Немања Девић: Из старе српске читанке

Још увек чувамо прадедину читанку. Помало похабану, пожутелих листова и прилично излизаних корица – али као реликвију. За четврти разред основних школа у Краљевини Југославији, штампану 1932. године.

У кући је било и пљачки и рација и преметачина, зуб времена појео је свашта од предмета који су се чували генерацијама, али читанка је, чувана као света ствар, преостала. Породична, емотивна вредност ове књиге је немерљива: у њој је мој предак пре деведесет година подвлачио реченице и стихове, цртао своје вињете на маргинама. Ту су и невешти дечачки потписи њега и његових другова, брата му убијеног 1945. године. Али изнад свега личног, ова књига вредна је и због јасног одговора на питање: како је изгледала српска просвета пре Другог светског рата и какве је светоназоре тадашња читанка пружала десетогодишњим ђацима.

Писменост у Краљевини Југославији споро се ширила, иако је држава улагала велике напоре и издвајала значајна средства за обнову и унапређење просветног система. Број ученика уписаних у школе у годинама после Првог светског рата био је двоструко увећан, а школска мрежа, за данашње услове скромна, али функционална, развијала се и у најудаљенијим планинским селима. Зато је број неписмених грађана Краљевине у деценији после рата рапидно опадао: са 51% (1921) на 44%. Ипак, у српским крајевима тај процес се одвијао спорије. У тренутку повезивања читанке 1931. у Смедереву је било преко половине неписмених, у Пожаревцу преко 60%, а у Хомољу три четвртине становништва није знало да чита и пише.

Држава је остала доследна решавању овог проблема као једном од приоритетних, па су како закључује историчар Љубодраг Димић у предвечерју новог рата „просветне власти успеле да ка школи покрену значајнији део за школу дорасле популације“. И то само петнаестак година после Великог рата који је разорио земљу и уништио просветни кадар!

Аутори читанке из Краљевине Србије, која је била у употреби и у југословенској држави, били су Љуб. М. Протић и Влад. Д. Стојановић. То да се нису ни потписали пуним именом делује тешко замисливо у поређењу са савременим еминентним стручњацима, који на корицама књига неретко истичу и своја академска звања. Но њихова дела говорила су за себе, што се види из богате биографије једног од аутора.

Љубомир Протић (1866-1928), педагог, родом из старе свештеничке породице из Азбуковице – живописно названог дела српског Подриња, по завршеној учитељској школи у Београду студирао је педагогију на престижним универзитетима у Лајпцигу и Јени. Када се вратио у Србију, неуморно је (као професор, директор, публициста) радио на реформи наставе и увођењу нових педагошких метода у националну просвету. Сматрао је да школа нужно мора да буде васпитно-просветна установа: „Карактер људи се разликује зависно од тога каква су начела рада. Ако су та начела истовремено највише моралне идеје, онда је карактер моралан. Хришћански морал је водитељ у карактеру људи. Морални карактер је идеал ком се тежи васпитањем у породици, школи и у друштву. За темељ развоја моралног карактера код младих потребан је утицај одраслих, што је доказ неопходности потребе за васпитањем„.

Садржај Протићеве и Стојановићеве читанке обухватао је неколико целина. У првом разреду, дакле у врло раној фази, ђаци су изучавали теме везане за свој нараштај, породицу, околину, веру и обичаје, да би им се у другом придодале и оне које су се тицале и народа ком припадају, отаџбине, националне историје. Читанка за четврти разред основне школе започињала је химном и две кратке заклетве. „Прва жеља Србину“ имала је два јасна стиха: „Сини, сунце, да огрејем руке, да потерам по Косову Турке!“. А „Прва клетва“ је садржајем била слична: „Ко не види дугу и Косовску тугу, не вид’ла га мајка до суђеног данка“. У Краљевини Југославији, када је Косовски завет био испуњен, ови и слични делови били су уклоњени, али је родољубиви набој остао присутан – и несмањен.

Прво поглавље, под називом „Српство“, упознавало је школарце са делом (песмама и есејима) савремених Прометеја: Чика Јове Змаја, Љубе Ненадовића, Каћанског, Вука Караџића, Милана Ђ. Милићевића и других. Ту је био уврштен и читав низ практичних савета о чувању здравља, од Милана Јовановића Батута. Са ове временске дистанце незамисливо је да десетогодишњаци упију толику количину родољубља из својих читанки: овде се нашла и „Српска мајка“ и „Деда и унук“ од Ј. Ј. Змаја (баш ову песму учио ме прадеда на свом крилу, уз прве лекције о српској историји), и приповетка „За веру“ Симе Милутиновића Сарајлије и ђердан најлепших песама Алексе Шантића. Кроз избор аутора види се да се много полагало на родољубље, али и на морал ученика, од којих се захтевало да буду привржени породици, одани пријатељима, захвални прецима. Народне приповетке као „Клони се ината“, „Правда и кривда“, „Кућни крадљивац“ и требало је да на њих утичу у смислу стварања узорног моралног лика.

У поглављу „Српске земље“, разуме се, ђаци су упућивани на чињеницу да још увек многа њихова браћа живе у неослобођеним крајевима, и да са њима треба да граде јединство, пријатељство и свест да су од истог стабла. Посебна пажња посвећена је Старој Србији, али и Црној Гори, одакле је пренесено више песама и приповедака, уз почасно место за српску Марсељезу „Онам’, онамо“. После безмало једног века, дирљиво је и каква се свест стварала са читањем и тумачењем песме „Алија“ од Чика Јове Змаја, где се новим нараштајима православних и муслимана сугерисало да своје разлике оставе по страни и да се у будућности пре свега „братски загрле“.

Поглавље „Природа“ углавном се тицало познавања разних крајева своје земље, уз стављање пажње на разумевање природних појава и њиховог тумачења у народној традицији; одељак „Из српске прошлости“, на крају читанке, доносио је избор из различитих циклуса јуначких народних песама.

Са овим штивом и вредностима негованим у континуитету, ученик је припреман и за доброг грађанина и за доброг Србина/Југословена. То је, напослетку, и исказао са својом борбом на трагу предака 1941. године. А онда су уследили дисконтинуитети, раздвајање националних и грађанских дужности и, од 2000-их, крах српског школског система.

Док постављамо питање шта данас пише у читанкама и уџбеницима школараца, напоменимо да је српски Завод за уџбенике пре петнаестак година објавио репринт читанке из Краљевине Србије/Југославије. У садашњем времену, овај уџбеник можда није савршен, можда је у неким стварима непотпун, али можда треба промислити које његове делове можемо копирати данас и да ли је концепт какав нам је он раније доносио потребан и сто година касније. Људске вредности и врлине којима су ђаци учени 1920-их и 1930-их не би требало да су се много промениле, ако изузмемо владајући идеолошки моменат. А идеологија, у овом случају либерализма и глобализма, ваљда не би требало да се меша у наше школске уџбенике?

Дакле, у процесу ресуверенизације, омогућите нам да пре свега имамо српске уџбенике, поштоване наставнике, а тиме и суштински другачије школство. У супротном, овогодишња трагедија из школе „Владислав Рибникар“, или насиље у свом другом појавном облику ономад у Трстенику и на другим местима, постаће уобичајена слика, коју смо некад само могли видети на екранима, у филмовима који су говорили о дивљем Западу. А ми, изузев политичких парола против насиља, ништа у свом просветном систему нећемо променити. Бићемо лицемери, који су све кључне националне теме срозали у плиткоће дневне политике, а школство, просвету, судство, државну управу, енергетику, здравство – тихо препустили на управу странцима и душманима.