Немања Девић: О јубилејима, трагедијама и једној несветој а светој Српкињи

У тексту писаном на самом почетку ове године, насловљеном са О трагању за националним наративом, јубилејима и екстремно необавештеним историчарима, размишљао сам о најважнијим годишњицама које ћемо обележавати током 2024. године. Том приликом подсетио сам да у овој години прослављамо велике јубилеје 220 година од Првог српског устанка и почетка Српске револуције, 180 година од Начертанија, 90 година од стварања Балканског пакта, 80 година од ослобођења Београда од нацистичке окупације.

Уједно, обележавамо и трагичне годишњице као што су убиство краља Александра Првог Карађорђевића (1934), комунистички велики злочин у миру (1944); доношење злогласног југословенског Устава (1974) који је представљао врхунац дезинтеграције српског народа, али и саме Југославије након Другог светског рата; четврт века од НАТО бомбардовања Србије и Другог косовског боја.

Ништа мање није значајно ни разумевање 1989. као годишњице пада Берлинског зида и „догађања народа“ на Косову Пољу. Напротив, временски су удаљени таман толико да већ можемо да их анализирамо хладнокрвније, без прејаког дневно-политичког притиска или утапања у западне наративе о „балканском касапину“.

Не би се могло рећи да су сви историјски јубилеји достојно обележени, поготово не да су два века за нама сагледана трезвено, и не дај Боже да би то било у циљу формирања некакве националне стратегије. Јубилеји су обележавани стихијски и без посебне медијске пажње, од институције до институције и махом у кругу академских установа (и истих таквих дебата), а некима од њих није пружена ни основна пажња. О поукама из прошлости да и не говоримо – чешће се ради о једноличним академијама, у којима и обавезно „живела Србија“ на крају звучи све испразније.

У годинама убрзавања историје и великих геополитичких промена, све се више чини да ће нам бити потребна јавна дебата на тему погрешних одлука наших елита, пре свега политичких, на историјским раскршћима из новије прошлости. Не због тога да бисмо претходна поколења жигосали и окривили, већ због нечег сасвим другог. Само кад поразе назовемо поразима, и непромишљене потезе непромишљеним, и издају издајом – моћи ћемо да поуке примењујемо и у будућности, у коју се, ако се правовремено не рашчивија, историја пречесто враћа попут бумеранга.

Кад говоримо о великим догађајима, које је немогуће сагледати црно-бело, захвалнија је позиција посматрања појединца – носиоца историје. Одабрати, рецимо, личност/и преко којих се преламају историјски процеси, и онда анализирати његов/њихов епилог. Рецимо, како је „ћаћа од Крајине“, велики Јован Рашковић, постао лидер Срба у Хрватској, и какву је политику заступао – и како је завршио, фактички протеран из Книна и непријатељски третиран и од званичног Београда и од званичног Загреба.

Каква је улога српске „дубоке државе“ у свему томе и сноси ли и Београд још од тада део кривице за трагичан расплет догађаја у Крајини? Ко га је наследио, какву је тај политику водио и чиме је она 1995. резултирала? Да ли је то могуће установити данас, па у кризним ситуацијама, у држави којој се намеће судбина да готово непрестано буде у стању опседнуте тврђаве, можда треба и реаговати другачије? Или би то била тек нека накнадна памет, а знамо да је накнадна памет најгора памет…

О темељима социјалистичке Југославије из 1944/45. већ смо утрошили много хартије. Али о оним, наводно златним 70-им, говори се много мање, иако бисмо о Југославији тог времена могли да расуђујемо и на основу егзактних економских показатеља.

У том „златном добу“ титоизма Југославија је фактички постала савез независних држава, уз аутономне покрајине као конститутивним деловима (кон)федерације; хрватски национализам је прокључао кроз тзв. Хрватско прољеће 1971. а албански је достигао ту тачку да су српски епископи тада најављивали „трећу велику сеобу Срба“; привреда је већ улазила у колапс и спашавана неповољним страним кредитима, инфлација је незадрживо расла, незапосленост се решавала отварањем граница и одласком стотина хиљада Југословена међу „гастарбајтере“.

Опште стање у друштву, уз пораст насиља и криминала и одрођену бирократију, најбоље се види из остварења Црног таласа. У филм и књижевност изливала се политичка критика, правдана назорима уметничке слободе. За све приказано је и те како постојала подлога: док су рецимо у Србији 1990. забележена 163 убиства, у „златним 70-им“ било их је знатно више (1977. евидентиране 193 насилне смрти, док је деценију пре тај број скоро двоструко већи).

Под утисцима савремене пропаганде просечан читалац вероватно би извео супротне закључке, сматрајући да се за Титовог живота живело безбедније и мирније него на почетку „дивљих 90-их“.

Од 1970-их бележе се и прва масовна убиства у СФРЈ: у околини Великог Градишта 1972. сусед је усмртио петочлану породицу укључујући и новорођенче, а младић из Зајечара убио три члана породице своје девојке, уз то ранивши њу и себе у покушају самоубиства. „Црна хроника“ тих година се исписивала на исти начин и у другим деловима Југославије, попут Словеније где је 1978. евидентиран серијски силоватељ и убица, те БиХ, где је чувар затвора у Зеници насумично убио девет особа на више локација.

По градовима Србије ординирале су у исто време праве правцате банде, које су нарушавале сигурност грађана и вршиле пљачке, насиља, чак и убиства. И ту долазимо до још једне годишњице, тачније 50-годишњице, коју је важно поменути. Ради се о случају из Крушевца, који је тек недавно у потпуности истражио и реконструисао тада архимандрит, а данас владика СПЦ Тихон Ракићевић.

У септембру 1974. кроз Крушевац и околину прострујала је вест да је девојчица, ученица средње медицинске школе, скочила са 11. спрата „Рубинове куле“. Узнемирени грађани нису дуго морали да нагађају шта је био мотив самоубиства: девојчица је преживела пад и поживела толико да у болници исприча полицији шта јој се десило. Милица Костић, тако је било име девојчици која је настрадала, представљала је судар две Србије – једне наводно назадне, сеоске и патријархалне, и оне прозване напредном која се са својим светоназорима формирала у Титовој Југославији.

Спрам њиховог атеизма стајала је њена вера, спрам живота од данас до сутра стајао је живот са смислом и моралом високо на лествици вредности, спрам њихове обести стајао је један тих и скроман живот вишедетне породице са Копаоника. По томе, ова девојчица постала је и својеврстан симбол социјалистичке Србије из 1970-их.

Такву, њу су на почетку школске године локалне кабадахије међу којима је било и локалних „татиних синова“, намамили у своју јазбину са намером да је обешчасте. Када су је закључали у стан, Милица је видела каква јој опасност прети: онда је настала њихова вишечасовна тортура и њен отпор, молбе у сузама да је поштеде и пусте на слободу. Када је видела да се то неће десити – одлучила је да се баци кроз прозор и тако и живот жртвује не би ли одбранила достојанство. Пала је, симболично, на надстрешницу хотела који је носио назив „Напредак“…

Недуго пошто је дала изјаву полицији, Милица Костић је пала у кому и више се из ње није будила. Патријарх Српски Павле, тада епископ Рашко-призренски, њену смрт упоредио је са погибијом младих Српкиња у древним временима, које су по цену живота чувале девојачку част. Но тадашње власти у Крушевцу нису је такву виделе, и пошто је трагедија имала велики одјек, настојале су да заташкају погибију девојчице с Копаоника.

Протесте које су настали након трагедије протумачили су као прикривену „великосрпску реакцију“ на устав који је донет баш те 1974. године.

Породица Милице Костић сачувала је сећање да је њена невина смрт била политички злоупотребљавана. „Дневна штампа је у септембру и октобру те давне 1974. године спровела успешну кампању да угуши сећање на Милицу. Њена жртва је проглашена за узалудну а Милица за девојку која је пострадала због превазиђеног патријархалног васпитања (требало је да помену – хришћанског васпитања али било је забрањено).

Ова кампања је спроведена, првенствено, да не би било таласања у граду пред прославу 30 година ослобођења Крушевца и пред велике конгресе Социјалистичке омладине Југославије и Србије, који су одржани те јесени. Ћутање је потрајало четири деценије.

Иако су потомци девојчице Милице (деца њеног брата и сестара) били противни да се у тумачењу њене смрти истражују мотиви и последице изван контекста који јесте доминантан – њеног мучеништва, ипак се са ове дистанце може рећи да је овај „случај“ из Крушевца много говорио о читавој епохи Србије 1970-их година. Несреће и трагедије јесу изузеци и зато се и зову тим именом, али они могу да постану и својеврсно политичко питање, будући да говоре о амбијенту који влада у једној држави.

Неки од актера догађаја и оптужених у случају напаствовања девојчице пре неколико година налазили су се у редовима локалне власти. С друге стране, иницијатива да јој се додели улица у Крушевцу до данас није уродила плодом.

Али, њен лик почео је да се појављује као фреска на храмовима по Србији.

Отац Тихон Ракићевић посветио јој је величанствену књигу и исписао акатист. Предговор књиге написао је почивши патријарх Српски Иринеј. Тиме је и црква њен чин видела као жртвовање живота зарад одбране виших вредности, а не као самоубиство и одбацивање живота.

„После четрдесет година ћутања, Црква је нашу Милицу јавно одбранила и повратила међу нас, тачније речено – рехабилитовала“, закључила је њена породица. Тако ваљда и бива са свим праведницима, чију жртву спознајемо тек онда када је се удостојимо. Људи попут ове девојчице свакако припадају оном кругу личности које је један други, руски отац Тихон (Шевкунов) назвао несвети а свети.

Нека и кратко слово о њој буде уписано на месту у ком заједно промишљамо о српској историји. Заиста, Милица Костић јесте неко кога треба да се сећамо и 2024. године.