Немања Девић: Грађански рат

Није наш Александар много хтео да саслуша добронамерне неистомишљенике. Људи из његовог блиског окружења кажу да би лако плануо, па у раскораку одстрањивао од себе и људе који су му раније били лојални и блиски.

Опијен славом бројних победа, али и несумњивим личним талентом за политику и дипломатију, састављао је владе и обарао их пре истека мандата, рушио раније неспорне ауторитете, уводио сопствена правила.

После избора умео би да прекраја вољу грађана, а када би нетом уследили протести, није му било страно ни да их силом угуши. Са опозицијом као да се поигравао. Оне који су били доследни у борби против њега олако је приказивао као издајнике; обрачунавајући се са њима сматрао је да штити државу, и иако би му се често могло дати за право, у том је послу био нетактичан. У најмању руку. Зато су га противници свега неколико година по доласку на власт прозвали диктатором, неки од њих чак и фашистом.

Није много помогло ни то што је подизао раније разорену земљу, нити што је прилично амортизовао последице светске економске кризе. Jедан за другим ницали су центри отпора против његове власти, како споља, тако и изнутра. Нису увек били аутохтони, напротив, њима се углавном руководило из страних центара моћи.

Београдски универзитет чинио се преплављен владаочевим противницима, младим бунтовницима са најчешће искривљеном сликом света и положаја своје земље у њему. Коначно, почели су да га нападају и многи за које би се без двоумљења могло рећи да су били српски родољуби, а који су му замерали апсолутизам, жртвовање српске државности зарад магловитог југословенског пројекта, или пак многе нерешене корупционашке афере из његовог најближег окружења.

Тек након смрти краља Александра Карађорђевића неки од његових за живота великих критичара схватили су величину његове визије…

Но југословенско, а унутар њега и српско друштво, било је током 1930-их година страховито поларизовано. Најпре по конфесионалним и етничким линијама, а онда и кроз анимозитете исток-запад, град-село, ратници-профитери, традиционалисти-модернисти, образовани-неписмени… и тако даље.

Један од највећих српских пријатеља 20. века Арчибалд Рајс у свом тестаментарном спису, мада његова веродостојност није сасвим поуздана, оставио је туробне закључке о елитама, пре свега оној политичкој, из времена југословенске краљевине.

„Вријеме је било такво да смо се врло критички односили према скоро свим вриједностима грађанског друштва и осјећали одбојност према свему оном што је било истурено као освјештана величина и вриједност у први план. Читава једна генерација за извјесно вријеме је окренула леђа прошлости“, сећао се Авдо Хумо.

Добрица Ћосић, још један припадник новог нараштаја који је био спреман да руши те старе освештане вредности, сведочио је како је у предвечерју Другог светског рата свака институција убрзано губила свој интегритет, а сваки угледни појединац исто тако губио свој утицај у друштву. „Поредак је изгубио свако поверење, а сељаци су се силно политизовали“, писао је у сећањима на те дане.

Један њихов мање познат а отворен и искрен савременик, Милош Младеновић, у својим мемоарима под симболичним насловом „Лажни идоли и варљиви идеали“ пренеће искуство о чувеном српском инаџијском савезништву „и са црним ђаволом“: „Сећам се, ми омладинци смо у заједљивој дискусији говорили – старо нећемо па макар дошло нешто десет пута горе.“

Треба ли посебно подсећати да је призивани ускоро и дошао по своје?

Наступајућа анархија била је савршена подела за грађански рат. Некада је та критичка оцена југословенског друштва била преоштра, пренаглашена и, тумачена кроз идеолошки кључ, злонамерна и ангажована.

Некада се ипак чини да су политичке елите пре 1941. потцениле ама баш сваки од кључних проблема који ће касније скупо коштати државу: хрватски фактор и опасност од римокатоличке цркве, албанско питање, неинтегрисаност јужних српских крајева, црногорски сепаратизам и утицај претходне владајуће династије Петровића, југословенство, комунизам. Као да је колективна идеја, уз одређене изузетке, била таква да може да се сажме у фразу: „После нас потоп“.

Потоп је и дошао са немачким нападом и окупацијом земље 1941. године. Муњевити рат није имао за последицу тек војни слом државе, већ је срушио и читав један свет. Институције су уништене, војска распуштена, краљ и влада су фактички протерани, црквени поглавари ухапшени, а политичке организације угашене. Српски народ је имао мало момената у својој историји када је ситуација изгледала толико апокалиптично као што је то био случај 1941. године.

Паралелно са окупацијом, дошло је и до вишегодишњег крвавог грађанског рата. Иако се он данас најчешће тумачи кроз призму односа четници-партизани, он је имао и трећу ратујућу страну – војску генерала Недића, као и низ поткатегорија у виду самосталних локалних вођа.

Узроци грађанског рата у Србији су бројни и сложени, са коренима у свим противречностима и проблемима Краљевине и насилним разрачунавањем у политичким обрачунима које је обележило читаве генерације (илустрације ради само овлаш треба проучити како је изгледао обрачун радикала и напредњака 80-их година XIX века).

За целовит одговор како је 1941. дошло до масовног покоља међу сународницима, историчару су потребни и одговори сродних дисциплина: психологије, социологије, антропологије. Поводи су већ видљивији. Притом, симплификована дилема да ли су грађански рат започели партизани или четници (ко је први пуцао) делује као наметнута и лажна.

КПЈ је од свог оснивања, а поготово након бољшевизирања 1920-их година, у континуитету неговала револуционарну платформу и са њом дочекала 1941, а она је у рату морала да значи и конфликт са свим другим снагама.

Већ на почетку устанка, комунистичко руководство испољило је нетрпељивост према својим политичким неистомишљеницима, који су по међународним нормама формирали администрацију и цивилну управу у земљи. Прогонили су их и убијали, некада и на доста свиреп начин, што је говорило да дуго потискивана мржња према тзв. класном непријатељу избија на површину. Већ умножавање тих жртава (пре септембра 1941, дакле пре него што је иједна од домаћих војски могла да се супротстави комунистима било их је преко 500) говорило је да друштво клизи у грађански рат. Онда је уследила и жестока реакција и спирала злочина која се тешко реконструише и после 80 година. И због бројности злочина, и због њихове суровости.

Најбруталнији злочини у српско-српском рату забележени су у Црној Гори и Херцеговини. Тамо су се каткад истребљивале читаве породице, а Тито је 1942. победоносно говорио да партизанска рука није задрхтала ако је требало пуцати “и на оца“. У Србији је у рату између три стране (колоквијално: четници, партизани, недићевци/љотићевци) током 1941-1944. погинуло више од 13.000 људи. Највише цивила у ратом периоду погубили су четници/ЈВуО (око 5.000), за њима су ишли партизани (око 3.000), а најмање их је (до 2.000), и без иједног познатог примера клања и сакаћења, ликвидирала колаборационистичка војска генерала Недића.

По ослобођењу од Немаца, грађански рат у миру који је КПЈ свесно продужила 1944-1945. однео је, највише током револуционарног терора, можда и двоструко већи број живота у односу на ратни период. Притом говоримо само о централној Србији; када говоримо о броју убијених грађана Србије, или убијених Срба у Југославији (што је други параметар) биланс је вишеструко страшнији. У оба случаја ради се о десетинама хиљада убијених људи. Грађански рат доживљавао је тада свој врхунац, а поделе су постајале трајне, добијајући историјску димензију. Данас се готово у сваком српском селу зна ко је 1941. био на којој страни, а злочини суседа се и у трећој генерацији препричавају са горчином као да је грађански рат тек недавно окончан.

Цицерон је ужаснут примерима свог времена давно закључио да је у грађанском рату све јадно, али да ништа није јадније од победе у њему. То је задесило и српске комунисте, за које је постало јасно да су и сами губитници пошто су њихове идеје оборене на испиту историје. Али њихова нечојственост и суровост из 1944. постала је једна од главних параметара за оцену читавог режима, додуше вешто заобилажена до данас код апологета Тита и другова. Они заправо грађански рат никада нису ни окончали, већ су га на крају рата замрзли, и “одмрзавали“ кад год су то нагалагале политичке потребе. Срећом, на почетку 1990-их српски народ избегао је поделе по старим линијама и избегао је да се, нападнут од хрватско-муслиманске коалиције као 1941, дели на неке нове четнике и партизане.

Иако присутне, ове поделе данас нису генератор неких нових сукоба. Ипак, у јавности се све чешће користи термин грађански рат. Председник Србије Николић морао је 2015. да демантује реченицу која му је приписана “да Србији прети грађански рат“ и да је допуни закључком “да би, ако би неко признао независност Косова и Метохије, дошло до грађанског рата“. Последњих месеци, у узаврелој политичкој атмосфери, овај термин смо чули много пута. И превише. Да се човек просто запита колико пута смо то чули, како “сварили“ – и када је престало да нас брине?

Када је у марту 2024. посланик ССП-а Борко Стефановић изрекао да је приликом конститутивне седнице Народна скупштина “власт позвала на грађански рат“, томе се није придавало превише важности: порука је деловала као пренаглашена и политикантска. Онда су ову идеју здушно прихватили и неки од (про)режимских медија, само пребацујући кривицу за подстицање грађанског рата на опозицију. Од недавне туче у Народној скупштини и трагедије на железничкој станици у Новом Саду, расплет политичких тензија у виду грађанског рата помиње се готово свакодневно. Таблоид ког називају службеним гласником, рецимо, 4. октобра наводи да је “лажни еколог јавно најавио грађански рат у Србији“, па 14. октобра закључује да “опозиција прави алиби за грађански рат у Србији“… Поједини прозападни медији прихватају такву реторику, па један од њих 28. новембра “истражује“ тему “да ли Србији прети грађански рат“, а други већ сутрадан објављује анализу под насловом “да ли је Србија на ивици грађанског рата“.

Шта је закључак? Да се тема намеће, а речи не вагају, иако би морале. Није баш нормална ситуација да свакодневно слушамо о грађанском рату. Колико год опозиција радикализовала реторику, и власт сноси велику одговорност за амбијент и дијалог у ком “грађански рат“ мора да буде апсолутно неприхватљив термин. Пре него што ико и помисли у том правцу, било с које стране замишљене барикаде да се налази, требало би да промислити на још једну тему: колико су све српске поделе у 20. веку, укључујући и грађански рат, биле производ наших сопствених лутања и неразумевања. А колико су биле наметнуте и увезене споља. Од оних који нам, кад нас натерају на скок у јаму, кажу да смо “нашли своју душу“…