Немања Девић: Ћопићеви непријатељи

На цести Петровачкој избјеглице

и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

На овај начин, Бранко Ћопић описивао је злочин из Другог светског рата над српским избеглицама из Грмеча, вероватно ни у најцрњим сновима не слутећи да ће непобеђено усташтво на истом месту злочин поновити и пет деценија касније. Петровачка цеста тако је постала још један идентитетски и симбол злочина над Србима, пошто је хрватска авијација 1995. бомбардовала колону избеглица из Републике Српске Крајине.

Као што та истина о злочинима над Србима 1991-1995. многима није мила и често у јавном простору код „чистача свог дворишта“ повлачи и оно обавезно „али и ми смо…“, истина коју је проносио Бранко Ћопић у периоду социјализма била је узнемирујућа и непожељна. Од „Јеретичке приче“ и за самог Јосипа Броза, у мери, како сведоче многи сведоци и савременици, да је Ћопића само партизанско борачко искуство од 1941, популарност и оправдање да се служи књижевном фикцијом спасило линча и остракизма.

Глуви барут

Ћопић је говорио оно што други нису смели и нису желели. Примера ради, од раних педесетих неки партизански књижевници, међу којима је баш грлати Грмечлија предњачио, уносили су критичке тонове о револуцији на начин на који то није смео да изговори ниједан политичар, или да напише нити један историчар.

Може ли се, примера ради, замислити историографско дело објављено 1957. које говори о драми грађанског рата, на начин на који је то Ћопић извео у роману „Глуви барут“? Због тога, али и због аутентичног приповедања, Предраг Палавестра окарактерисаће његово писање као „јединствену појаву у послератној српској прози“.

Већ обележен као критичар негативних страна режима, Ћопић од лирских и дечијих мотива у осетљивим политичким условима прелази на сликање српске ратне драме у НДХ; 1952. објављује роман „Пролом“, а пет година касније и његов продужетак под насловом „Глуви барут“.

Док су се његови некадашњи саборци, тада звучна имена српске културе, упињали не би ли сатанизовали четнике као „српске усташе“, Ћопићеви непријатељи остали су они који су вршили геноцид над његовим народом. Из његових литерарних описа осећамо амбијент у Босанској Крајини, приказан из више углова и само делимично у складу са владајућом комунистичком идеологијом.

Радња ратних романа Бранка Ћопића смештена је у митско место Подгорина на северозападу Босне, које је по својим карактеристикама требало да подсећа на било који део Независне државе Хрватске (НДХ).

О томе је говорио и сам аутор: „Морао сам да измислим читаву територију на којој се радња дешава, да створим партизански одред, све његове батаљоне и чете, читаво командно особље, варош с усташким вођама и, на крају, све борбе и акције тог одреда. Тај мој одред и моје усташе требало је да даду карактеристичну слику четрдесет прве у ма коме крају Босанске Крајине и, у главним линијама, и сусједне Лике, Баније и Кордуна – слику масовног устанка у претежно српским крајевима бивше НДХ.“

Историјски тачан

Прве странице романа „Пролом“ приказују усташку власт над малим местом у Босни, уз реалистичне и храбре закључке аутора, који се нису уклапали у препоручене идеолошке оквире. Неселективна хапшења и терор над Србима прате усташке фразе које се јављају и у историјским изворима: „види крмка“, „српску ли ти мајку“, „сељачино влашка“. „Није вам ово краљ Петар, па да вас милује“, рећи ће један од њих.

У препознавању скупина које чине окосницу власти НДХ Ћопић је такође историјски тачан: он ту налази франковце и хрватске клерикалце, представнике средње класе и интелектуалце, некадашње аустроугарске старешине са успешном мимикријом у Југославији који чезну за бечком империјом; сељаке са социјалног дна вођене ниским побудама.

Нетипично за педесете године, Ћопић указује да усташки злочини геноцида немају идеолошку, већ националну и верску позадину, са коренима дубље у прошлости и у сложеним односима међу конфесијама.

Фратар (којих уистину налазимо у усташком покрету) духовни је вођа усташа и даје печат „крижарском походу“ који ће почети против православних на територији читаве НДХ: „Наша Хрватска може и мора да буде права Civitas dei, Божја држава, која ће знати узети мач у десницу, и борити се за свете идеале цркве и хрватства. Ви сте лијепо казали прије неколико дана: божији бојовници. А зар често није наша света црква огњем и мачем кретала на крижарске војне, у бој против невјерника?“

Супротно представи о колективном антифашизму муслимана створеној у социјалистичкој Југославији, Ћопић апострофира њихову подршку усташком покрету у национално мешовитим срединама. Тачније, у роману су препознате и истакнуте три фракције муслимана, сличне типологији Раула Хилберга оличеној у троуглу злочинци‒жртве‒посматрачи.

Подршка старог муслиманског беговата усташком режиму приказана је у лику браће Шарчевића: „Откад се, преко ноћи, испили нова држава и с њом нова ‘права’, браћа Шарчевићи оживјеше и појавише се као људи који одавна чекају Павелићеву ‘Независну’. Често застајкујући пред плакатима у којима су Срби називани ‘Власи’, ‘бивши Срби’ и гдје је писало ‘Србе на врбе!’ и ‘Бјежте, псине, преко Дрине!’, они су се задовољно згледали гладећи браде. − Машала, машала! Српско било и прошло. − Е, нек сам, валахи, дочекао да Србија пропадне па не жалим умријети. (…) Хајка на Србе скрену пажњу браће Шарчевића на сасвим другу страну. Сад и они, преконоћ, постадоше жестоки ‘Хрвати’ и пођоше по чаршији, озлојеђени и увријеђена изгледа, као да су им Срби, колико јуче, учинили тешку неправду. − Вала, платиће неко и за оно наше. − Доста су се Власи ширили по нашој земљи.“

Тиме је правилно и без устручавања указано на све групе које су подупирале и давале идеолошку основу властима НДХ у Босни и Херцеговини, што историографском раду Бранка Ћопића даје посебан значај.

Прва слика

Исто тако, и указивање да устанак 1941. није настао равномерно у свим крајевима, нити био прихваћен међу свим нацијама. Терор над Србима у првим месецима окупације описује се као неселективан, ког усташе доживљавају као чишћење „четничко-комунистичког ђубрета“.

А опис масовног убиства ножем – клања, а затим и уморства Срба над јамом 1941. представља једну од првих оваквих слика у српској прози, која ће касније постати део колективног сећања.

„Кад је камион успорио, отвори се за тренутак непробојна шума и удесно, у низини, указа се овећа чистина на којој су се, сасвим удну, бијелиле гомиле разбацана камења. (…) Кад их изгураше на саму обраслу ивицу, она двојица засуканих рукава брзо измахнуше чекићима и пуном снагом звизнуше сељаке по главама. Необичан звук ударца што ломи лубању, звук који дотад није слушало човјеково уво, потресе и следи све људе у колони. Двојица ударених ишчезоше у скривеној рупи брзо као привиђења. У муклој тишини чуло се за њима само суљање и све слабије лупкање ситног камена.− Ух, браћо! − самртнички мукло оте се неком у колони. Примичући се све ближе страшној удолини, дрвена корака и као по туђој команди, људи су били чисто опчињени невероватним и језивим призором. (…) Укочени и одузети, замрле крви, осуђеници више нису били у стању да мисле о ма чему било на свијету; све је већ престало да постоји: и слобода, и кућа, и породица и све зашто се досад живјело и о чем се мислило. Пред њима је само постојала страшна ивица, измахнути чекићи и посљедњи грозан звук од кога се мрзне све у човјеку и с којим се заједно нестаје.“

То је била само једна од, рекло би се, архетипских слика које је створио Бранко Ћопић својом литературом. Пишући о првим данима окупације и нади сељака у успех устанка и ослободилачке борбе, он закључује: „У тој ‘браћи иза букве’ гледали су још једини спас и наду, боље рећи чудо, које ће у ово несрећно и пропасно вријеме на некакав необичан начин извести преокрет и спасити јадне Србе јер − зна се − ко ће други и страдати кад се губи своја држава, него баш Срби.“

Овај сегмент историчар Драгослав Илић скраћено формулише у облику „Кад држава пропадне, Србин страда“ и препознаје га не као поуку историјске епохе, само једног краја и једног романа, већ читавог искуства и епске вертикале српског народа.

Нова фаза

У добу када је српска историографија још увек била монолитна у ставу о чистоти и непогрешивости револуције, Бранко Ћопић препознаје негативне типове комесара Тигра (шпанског борца) и Владе, ликвидатора Зунзаре и партизанских бораца огрезлих у злочине, а на тему левих скретања пише импутирајући им следеће речи: „Лако је нама за Талијане. Али ако своје редове благовремено не очистимо, однесе нас ђаво. Ваља се, најприје, разрачунати на унутрашњем фронту, овдје код нас, ту је данас тежиште проблема. Наступа једна нова фаза, почиње права револуција.“

Или: “ ‒ У свакој породици, друже мој, ми морамо да отворимо право бојиште! – рекао му је неки дан Владо. ‒ Је ли ти рођени брат гад и бандит, пуцај брзо и на вријеме, да те не претекне. То је револуција. Нема ту никакве сентименталности. Породица? Нема данас више породице. Готово је с том застарјелом формом.“

Подсетимо, ради се о добу (март 1942) када Јосип Броз јединицама у Босни даје инструкцију „док не ликвидирате четнике борбу са Талијанима избјегавати“ и када изводи закључак да „рука није задрхтала ни кад је требало обрачунати и са рођеним оцем, ако је он пришао издајницима“.

Истина је да се, поготово у „Глувом баруту“, Ћопић сурово освртао и на српске антикомунистичке снаге, да је њихова критика била и пренаглашена, али се чини да је то добрим делом била нека врста „компромиса“ са комунистичким властима, да када жигоше туђе национализме мора да се негативно одреди и према оном који је долазио из његовог народа. Ипак, и када је то чинио, Ћопић није писао са мржњом и уз дехуманизацију, већ уз давање одређеног историјског контекста и истицање нијанси грађанског рата.

Зато ће, када пред сам распад Југославије 1990, када под руковођењем Бате Ченгића буде дошло до екранизације „Глувог барута“, многи гледалац имати разумевања, па чак и воље за идентификацијом са војводом Трифуном Дракулићем. И зато ће им, иако пореклом Србин, Шпанац листом био туђ. То је само могло да се деси уз успешно изведену карактеризацију Бранка Ћопића, чије нам књижевно дело које тражи ново историјско читање постало својеврстан аманет.