Немања Девић: Како је Ноле постао четник?
На почетку 20. века, четник је била одредница за најхрабрије, најспремније и најслободније људе са Балкана. Добровољце, револуционаре, тајне ратнике на терену Старе Србије, која се тада налазила под турском влашћу. Неретко интелектуалце, синове најплеменитијих породица Београда. Напуштали су богате родитељске домове, студије и штафелаје, скидали скупоцена одела и кошуље, остављали љубе и веренице – и попут Бајрона или Љермонтова одлазили у сусрет смрти. Београд би заменили Пчињом или Кумановским пољем, градске шешире шубаром и удобну ципелу лаким опанком, књигу пушком и бомбом. А дан би мењали за ноћ. Уместо да надаље уче латински, учили су се конспиративном раду, а место аритметике и геометрије, учили су да рукују камом.
Ступањем у четнике, млади романтичари полагали су заклетву, коју више по цену живота не би изневерили. А када би дошао судњи дан, гинули су са песмом, или убивши се последњим метком, као што је учинила дружина Анђелка Алексића. Војвода Анђелко је и последњи метак испуцао, па на крају, опкољен, сам себе преклао. „Овако се српски комита предава!“, казао је Турцима и албанским башибозуцима.
Четници нису били само Срби. „Крем де ла крем“ неослобођених балканских Словена сврстао се у њихове редове, налазећи у малој али кочоперној Краљевини Србији Пијемонт и весник ослобођења од власти империја на Балкану. Мање је познато да је, рецимо, Милан Вујаклија, пореклом Србин са Кордуна (тада под аустроугарском влашћу), аутор до сада најпознатијег домаћег лексикона страних речи и израза, као студент немачког језика у предвечерје Балканских ратова отишао као добровољац у четничку јединицу и са њом постао један од осветника Косова. Или да је његовим стопама кренуо и Хасан Ребац, млади философ из Мостара и потоњи политичар.
Улога четника у Балканским ратовима била је немерљива: свуда су ишли као претходница или извидница и били упућивани на најтежа бојишта. И у Првом светском рату били су ангажовани, махом тако што би њихови одреди били убацивани у позадину непријатеља. Нека од најзвучнијих имена четничког покрета тада ће и остати на вечној српској стражи, попут војводе Воје Танкосића и војводе Вука (Поповића). Због свега наведеног, четници су у послератном периоду стекли култни статус, и даље марширајући, мрка погледа и у униформама од тамне чоје, у првим редовима на свим националним манифестацијама. Високо уздигнуте црне заставе са натписом „С вером у Бога, за краља и отаџбину“ говориле су да они никада нису демобилисани, постајући страх и трепет за све непријатеље Краљевине Југославије.
У правилима Удружења четника за част и слободу отаџбине стајало је да оно треба да „организује четнике и националне раденике који су помагали четничку акцију и ослободилачке ратове Србије, а остали на достојној моралној висини“ (акценат на другом делу), да „члан не сме нигде злоупотребити друштвено име, печат, углед, одело, нити не овлаштен чинити ма шта у име удружења“. Али и да „подиже код омладине и грађанства национални понос, свест о Држави, родољубље и витештво и да се бори против свакога ко нашој Држави темеље подрива и напредак омета“.
Ко је још, осим ветерана могао да постане четник? И о томе је стајало у правилима удружења: „Нови четник може бити сваки исправан грађанин наше народности који је помагао и помаже идеју нашега ослобођења и јединства“. Другим речима, рећи неком Србину, или Југословену са идејом интегрализма у срцу, да је четник у периоду 1918-1941, био би чин импоновања и почасти.
Епопеја четништва у делу националне књижевности је готово сакрализована, а можда је најбољи пример за то роман „Пламен четништва“ Станислава Кракова. Било би врло драгоцено истраживање о томе како су четници били приказани у српској књижевности након Првог, а како након Другог светског рата. Јер, као што је познато, након 1941. термин четник и с тим у вези све што је четничко добија сасвим другачију конотацију.
Покрет под фактичком командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића (заправо је врховни командант био краљ Петар Други Карађорђевић у Лондону) био је од 1941. званично назван Командом војно-четничких одреда Југословенске војске. Кажемо покрет, јер он није био чисто војничка организација, већ и идеолошко-политичка снага, која се једног тренутка 1944. профилисала и као револуционарна. Ипак, колико год они касније инсистирали на терминима попут Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО, што је био званичан назив ове војске од 1942. године) или Равногорски покрет, у народу је због герилских-четничких традиција које је баштинио он остао упамћен као четнички покрет.
Тај покрет, југословенског и демократског опредељења, поражен од комунистичких снага на крају грађанског рата 1944-1945, постао је након Другог светског рата у свести победника синоним за издају, ратне злочине и сарадњу са окупатором. Његов командант, ђенерал Михаиловић, био је приказан у комунистичкој пропаганди као нечастиви лично, а у владајућој пропаганди створена је симетрија тако да су Хрвати имали своје фашисте и кољаче – усташе, а Срби своје и кољаче – четнике.
Међу историчарима и књижевницима новог доба настало је просто такмичење на који начин и којом флоскулом више ољагати српске четнике и њихове ослободилачке традиције. У првој фази прављена је разлика између „старих четника“ и њихових нечасних изданака након 1941. Директор једног музеја у Шумадији, пишући хронику револуције свог места, можда је био најмаштовитији: „Болументе брадатих издајника које су некада светло име четника загадили изметом издаје…“
У другој фази, у пропаганди намењеној другој генерацији, сви српски родољуби који су у 20. веку деловали под називом четници постали су синоним за српске хегемонисте унутар Југославије, великосрпску буржоазију, насилнике, снаге таме и прошлости. Бити прозван четником, то је први пут добило пежоративно значење и почело се користити у циљу увреде и дисквалификације из јавног живота.
Паралелно, најпре унутар српског, а онда и међу другим југословенским народима, ширила се листа оптужби због којих би се неко могао прогласити за четника. Четник је до 1944/1945. за владајуће структуре КПЈ био припадник ЈВуО, непосредно након тога и њихов помагач и присталица, а већ од 1960-их и неко ко би испољио српско родољубље, ма на који начин. Па се непосредно иза рата робијало због неке стварне четничке песме, попут „Спрем’те се, спрем’те“, или „На планини, на Јелици“, а у другој фази и због неких које немају везе са догађајима из Другог светског рата – па су тако као четници били представљени и Карађорђе, хајдук Вељко или војвода Стеван Синђелић.
Због овог последњег, војводе из Првог српског устанка, који је погинуо безмало 150 година пре појаве равногораца, такође се ишло на робију, по званичној судској документацији чак и средином 1980-их година. „Ој војводо Синђелићу, српски сине од Ресаве равне, ти си знао Србина заклети како ваља за слободу мрети…“ постала је једна од кажњивих песама које су окарактерисане као симбол српског национализма.
Како је слабила централна власт, поготово после Титове смрти, оптужбе за национализам потезале су се лакше, па је истих 1980-их и једна хумористичка домаћа серија била цензурисана и нагло прекинута, када су у сцени свадбе сватови пронели српску тробојку без петокраке. И то је окарактерисано као потенцијална појава српског национализма и могуће повамипрење четништва, поготово јер је у то време далеко од филмског платна на српским свадбама заиста почела да се пева свашта, укључујући и песме које су се донедавно певале крадимице, готово шапатом, унутар своја четири зида…
Интелектуални изданак Херцеговине, писац и колумниста Раде Ликић, добро је уочио како су се „спуштали“ критеријуми за прилепљивање етикете четника од стране босанских муслимана. „Сјећам се деведесетих, српски сватови су редовно носили заставу СПЦ на вјенчања. То је напослијетку резултирало убиством старог свата Николе Гардовића, које је извршио човјек из Србије, Рамиз Делалић (циља се на Делалићево порекло из Прибоја, прим. аут. Н. Д.). Шта ће српска застава на чаршији, говорили су. Шта ће српска застава у граду гдје живи 160.000 Срба? Шта ће српска застава на чаршији, крај најстаријег вјерског објекта у граду, Старе српске православне цркве?“ Таквима, онај који носи српску заставу или слушали „Марш на Дрину“ не може да буде ништа друго до четник, а то значи српски фашиста, илити агресор и геноцидаш. Лов на такве је дозвољен и, штавише, пожељан, само кад сезона буде отворена.
Тако, на крају 20. века и у 21. веку изгледа да је најлакше постати четник, поготово када ту процену врше идеолошки наследници Коминтерне која је сада са Истока прешла на Запад, и чијих пипака има и у Београду, али су најгласнији у Сарајеву и Загребу. Они су након освајања олимпијског злата у Паризу (у тенису) од стране Новака Ђоковића – и Нолета прогласили за српског националисту и четника. Како је то могуће, с обзиром на Ђоковићеву крајњу отвореност, помирљивост, чак и повремене изливе југословенства, као што је приврженост „истраживачу босанских пирамида“ Османагићу, навијање за хрватску репрезентацију итд…
Повод је, веровали или не, опет песма, и то опет „четничка“ без да у њој има трагова четништва. Још у јесен 2023, када је у жару победе на Дејвис купу Новак запевао песму која је постала симбол бескрвних политичких и вредносних промена у Црној Гори – „Весели се српски роде“, започела је кампања која га је означавала као националисту, великосрбина, четника, и ко зна шта све не још. „Тениски савез Косова“ поднео је тада и пријаву против Тениског савеза Србије, под изговором да се овде не ради о песми, већ о политичкој провокацији и манифестацији неонацизма.
Са сличним оптужбама тада су се огласили и британски таблоиди, а онда и њихови дежурни папагаји у Подгорици и Београду. „Пре или касније то ће довести до нових злодела на Западном Балкану“, оцениће један дежурни грађански активиста и миротворац из престонице Србије, додајући да је „Весели се српски роде“ песма која другима негира идентитет и државу. Сада, после освајања златне медаље на Олимпијским играма, Новак је поновио песму и запевао је још гласније, а онда су и оптужбе на његов рачун постале гласније и искључивије.
А „Ноле четник“, како га коментатори прозивају ни кривог ни дужног, пева о светињама само једног маленог дела српских земаља – од Призрена до Румије. Шта би било да је запевао и о Динари, видели смо по топлом зецу који су исти медији својевремено приредили српском патријарху.
Може се наслутити да ће у будућности доћи и до преиспитивања читаве српске културе, евентуално и састављања листе неподобних песама, тог перфидног оруђа српске империјалне политике. Затим, можда и до забране јавног извођења националне химне: и она пева о српским земљама и допушта могућност да и изван Србије постоје још неке, слободне, полуслободне, или чак и окупиране, српске земље? Али да им не распирујемо машту. Да и сами не ризикујемо да због одбране права на српску песму не будемо идентификовани као хушкачи или – неки нови четници.
