терора (у лето и у јесен) током прве ратне године комунисти мимо борбе ликвидирали око 800–1.000 цивила и ратних заробљеника.

 

Featured image – Tajana Poterjahin

---

[1] АС Ж, Ж-28, Влада МН II, 359–361; МЦКУ са подручја општине Топола, уписи за јул и август 1941; Д. Прица, Ј. Радојковић, н. д., 23; М. Радановић, н. д., 70.

[2] Зборник НОР, 1-1, 30.

[3] Извештаји и наредбе Комесарске управе…, 55.

[4] ИАБ, УГБ, СП-IV-9/55; Б. Перић, Моравска свитања, 160; изјава Мирослава Голубовића из Новог Села, дата аутору фебруара 2012.

[5] ИАБ, БИА, I-1; О приступу прошлости, 64, 72, 75; С. Ћировић, Гружа, 201–202.

[6] М. Белић, Борота и Мајер, 167; АЈ, МГ-1784, 1-6, В/52.

[7] ИАБ, УГБ, СП-IV-155/1.

[8] МЦКУ са подручја општине Ваљево, уписи за септембар и октобар 1941. године.

[9] Kristofer R. Brauning, Obični ljudi, Beograd, 2004, 239; Р. Чолаковић, н. д., 162–163, 180.

[10] АС Ж, Ђ-9, ОКМ-7-1002.

[11] Ваљевски партизани…, 100–101.

[12] М. Миловановић, н. д., 157. „Лунета и Пенезића“ као ликвидаторе у Ужицу помињу у својим исказима пред истражним органима 1942. још неки заробљени партизани (ИАБ, УГБ, СП-IV-177/12).

[13] Зборник НОР, 1-1, 179.

[14] МЦКУ општине Топола, уписи за август и септембар 1941. године.

[15] Осветљавање истине, 541–542.

[16] М. Ђилас, Револуционарни рат, 101–102.

[17] Слободан Гавриловић, Џелат, Београд, 2014, 112–116.

[18] В. Глишић, Ужичка република, 152.

[19] Г. Шкоро, Истина је у именима, 228.

[20] М. Радановић, н. д., 74, 80; Ж. Грујичић, н. д., 80.

[21] Раде Рончевић, „Злочиначка чета одабраних. Крцуне Ужице те заборавит неће!“, Погледи, специјално издање, бр. 2, јун 1991.

[22] „У Чачку је откривено 80 обезглављених лешева“, Ново време, 12. 12. 1941.

[23] ИАБ, УГБ, СП-IV-282/9.

[24] МИАЧ, Регистар докумената из ВА, из четничке архиве и Недићеве архиве 1941–1944, бр. 254–255.

[25] Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Други светски рат, 212–213.

[26] М. Радановић, н. д., 70.