НЕМАЊА ДЕВИЋ: Чекајући спас на Спасовдан

Нисмо били доследни и нисмо били солидарни почетком ове године

Наша деца су била упуцана. И то када су се уочи Божића враћали кући са песмом, носећи насечене бадњаке. Били су то дечаци Стефан и Милош Стојановић, из малог места крај Штрпца, са самог југа наше отаџбине. Нисмо их ваљда већ заборавили? И није ваљда да позивамо да „све стане“ када нам страдају деца на Врачару, али не и када се то деси у Сиринићкој жупи?

Још је нешто било несхватљиво за многу нашу браћу. Плавокоси рањени дечак, док је лежао у болници у Грачаници, подигао је у знак поздрава руку са три раширена прста. Као да је хтео да тиме каже: не брините, нису нас ни убили ни заплашили, и нећемо никуд са наших прагова.

А кад је изашао из болнице, рањеног дечака сачекали су његови вршњаци – као хероја. Скандирали су му име, а онда је свако од њих пришао да га загрли и пољуби. Но ни то није гануло многа окамењена срца, јер ни Стефан ни његови другари нису рекли да одлазе, нити понављали флоскуле да ко последњи оде угаси светло. Просто, све је то пркосило наративима који су се одомаћили у нашем престоном граду, и патња наших сународника са Косова брзо је заборављена. Или није ни узимана за озбиљно.

„Мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач“, пророчки је, истина у другом контексту, говорио Љубомир Симовић пре тридесет и кусур година. И дошло је – у Левач нашег времена. На Врачар.

После велике трагедије, масовног убиства и рањавања деце у срцу Београда, уследио је и злочин и у приградској општини, у Дубони код Младеновца. И чудна мешавина страха и гнева прострујала је земљом. Као у револуционарним превирањима, маса је тражила једног кривца. Није је умирила ни оставка министра просвете.

Већ првих дана, прст је био упрт ка председнику Србије и њему наклоњеним медијима. Уз аболирање сопствене опције и њених медија који исто тако нису баш за дику, иако су мало углађенији и боље стилизовани.

Једно је јасно: из биографије дечака који је личио на домаћу верзију Мајкла Мајерса, види се да је поникао у разореној породици и разореном школству. То питање мало ко је покретао, а и онај ко би се усудио, био је засут вербалним каменицама да тиме аболира режим од одговорности.

И за сопствено преиспитивање мало ко је имао снаге. Колико смо ми лично допринели ојачавању интегритета и угледа просветних радника, или смо их и сами бар понекад унижавали, правећи шале на рачун њиховог радног времена и распуста? Колико смо их својој деци, братанцима и сестрићима истицали као примере вредних и посвећених људи?

Кога смо им тачно сугерисали за узоре? Колико смо се пута успротивили када је неко са омаловажавањем говорио о образованим људима из нашег окружења, колико указали на купљене дипломе и њихову специфичну тежину и пробитачност у данашњем времену? Када смо приговорили и својим рођацима и пријатељима који су видно запостављали своју децу због посла, каријере или просто себичности? Отворили уџбеник наших ђака и запитали се шта то они уче из историје или биологије?

Да ли смо и ми просветни радници по вокацији бар мало подробније проучили и предложили које решење за стварне реформе на пољу наше просвете? Коначно, колико нам је у политичком расуђивању и на изборима питање просвете и културе било на листи приоритета? Није и нисмо, ћутали смо и гледали „своја посла“.

И сами смо постали Левчани. Односно Врачарци. И чињењем, или чешће нечињењем, одваљивали камен по камен темеља који се зове српска просвета.

„Када би свако од нас викнуо Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав грађанин, Србија би се препородила за три дана и за три године би била срећна и ми бисмо сви доживели срећу њену заједно са децом нашом. У њој би се накупило толико снаге, физичке и моралне, и духовне, да би све спољашње стеге њене попуцале саме од себе.“ Упозоравајуће и актуелне, и после једног века звуче речи Николаја Лелићког.

Као и увек у временима превирања, Црква је настојала да буде глас разума и стишавања подела. Патријарх српски Порфирије у Храму Светог Саве, удаљеном петнаестак минута хода од школе у којој се десило масовно убиство, одслужио је помен жртвама којем је присутвовао велики број верујућих људи.

„Ако не будемо бољи, ако не будемо боље слушали речије Божије, ако реч Божија не буде наш живот и због ње не постанемо бољи, онда ће нам све лоше речи постати бумеранг“, упозорио је патријарх.

Епископ Иларион, некадашњи вољени игуман Драганца на Косову, али и бивши ђак школе у којој је почињен злочин, дирљиво је беседио на литургији у цркви Светог Марка и истицао потребу да жртву и подвиг врачарске деце упамтимо као светињу.

Али и те речи као да су наишле на отпор, а патријарху Порфирију, иронично називаном световним именом као што је то чињено са патријархом Павлом када је 1991. позивао на јединство, по изливању Твитера у медије спочитавана је блискост са влашћу. Вербална агресија често је и у данима жалости подсећала на натписе са гласила Народног фронта из 1945, само што су их уместо бољшевика сада изговарали номинални либерали.

А онда је у јавност пласиран и снимак где се патријарх обраћа једној од секуларних првосвештеница, и то у неформалном тону и неформалном окружењу, где се оштро изразио о либералном новоговору. Из свих савремених оруђа, кренула је кампања против њега, али и читаве Српске православне цркве, уз старе идеолошке флоскуле о мантијашима, насилницима, лоповима, педофилима.

Додуше, садашњи мимикрисани нападачи, нешто углађенији од Јове Капичића, умели су да своје перфидне нападе увију у обланде либерализма, па су кудећи српског патријарха почели и да хвале једног српског владику, чији Твитер и Инстаграм задовољавају њихов истанчан укус. Обичан човек, који је одан својој цркви, и који и када критикује одређене аномалије у њој, то чини добронамерно и синовски, а не у духу хајке, није могао а да не завапи: „Оглашени, изиђите!“ И не кројте по својој мери црквени живот у ком иначе не доприносите и не учествујете…

Трећа је недеља како трају и протести, по некима и најмасовнији у Србији у последње две деценије. У њима има спонтаности, можда код многих људи и искрене жеље за решавањем нагомиланих проблема у друштву, али се показује и да се они политички злоупотребљавају.

Потписник ових редова у једној прилици се нашао на месту где се одржавају и заиста се стиче утисак да они носе одређену снагу и енергију које не би требало игнорисати и омаловажавати. Али на њима се не виде пароле о кључним проблемима који су довели до трагедије на Врачару: о потреби очувања породице, традиције и вере, о неопходности више вероучитеља у нашим школама, или пак више физичке културе, или више креативних радионица… На протесту има свега, осим приче о српској просвети, која је кључна за будућност генерација због којих стрепимо.

Странке власти заказале су и сопствено велико окупљање, које као да има за главни циљ да пошаље поруку иностраним центрима моћи да обојене револуције, али и притисци на српско руководство нису могући.

Између „две колоне“ створио се велики антагонизам и, будући да поруке о погубности братоубилачког рата никада нису извучене, тло се чини јако погодним да нам неки нови Лондон помало замеша карте или заврти рулет. А онда и каже како смо, док клизимо ка амбису, поново „нашли своју душу…“

Посебно је опоро када се усред међусобних оптужби и мобилисања „две Србије“ на општини Косовска Митровица први пут у историји поставља застава тзв. Косова и када локални лидери Аљбина Куртија преузимају самоуправу у чисто српским срединама.

Црква је ту потенцијалну деобу на два блока правовремено уочила и позвала све грађане у традиционалну Спасовданску литију, од Вазнесењске цркве до Храма Светог Саве.

Како је најављено, литијски крст неће носити градски угледници, већ најбољи студенти, патријаршијски стипендисти. А уместо да има свечарски карактер, у оквиру ње ће се служити и помен трагично настрадалим ђацима, младима и жртвама породичног насиља. Црква је позвала да у литији, помирени, као када прилазе путиру, а око моштију Светог владике Николаја, шетају сви подељени Срби. Без обзира да ли су власт или опозиција, потомци четника или партизана, ког су образовања или сталежа. То ће бити и јединствена прилика да се у колони нађемо исти и једнаки, у духу саборности и са мирисом тамјана којим се освештавају наше улице.

Можда је добро да онда, бар на један дан, а тај дан се зове Спасовдан, заборавимо на личне симпатије или антипатије. Кад кућа гори – гасимо кућу, па макар и да је комшије са којим се на слажемо! После ћемо, кад стане пожар, да намиримо рачуне, а помажући му можда и да нађемо снаге да се, задихани и гарави, загрлимо. И да попијемо по једну, да спере чађ која нам се наталожила у грлу и плућима.