Немања Девић: О хрватским књижевницима на српском фронту

Пре тачно 110 година, баш негде у ово време, замирали су последњи пуцњи у боју на Церу. За непуних десетак дана, августа 1914. смењивали су се јуриши српске и аустроугарске војске, водиле су се борбе уз коришћење артиљерије и уз митраљеску ватру која је потресала свемир. А онда су следили и судари прса у прса, уз каму и бајонет, чак и уз рвање голим рукама. На крају се запевала пркосна песма геџована и завијорила српска тробојница. „Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш!“

До 23. августа више није било плавих мундира на српској територији. Давид је потукао Голијата. Била је то и симболички важна, прва победа војски Антанте, која је подигла морал и другим савезницама.

„Историја Аустроугарске је испреплетана са импозантним поразима, а владавина Фрање Јозефа је била плодна у војним катастрофама. Али до данас, стари монарх је могао да говори да су га победиле само Велике силе, Француска 1850. и Прусија 1866. Данас је то Србија, са десетином територије Аустрије, са десетином њеног становништва, нанела је први и одјекујући пораз“, оценио је у заносу тих дана француски новинар и велики српски пријатељ Анри Барби.

Ипак, победа је била скупо плаћена – хиљаде српских војника остали су на капији Србије недалеко од Цера и Јадра. Наступање аустроугарске војске пратили су и бројни злочини над српским цивилима, а у народној свести остало је утиснуто то да су при убиствима, силовањима и паљевини села предњачили Хрвати и босански муслимани регрутовани у непријатељске снаге.

Историчар Милорад Екмечић указао је на податак да су пред напад на Србију војне снаге агресора биле попуњене у пропорцији 50:50, чак половину чинили су Јужни Словени. Екмечићев закључак био је да се тиме рачунало да се међу Словенима са две стране Дрине удари „трајни клин мржње“.

Многи Хрвати значајни у Првој и Другој Југославији изишли су на историјску позорницу управо 1914, приликом аустроугарског напада на Краљевину Србију. Примера ради, Цер је био и прво место сусрета (додуше, не и упознавања) Јосипа Броза и Драгољуба Драже Михаиловића; лидери покрета отпора у Југославији у Другом светском рату тада су се налазили на супротстављеним странама, први као аустроугарски подофицир ког је фотоапарат овековечио како пуца на Србе, а други као млади официр са прве линије одбране Србије. Да ли је „последњи Хабзбурговац“ Тито (по А. Тејлору) икада заборавио то бекство преко Дрине, или је оно утицало на разбуктавање његове србофобије?

На српском тлу, истина касније, пред крај рата 1918, појавио се и Алојзије Степинац, потоњи загребачки надбискуп, који се под недовољно расветљеним околностима приликом пробоја Солунског фронта нашао у редовима српске војске.

Одређене сличности, али и разлике, могу се пронаћи и код Мирослава Крлеже, који је дошао у српску војску као добровољац још 1912, у време Првог балканског рата, али је одатле истеран и издегенечен, осумњичен да је аустријски шпијун. Што и, све и да то тада није представљало истину, и није била нека велика омашка, узимајући у обзир његове ставове о српској војсци из 1918. – када је ове ратне победнике називао „ушљивим балканским Циганима“ и „багром за вешала“.

Читав низ младих хрватских интелектуалаца нашао се 1914. на српском фронту.

Фран Галовић, књижевник у успону и Крлежин пријатељ, кајкавац из Копривнице, иначе по политичком опредељењу праваш и аутор једне оде Анти Старчевићу, имао је најтрагичнију судбину: он је као аустроугарски заставник погинуо 1914. у борбама са српском војском у Мачви.

Судбина другог Галовићевог колеге по перу и политичком опредељењу (и он је био млади праваш, и као поменути агилан сарадник и уредник њихових гласила) била је посве другачија. Његово име знатно је звучније због мрачне улоге у Другом светском рату: звао се Миле Будак. Будак, пореклом Личанин, пред Велики рат студент права, а после 1918. адвокат у канцеларији Анте Павелића, постао је још 1930-их као усташки емигрант Павелићев доглавник и заповедник терористичких логора за обуку у Италији.

Истовремено је и писао и оставио богат књижевни опус; 1932. му је изашао први роман, а до краја живота објавиће још петнаестак књига различитог жанра. У години атентата на краља Александра Карађорђевића објавио је Хрватски народ у борби за самосталну и независну хрватску државу, „једно од основних дјела у обликовању усташког идеолошког сустава“, како се наводи у његовој официјелној биографији у Хрватској енциклопедији.

Но у истој енциклопедији стоји још нешто: „Предано је дјеловао на обликовању антисрпских, антисемитских и антикомунистичких стајалишта, прописа и поступака усташког режима.“ Ово је истина: уз Павелића, Миле Будак је био један од кључних идеолога усташке власти у НДХ, која ће 1941-1945. спровести геноцид над српским народом, али и над Јеврејима и Ромима у свом домашају. За то време, Будак ће бити министар у две владе НДХ, а онда и посланик тог немачког сателита у срцу зла Хитлеровог царства – у Берлину.

Мало је познато да је Миле Будак иза себе оставио и успомене са српског фронта из 1914-1915. године. Наиме, он је током аустроугарске агресије на Србију и сам пошао у рат, али је убрзо био заробљен од српске војске. После непријатељске офанзиве 1915. и повлачења војске преко Албаније, и он је принудно пошао са Србима у дуги марш кроз кланце и ледене горе земље црних орлова. Своје успомене преточио је у двотомну књигу Ратно робље, са поднасловом Албански крижни пут аустроугарских заробљених часника, коју је штампала Матица Хрватска 1941. године. У овој књизи безмало при сваком опису официра и војника видљива је мржња хрватског књижевника и политичара према свему што је српско и православно, која је толика да повремено прелази у отворен расизам. Срби су сурови, примитивни, исконски зли, вашљиви, подмукли, нечојствени… просто противници цивилизације и људског прогреса.

Чини се да је и Будак био тога свестан, када је већ у уводу књиге написао: „Служит ћу се најцрњим бојама, најоштријим пером, најтежим, најнеотесанијим изразима, не кушајући ни један час, да на њих полажем умјетничко длијето, које глади, које истанчава и пољепшава, а ви све узмите стотину пута повећано и истом онда – још не ћете имати потпуну, вјерну слику, још не ћете чути оно, што вам желим рећи, и што бих вам морао рећи.“

Како је изгледао његов опис Срба, може се видети из неколико кратких одломака: „Мацедонија и Стара Србија, та колијевка српства, не могаше бити горе кажњене за непознате гријехе него што дођоше под мамузу тих људи“; „бомбаштво им је прешло у крв. (…) Бомба је њихова вјера, бомба је њихова снага, бомба је њихова правда, она им је понос и нада у будућност“. Па закључује и да у Југославији „има мјеста само онај тко је спреман да неуморно вуче за коноп српскога звона“. О Србима који су прошли кроз Албанију писао је цинично: „Сви су отишли, тужни и уморни, да се сретну с браћом у бијегу, па да и сами бјеже или заглаве. Са нама се растадоше посве празних торба, без икакве опскрбе, без и комадића круха.“ Притом, овај Хрват-аустријски официр, будући министар који је преживео рат баш захваљујући српском чојству које је негирао, писао је из супериорне позиције, иако су га из ропства спасили Италијани. А исти ти геџовани, уистину живи костури без парчета хлеба, три године након овог распећа вратили су се у отаџбину васкрсли, са славом солунаца, као победници!

Додуше, Будак се одредио и према својим сународницима. „Велика се већина нас Хрвата није мање радовала несрећи српске државе него Нијемци и Маџари.“ Или: „Који су дошли раније у заробљеничку војарну, једногласно потврђују, да су се сви Хрвати, који су били тамо, држали ‘посве коректно’ тј. ‘аустро-угарскије’ од сваког Нијемца.“

У пар рукаваца описао је и Албанце: „Раширених руку чекају свакога, само тко није – Србин.“

Према свим српским непријатељима гајио је поштовање, према Бугарима посебице. Мржњу и презир, још, и према Русима и према Јеврејима. Уочи нове драме 1941, његове речи су секле, а поставља се само питање колико је из њих исклијало мржње – и колико су вратова дословно посекле у новопроглашеној нацистичкој творевини званој НДХ? То питање могло би се заправо поставити за друге идеологе геноцида. Будакова улога је ту јасна, поготово са његовом теоријом о тзв. три трећине, односно о три колосека масовног насиља којима треба ићи у циљу уништења Срба у Великој Хрватској.

Занимљиво је испричати и макар кратку причу о Мати Блажевићу, чија биографија симболично говори о многим заблудама и поломима југословенства. За разлику од његових колега, по политичком опредељењу Блажевић је био социјалиста; по професији занатлија – берберин, захваљујући чиме је пре рата проживео одисеју од Минхена и Венеције, до краљевог двора на Цетињу. Но када је почео Велики рат, и он се нашао у строју ћесареве војске која је ударила на Србију, да би касније био прекомандован на бојиште на Сочи.

О рату против Србије, Италије и Русије писао је белешке, које је 1930-их преточио у књигу Заборављени гробови. Та књига је објављена 1937. на ћирилици, у Београду и у издању Геце Кона, и била је изузетно читана и чак награђивана од СКАНУ у предвечерју новог светског рата. Ипак, ради сваке сигурности прво поглавље о рату у Србији било је пре штампања избачено. Награда српске академије Блажевићу неће сметати да усред Другог светског рата следећи роман објави у издању Матице Хрватске (где и Будак), а све то ни да након 1945. приђе и комунистичком режиму. Тако је овај писац постао симбол свих оних Хрвата који су се камелеонски нашли у победничком валу и 1918. и 1945, а да су у међувремену кокетирали и са НДХ.

Овај текст, ипак, нема антихрватску интенцију. И пишући о Хрватима на српском фронту 1914, не можемо да не споменемо и оне најплеменитије, ратне другове пострадалих Срба.

Многи од њихових писаца у предратном периоду, поготово они из Далмације, показивали су своју србофилију (Ујевић, Тартаља, Бартуловић…), други су то чинили из опортуних разлога након 1918, али је било и оних који су са Шумадинцима и Моравцима проживели читав њихов пут погибељи и били инспирисани њиховим јунаштвом.

Поменимо Ива Ћипику и његово дело Из солунских борби објављено у Београду већ 1919, уз напомену да се радило о Далматинцу, римокатолику италијанског порекла, за ког би се пре могло рећи да је српски него хрватски писац.

Објављујући у СКЗ-у и бивајући хваљен од водећег књижевног критичара Јована Скерлића, Ћипико је још почетком 20. века закорачио у српску културу, да би од 1912. до 1918. свуда пратио српску војску, и у наступању и у одступању. Њега је, управо у време када је Шпенглер писао Пропаст Запада, привукао српски романтизам – „занесох се и постадох Србином“, како је касније казао. Треба прочитати његову ратну причу Жеђ, па видети на који начин се он одушевљавао егзотиком геџе ког се Будак гнушао. Или Јабука, где говори о чојству српског војника које је Будак негирао. Све у свему, Ћипиково дело заслужује и шири осврт. Али такве, истинске браће и сапатника међу хрватским књижевницима, на почетку Великог рата није било много. Као што су недостајали и истински ратници – добровољци, попут Луја Ловрића.

Да ли су, узимајући у обзир све наведено, српске елите 1918. исказале фаталну кратковидост, када су такве носиоце једне културе окарактерисали тек као „неослобођену браћу“, и са њима кренули у пројекат прављења заједничке државе?

Одговор се сам намеће. Али накнадна памет је најгора памет. Поготово када дође после једног века.