Немања Девић: Матијина мати и Хрвојеви партизани

Тема број један за српске медије ових дана није више Косово и Метохија. Ко још говори о заузимању последњих српских установа у Косовској Митровици и општинама на северу покрајине? Или о годишњици Бањске? Као да су добили задатак да усиљено производе нове теме, медији ових дана брује о ребалансу буџета, о гафу министра трговине и јајима од једанаест динара, о ријалитију и Жексовом храму, о Дражи и Титу, и о стотину других ефемерних тема.

Ипак, треба бити поштен па признати: натерали су нас да мислимо из стомака, а у стомаку нема много места за идеологију. Сви они који се муче да споје “први и први”, радије ће пропратити вести о појефтињењу паштете, него што ће се осврнути на проблеме својих сународника на Косову. Орган за размишљање на те теме налази се двадесетак центиметара изнад црева. На левој страни. И њиме данас у Србији мисли све мање људи.

Тема статуса Титовог маузолеја, заправо Титовог наслеђа, ипак није за занемаривање. Види се то када на сам помен речи “детитоизација” скочи на ноге и кусо и репато, и како се одједном ваде разни аргументи – само да се српски народ случајно не врати на ту “нулту тачку” из 1945. и не почне да размишља из српског становишта. Да се остане у црвеном добу које се представља као ружичасто, упрегнути су медији од лево-либералних, до наводно неутралних, односно оних који би то морали да буду.

Мислим, наравно, на национални јавни сервис: добро је неки дан приметио Марко Танасковић да ће Тита некада можда и склонити из “Куће цвећа”, али са РТС-а неће никако. Цео један месец овде је био у знаку јубилеја снимања “Отписаних”, доказаног фалсификата, а у преподневним часовима партизански филмови иду свакодневно, у круг.

Посебан значај за догматски поглед на прошлост, без и мало нијансирања, имало је током претходних месеци емитовање пропагандне серије “Партизани”, под палицом хрватског историчара (и љубимца српских неокомуниста) Хрвоја Класића. У овој документарној серији Хрвоје се из петних жила упињао да партизане прикаже као лепе, паметне и храбре. И да то све буде упаковано тако да изгледа објективно.

Па су ангажовани и неки српски историчари, али и странци као обавезан састојак за лонац “објективизације прошлости”, па се у покојем минуту провукла и нека блага критика на рачун комуниста… али узалуд, главни ток (уз давање водеће улоге саговорницима који се и сами представљају као марксисти) остао је такав да се има утисак да је и ово тек реприза неког од давно снимљених серијала. Парадоксално, серијал “Југославија у рату” с краја 1980-их представља прави час објективности за ово што настаје безмало 40 година касније. У историјској науци, ово би дакле био школски пример “историјске регресије”.

Расправе у јавности које су започеле са иницијативом градоначелника Београда, пресекао је председник лично, закључујући да Тито остаје у Кући цвећа, а између редова постаје јасно да и од обрачуна са титовштином нема ништа. Као ни од помињања оних, које српске елите очигледно виде као непоменике, у дану када се обележава њихов подвиг у Прањанима, познат под именом “Халијард”. И даље су то “српски родољуби”, “сељаци”, “савезници” итд.

Но судбина је хтела да истог тог дана када се поводом Тита чуло ново историјско “не”, на Коларцу без посебне медијске буке буде одржана промоција нове књиге Матије Бећковића, под насловом “Мајка Зорка”. Ова својеврсна књига поражених заправо је аутобиографско казивање Матије Бећковића о мајци, “оцу народном непријатељу”, “породици непријатеља” – како се то тада звало, и њему самом.

Прича је потресна тим пре што је приповедана у трагикомичном тону. Па ће тако писац, сећајући се школских дана, пренети анегдоту из Колашина, где се говорило: “Учиш к’о да си четничко дете”, алудирајући на то колики је терет доказивања био на онима које је пратила сенка да су деца јеретика. Или да је Црна Гора једина земља на свету која нема фашистичке, а има антифашистичке јаме. Или да се дешавало да џелати своја злодела из “пасјих гробница” не сматрају за ствари због којих се треба кајати, па је тако један од њих на тргу ошамарио младића који је ћутке прошао поред њега: “Што се ти мени не јављаш? Је ли зато што сам ти убио оца?” “Ако хоћеш да буде човек, убиј му оца док је мали“, казаће други из тог друштва.

На крају, посебно је дирљива прича о несталима; пошто је то била судбина и његовог оца, на једном војном гробљу пожелео је да се слика баш поред крста на коме пише inconnu. И дуго, дуго веровао у оно што је научен у свом селу: да су нестали можда негде далеко, живи, па кад деци испадне залогај, учена су да им је “неко” гладан, а када на небу примете нешто што су децу обично учили да је звезда падалица, деца “несталих” била су учена да то неко бежи из затвора. “И навијали смо за њега.”

Бећковићева књига наводи и на шире размишљање. Ближе се дани обележавања 80. годишњице ослобођења и, већ знамо, партизанска иконографија биће 20. октобра доминантна на улицама Београда. Али како је у другим градовима?

У Краљеву, када се прославља ослобођење, изостају приче на тему ко је 1941. нападао овај град и ослобађао његове четврти. Јер, показало се, у тим борбама није погинуо нити један комунистички функционер, а јесте читав низ равногорских официра и бораца, попут Симе Узелца и Јована Бојовића.

Поменимо уз њих и легендарног Јована Дерока, унука старог председника српске владе Владана Ђорђевића, који је у овим борбама нанизао подвиге, али је две недеље касније убијен партизанским метком. Гроб му се ни данас не зна.

У Крушевцу, такође, није поменуто ко је овај град ослободио у октобру 1944, уз садејство са снагама Црвене армије. Јер то је, ето опет случајности, био пуковник Драгутин Кесеровић, солунац и командант Расинско-топличке групе корпуса ЈВуО, који је касније заробљен и стрељан од својих комунистичких ривала. Ни његов гроб се не зна.

Да ли да у овај низ придодамо и чињенице о палим ослободиоцима Мионице на челу са својим командантом поручником Летицом из 1941, па онима палим у неуспешним опсадама и очајничким борбама око Шапца (уз песму која би и данас била актуелна: “Бескућниче с Рајне, пази, овуда се не пролази”), Крагујевца, Ваљева, или именима десетина четника изгинулих за ослобођење Пријепоља, Прибоја и Вишеграда у јесен 1943. године

Да поменемо и настрадале и у логорима уморене у немачкој операцији “Михаиловић” у децембру 1941. и “Копаоник” у октобру 1942? То је време када је, по подацима којима се руководе модерни антифашисти, испрва устанички Равногорски покрет већ био започео колаборацију са Немцима.

А опет, у стварности, у исто време, немачке јединице које су гониле “горске штабове” у Краљеву је обишао главом Химлер, пре него што ће се бацити у сатирање околних села која су окривили да јатакују четницима. Само у сеоцету Крива Река на падинама Копаоника око 120 мештана су са таквом “кривицом” затворили у сеоску цркву – и затим је запалили. Ломача за српске родољубе из “покрета ДМ”, како су Немци најчешће обележавали Михаиловићеве људе, није регистрована само у Кривој Реци. У селу Звиздар у Тамнави са истом оптужбом спалили су 10 чланова породице Крњић (старости од 2 до 92 године) и 10 мештана овог и околних места.

Стотине имена стрељаних на Јајинцима и по градовима из састава тзв. групе Гордон (са скоро 1.500 саботажа на железници) и других равногорских штабова за диверзије током битке за снабдевање бесмислено је наводити онима који још увек, поред свих налаза историографије, Равногорски покрет држе за колаборационистички. Ипак, сачуван је већи број немачких плаката у којима поред имена стрељаних јасно стоји и њихова кривица: “ДМ присталица”.

Нека као симбол ове велике погибељи и доприноса ЈВуО у борби против сила Осовине послужи само пример Славка Цветића из Мајдана, првог устаника Рудника, који је нападао немачке гарнизоне као његови преци турске ханове. Када су му издајом, крајем 1942, ушли у траг, Немци су га довели пред школу где су и прикупили народ – са идејом да он препозна и денунцира своје саборце. Кад то није учинио, Немци су га обесили; требало је да прођу четири деценије па да се захвалним Мајданцима дозволи да му подигну споменик на који су уписали: “Живот даде никог не одаде”.

Незналицама је тек сулудо говорити о операцијама “Хајнрих” и “Моргенлуфт”, у Шумадији и Западној Србији. У обе су масовно гинули и равногорци и цивилно становништво подручја које је било окарактерисано као прочетничко. Само у овом другом подухвату (јул 1943) Немци су у селима око Горњег Милановца убили једанаест особа, а у логоре одвели чак 455 српских родољуба. Већина ових сељака – цивила из Гојне Горе, Прањана, Коштунића и других села, потом је окончала свој живот на Бањици. Ипак, на маргинама и овог страдања остало је запамћено да је заробљени телеграфиста ЈВуО Драгутин Кујовић до смрти одбио да прокаже ма кога од својих јатака.

Не зна се која је година однела више жртава из Равногорског покрета на фронту против окупатора; 1944. је заправо почела у знаку сукоба Немци-ЈВуО. У фебруару 1944. започела је операција “Хајка” са тежиштем против равногораца у Шумадији. Само у овим борбама погинуло је преко 80 припадника ЈВуО, а близу 1.000 њих било је заробљено и потом отпремљено на Бањицу. Већ од наредног месеца, у другом делу Србије, у Браничеву и Хомољу, кренуо је и немачки подухват “Пролеће”, у коме је осакаћена војна и позадинска мрежа ЈВуО и у овом крају.

Велика равногорска офанзива на Немце у Србији током септембра и октобра 1944, чије јубилеје управо (не) обележавамо, у новије време је документована и обрађенија у литератури: тада су створене три велике слободне зоне под контролом ЈВуО у крушевачком крају, у рудничко-колубарском крају и у Хомољу. Међутим, у позадини су и пре тога трајале борбе ове две стране широм земље. У завичају аутора, само у једном дану, 10. августа 1944, у неуспешном нападу на немачки транспорт погинуло је 12 припадника ЈВуО. Њихов командант, који је и сам тада изгубио главу, после рата проглашен је за народног непријатеља и сарадника окупатора. Ову борбу забележила је и немачка команда Југоистока, док је послератној локалној историографији остала непозната. Колико још сличних примера има у шумадијским селима и зашто су до данас непознати изван сеоског атара?

Истраживање ових тема у српским деловима Босне тек су тамни вилајет. Тамо је услед комплексних односа под окупацијом и жеље да се народ очува макар бивајући и ђавољим адвокатом, било и случајева колаборације. Али и низа крвавих борби и немачких операција против ЈВуО.

Нека би као пример послужила судбина Јездимира Дангића. Младобосанац, писац, у младости идеалиста близак комунистима, а касније жандармеријски официр, од устанка 1941. стао је на чело четничке команде Источне Босне. Једно време налазио се дословно између чекића и наковња, у борби и са усташама и партизанима. Онда су га, 1942, заробили Немци и интернирали у логор у Пољској. Оданде је побегао и прикључио се пољским антифашистима, у великом Варшавском устанку. Међутим, ту су га заробили црвеноармејци и испоручили југословенским комунистичким властима. Стрељан је 1947, а једна од тачака оптужнице била је и сарадња са окупатором.

Очигледно, према савременим интерпретацијама могло се бити прави антифашиста и погрешан антифашиста. А после рата, као такав, и изгубљен у интерпретацији. И све то можда и може да буде разумљиво за епоху титоизма. Ипак, данас је важно потцртати: за српски народ антифашизам није исто што и комунизам.