НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА И ПОБЕДА ИКОНОЉУПСТВA

ШТА ЈЕ ИКОНА?

У Недељу православља Црква слави победу иконопоштавања на Седмом васељенском сабору. Догмат Цркве, утврђен на Седмом васељенском сабору, каже: клањамо се Христу, Мајци Божјој и светима изображеним на икони, а не дрвету и бојама од којих су иконе начињене.

О чему је реч?

Икона је света слика – Христа, Мајке Божје, анђела Господњих и светих угодника Његових. Целивајући икону, ми целивамо прволик на њој представљен, као што мајка љуби слику свог детета које је отпутовало у иностранство. Она зна да је то слика, али не љуби дводимензионалну представу насталу путем фотографисања, него своју љубав мислено шаље сину или кћери.

Бог је у Старом Завету Израиљу, Свом народу забранио сликање и прављење идола, представа лажних богова. Израиљ је био народ који је преко четири века живео у Египту међу паганима и био заражен идолопоклонством. Јевреји су духовну непостојаност испољавали у току читаве своје историје све до Вавилонског ропства, без обзира на све забране и казне. Било је много безбожних јеврејских царева који су у земљу уводили многобожачке култове, преузете од Асираца, Халдејаца, Феничана, и клањали се идолима. Да би то избегли, Јевреји су постепено почели да схватају забрану прављења идола из Књиге изласка (20, 4-5) веома широко и почели су да се плаше да праве било каква изображења, чак и ако то није имало никакав верски карактер. Зато у Израиљу у току читаве библијске историје није постојала било каква сликарска уметност.

Забрана прављења идола била је усмерена против опасности да се човек зарази идолопоклонством паганских народа, с којима су Јевреји били у сталном додиру.

Ипак, и Стари Завет је знао за свете иконе: у Јерусалимском храму на поклопцу ковчега завета постојало je изображење два херувима: „И начини два херувима од злата, једноставне начини их, на два краја заклопцу, једног херувима на крају одовуд, а другога херувима на крају одонуд; заклопцу на оба краја начини херувиме“ (2 Мојс. 37, 7-8). Кад протестанти и секташи наводе против православних старозаветну забрану прављења идола, они свесно испуштају претходни стих који је везан с цитираним местом: „Немој имати других богова осим Мене“ (2 Мојс. 20, 3). Код нас, православаца, и нема других богова, већ постоји једини Бог Господ, Творац и Сведржитељ као што је Он Сам открио Себе кроз пророке и апостоле. Њему се и клањамо у духу и истини (Јн. 4, 24). Иконе и друга символична изображења ми не сматрамо за Бога, не поистовећујемо их с Њим.

ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ И МОШТИ

Нетварна Божанска светлост може да продире у овај свет и да освештава не само људе који живе свето, већ и предмете с којима они долазе у додир, какве су свете и чудотворне иконе Господа, Мајке Божје и светаца. Зар тога нема у Светом Писму? „Потом умре Јелисије, и погребоше га. А друге године ударише чете Моавске на земљу. И догоди се кад погребаваху некога човјека, угледаше чету и бацише човјека у гроб Јелисијев; и кад човјек паде и дотаче се костију Јелисијевих, оживје и уста на ноге своје“ (4 Цар. 13, 20-21); „И Бог чињаше необична чудеса рукама Павловим, тако да су убрусе знојаве од тела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих“ (Дап. 19, 11-12). Ко је створио прву икону? Бог Који је рекао: „створимо човека по образу Нашему“ (1 Мојс. 1, 26). Грчка реч икона се на црквенословенски језик преводи речју „образ“. Зато се каже да човек има образа ако живи побожно и морално. Како је говорио Владика Николај – образован је ко има образа. Добро би било да сви имају на уму да је човек светиња Божија, икона Господња, и да се према њему односе с љубављу и поштовањем као према образу Божијем. Зато свештеник у храму кади и иконе и вернике, јер су они живе иконе.

На Седмом васељенском сабору јасно је речено: „Верујући у једнога Бога, у Тројици слављенога, ми с љубављу примамо чесне иконе, а они који то не примају нека буду под анатемом; и нека буду далеко изгнани из Цркве.“

ИКОНОЛОМСТВО

То је јерес која је порицала сликање икона и чији су представници гонили православне иконопоштоваоце. Историјат борбе против икона може се поделити на два периода: оба периода отварају императори-иконоборци, два Лава, Исавријанац (726. године) и Јерменин (813. године). У иконоломству се, пак, опажа неколико праваца: богословско негирање иконе; одбацивање поштовања икона; физичко уништавање икона; прогон иконофила. Иконоломци су тврдили да су иконољупци идолопоклоници. У огледу „Црква је једна“ Алексеј Хомјаков је истицао: „Сликаш ли икону ради подсећања на невидљивог и неизобразивог Бога, ти не правиш себи идола. Замишљаш ли Бога и мислиш ли да је налик на то што замишљаш, градиш себи идола – такав је смисао старозаветне забране. Икону пак (бојама написано име Божије) или изображавање светих Његових, саздано Љубављу, дух истине не забрањује“.

Један од стубова иконофилства, преподобни Јован Дамаскин, на основу старозаветне историје, критикује иконоломачко позивање на другу заповест Божју, која забрањује идолатрију: „Јудејима је то, наравно, било прописано услед њихове склоности ка служењу идолима“. Преподобни Јован указује и на то да нису опасни сами ликови, већ неправилан однос према њима.

Бог је постао Човек, и зато се може сликати. Иконоломство је осуђено на Седмом васељенском сабору.

ИКОНОПИС

Сам ваплоћени Бог дао је људима прву Своју икону. Када је чуо за Христа, тешко оболели едески цар Авгар послао је код Њега свог повереника с писмом и молбом за исцелење. Добивши ово писмо, Господ је лицу принео убрус и на њему се на чудесан начин одразио Спаситељев Лик, који је био послат на дар едеском цару. Помоливши се и целивавши убрус, цар је оздравио. Од тада је од убруса-иконе истицало мноштво чуда. Овај догађај послужио је као Божје сведочанство и као историјско утемељење не само нужности икона, него и њихове чудотворне исцелитељске снаге.

По Валерију Лепахину, Сам Господ Бог је извор сваког лика: Бог Отац рађа Свој Лик, Сина; Бог је створио човека по Свом лику; Ваплоћени Син, Икона Бога невидљивог, створио је прву богочовечанску икону на убрусу и отворио пут иконописању.

Прве три иконе Мајке Божје насликао је Свети апостол Лука. Он је показао те иконе Самој Богомајци, и Она их није само одобрила, него их је и освештала Својим благословом, изговарајући знамените речи: „Благодат Рођенога од Мене и Моја милост нека буду са овим иконама“.

ИКОНОПИСАЦ

Позван је да живи подвигом како би, у складу са Светим Предањем, Цркви даровао икону. Како каже Свети Јустин Ћелијски: „Сваки човек је иконописац, јер он живопише своју душу и слика у њој Бога или демона. Да, човек је или богописац или демонописац: у богољубљу он је богописац, у грехољубљу демонописац, јер сваки грех носи на себи демонски печат и неизбежно у људску душу утискује своје изображење, тако да се душа претвара у ђавољи иконостас“. Пошто је човек образ Божји, ђаво настоји да га унакази, О-БЕЗ-ОБРАЗИ. Зато иконописац мора живети нарочитим животом. Валерије Лепахин истиче: „Подвижништво као највиша „уметност“ човековог преображаја у живу икону Божију, као уиконовљење личности, нужна је претпоставка и услов и саме могућности сликања иконе као дела сликарске четкице. Наиме, једино лично унутрашње искуство подвижништва представља кључ који отвара врата многовековног саборног искуства светости. Идеал иконописца јесте подударност личне светости и уметничког талента у једном човеку.“

Иконописцу је забрањено да своје фантазије нуди као иконе. Свети сликари, попут Андреја Рубљова, доказали су да се икона добија Божјим откровењем. Свештеник Павле Флоренски је једном приликом као најубедљивији доказ бића Божијег поменуо икону Светог Андреја Рубљова: „Постоји Тројица Андреја Рубљова, дакле, постоји Бог“.

ИКОНОСТАС

Иконостас је преграда са иконама Господа, Мајке Божје и светих која одваја олтар од наоса. У духовном пак смислу, он није преграда, него уклањање преграде, као што је убедљиво доказао свештеник Павле Флоренски који пише: „Иконостас је граница између видљивог и невидљивог света и ова олтарска преграда се остварује и постаје приступачна свести кроз чврсто спојени низ светих, кроз облак сведока који су окружили престо Божији, сферу небеске славе, и обзнањују тајну. Иконостас је виђење. Иконостас је јављање светих анђела, ангелофанија, јављање небеских сведока, а пре свега Богомајке и Самог Христа у телу – сведока који обзнањују шта је са оне стране тела. Иконостас су сами свети… Материјални иконостас не замењује иконостас живих сведока и не поставља се уместо њих, него само као указивање на њих, да би они који се моле своју пажњу усредсредили на њих. Усмереност пажње представља нужан услов за развој духовног вида. Сликовито речено, храм без материјалног иконостаса одвојен је од олтара слепим зидом; иконостас отвара прозоре у њему и ми тада кроз њихова стакла видимо, или бар можемо да видимо, оно што се догађа иза њих – живе сведоке Божије. Уништити иконе значило би исто што и зазидати прозоре“.

Леонид Успенски описује иконостас следећим речима: „Непосредно пред погледом верујућег, на једној површини која се лако сагледава са било ког растојања, иконостас показује путеве Божијег домостроја: историју човека створеног према лику Тројединог Бога и путеве Божије у историји. Од врха ка подножју полазе путеви божанственог Откривења и извршавања спасења. Почевши од изображења Свете Тројице, Превечног Савета и Извора постојања света и промишљања о њему, постављени су низови припрема Старог Завета и пророчких предсказивања ка низу празника – ка испуњењу приуготовљеног, ка будућем завршетку домостроја Божијег, ка деизисном чину. Све ово као да се сабира у Личности Исуса Христа, „Једнога од Свете Тројице“. Овај средишњи лик Господњи представља кључ за целокупан иконостас… Овде као да се резимира васцели живот Цркве у његовом највишем и трајном предодређењу – посредовању светих и анђела за свет“.

Он пише и ово: „Сви који су изображени на иконостасу обједињени су у једно тело. То је сједињење Христа са Његовом Црквом, сједињење које се остварује и ствара Тајном Евхаристије… Ако Литургија остварује и ствара Тело Христово, онда га иконостас показује, износећи пред очи верујућих видљиву представу о ономе у шта они ступају као удови, показујући Тело Цркве створено према лику Свете Тројице који се налази на врху иконостаса: то је многојединство лица према лику Божанственог Тројединства…“

МОЛЕБАН У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА

Прва недеља Великог поста је Недеља православља. Тада се, на челу са епископом, у храму служи Молебан за обраћење оних који су заблудели и отпали од Православне Цркве. На Божанској Литургији Светога Василија Великог, после заамвоне молитве, клирици и народ узимају иконе: Спаситеља, Пресвете Богородице и других Светих из храма чинећи литију кроз град (где је то могуће) и око светог храма, певајући тропар: „Клањамо се пречистоме лику твоме, Благи…“. Потом улазе у храм и на средини храма постављају на налоњ иконе Спаситеља и Пресвете Богородице.

Тада се, између осталог, пева Псалам 74:“Хвалићемо те Боже, хвалићемо и призиваћемо Твоје име. За тебе казују чудеса Твоја кад буде време; судићу по правди. Зањиха се земља са свима који живе на њој, ја сам учврстио њене стубове. Рекох онима који се хвале: не хвалите се, и онима који греше: не дижите рога. Не дижите у вис рога својега, не говорите неправду против Бога. Јер уздизање не долази нити са истока, нити са запада, нити са пустих гора. Него је Бог судија, он једнога унизује а другога узвисује. Јер у руци Господњој је чаша пуна немешаног, добро зачињеног вина, и он точи по реду, али се њен талог не источи, пиће (из ње) сви безбожници на земљи. А ја ћу клицати довека, певаћу Богу Јаковљеву. И поломићу све грешничке рогове, а праведнички рогови узвисиће се.“

Поред уобичајених молитава, читају се и нарочите молитве за тај дан:“Да Господ милостивим Својим оком погледа на Цркву своју и да је сачува неповређеном и непораженом од јереси и празноверја и да је огради миром својим.(…) Да Он умири њене раздоре и силом Духа Светог да приведе к познању истине све оне који одступише, и да их присаједини своме изабраном стаду(…) Да Он, светлошћу Свога Божанског разума, просветли све људе, и да укрепи верне своје, и да их сачува непоколебљиво у правој вери“

Затим се Богу приноси благодарење за сва Његова доброчинства:“Тебе, Господе, славећи, ми, недостојне слуге Твоје, захваљујемо на Твојим великим доброчинствима, нама дарованим; хвалимо, благосиљамо, певамо, величамо, и благодаримо на Твојој благости, и као слуе, кличемо Ти са љубављу: Спаситељу наш и добротворе, слава Теби.(…) Као бескорисне слуге које су бесплатно примиле Твоја добра и дарове, Владико, искрено прибегавамоТеби, и према нашим моћима благодарења приносимо, славећи Тебе као свог Добротвора и Створитеља, и гласно кличемо: Слава Теби, Свемилостиви Боже.(…)

Господе, Ти који си живот и васкрсење свих, учврсти ово станиште заувек, као што си утврдио свод Вишњега, и показао лепоту овог светог стана славе Твоје овде доле, и прими молитве које Ти непрестано приносимо, посредством Богородице.“

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА

Затим се чита одломак из посланице Светог апостола Павла Римљанима. Апостол Павле позива хришћане да чувају јединство Цркве ( Рим. 16, 17-24):“Браћо, молим вас пак, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се; јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него својем трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих. А ваша се послушност разгласи свуда. Зато се радујем због вас; али хоћу да сте ви мудри за добро, а безазлени за зло. А Бог мира брзо ће сатрети сатану под ногама вашим. Благодат Господа нашег Исуса Христа са вама.“

Затим се чита Еванђеље по Матеју, које говори о томе како Господ брине и о једном једином човеку коме треба спасење, али и учи Своје следбенике да слушају Цркву, која има власт да везује и дреши ( Мт. 18, 10-18):“Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да ангели њихови на небесима једнако гледају лице Оца Мога небескога. Јер Син Човечији дође да спасе изгубљено. Шта вам се чини? Кад има један човек сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи ону залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља Оца вашега Небескога да пропадне један од ових малих. Али ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“.

ОБРАЋЕЊЕ ЗАБЛУДЕЛИХ

Затим се приноси и молитва за обраћење заблуделих:“Ти, Господе, Који не желиш смрти грешника, него чекаш његово обраћање и покајање, поврати Цркви Својој светој све оне који су отпали.(…) Ти, који си на славу Своју уредио овај свет, учини да се они, који се противе Речи Твојој, обрате, и заједно са свима вернима, славе Тебе, Бога нашег, истинском вером и побожношћу(…)

Ти, Који си нам дао заповест да волимо Тебе, Бога нашег, и све ближње, Ти Који си учинио да мржња, непријатељство, свађа, освета, кршење заклетви, и друга сагрешења престану, да би истинска љубав могла да влада у срцима нашим.“

И епископ се моли Богу за обраћење залуталих, помиње православне свете који су се борили за веру и заслужили нашу благодарност и сећање, а затим анатемише ( одлучује од Цркве ) лажне учитеље:“Боже, Свевишњи, Саздатељу и Уредитељу све твари, Који си све испунио Својим величанством, и одржаваш све Својом силом! Теби, нашем најдарежљивијем Господу, приносимо благодарење, иако смо недостојни, јер се Ти ниси одвратио од нас грехова наших ради, већ си нас предухитрио Својом самилошћу. Ти си послао Сина Свога Јединородног ради нашег искупљења, и показао си Своје неизмерно снисхођење према роду људском, јер Ти силно желиш и чекаш да се Теби окренемо и будемо спасени. Ти, који си се понизио до немоћи наше природе, укрепио си нас свесилном благодаћу Духа Твога Светога, утешио нас спасоносном вером и савршеном надом на вечне благослове, и водећи изабране Своје ка Небеском Сиону, сачувај нас као зеницу ока Свога. Исповедамо, Господе, Твоје велико и неупоредиво човекољубље и – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинског Бога нашег и Његове Свете чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих (Свете) ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење.

Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди.

Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем.

И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце.

С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом.“

ПРОИЗНОШЕЊЕ АНАТЕМА

Прво се од Цркве и спасења ( ако се не покају ) одлучују безбожници:“Онима који поричу постојање Божије, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без Промисла Божијег – анатема.“

Осуђују се и они који о Богу имају представе какве су имали пагани, који су веровали у антропоморфне богове, саздане по обрасцу људске слабости ( сетимо се само Зевса и олимпских божанстава, који, како је говорио Сократ, ником не могу бити узор):“Онима који кажу да Бог није Дух, него тело, или да Он није праведан, милостив, мудар, свезнајући, и друге такве хуле – анатема.“

Од Цркве су одлучени и они који поричу учење о Светој Тројици“:Онима који се усуђују да кажу да Син Божији, а исто тако, и Свети Дух, да нису једно по суштини, и исте части са Оцем, и који исповедају да Отац и Син и Свети Дух нису Један Бог – анатема.“

Веровање да Христос није морао да дође у свет да би људи били спасени, нити да је потребно Еванђеље, такође је на списку анатемисаних:“Онима који говорећи булазне да долазак у овај свет Сина Божијег у телу и Његово вољно страдање, смрт и Васкрсење нису били потребни за наше спасење и искупљење од греха – анатема.Онима који одбацују благодат и искупљење проповедано Евангелијем као једина средства нашег оправдања пред Богом – анатема.“

Анатемише се и хула на Пресвету Богородицу, као и порицање Духа Светога и Његовог спасоносног дејства:“Онима који се усуђују да говоре да Пречиста Дјева Марија није била Дјева пре рађања, при рађању и после рађања – анатема.

Онима који не верују да је Дух Свети надахњивао Пророке и Апостоле, а преко њих упућује и нас на истински пут вечног спасења и потврђује исто чудесима, и сада обитава у срцима свих верних и истинских хришћана, и води их у свакој истини – анатема.“

За спасење су потребне и Свете Тајне Цркве – крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак и јелеосвећење:“Онима који одбацују све Свете Тајне држане од стране Цркве Христове – анатема.“

Анатема се узноси и против оних који поричу Свето Предање Цркве и поштовање икона:“Онима који се одричу Сабора Светих Отаца и њиховог Предања, које је у сагласности са Божанским Откровењем, и побожно чувано од стране Православне Саборне Цркве – анатема.

Онима који вређају и хуле на свете иконе, које Црква прима у спомен дела Божијих и оних који су му угодили, да би оне који их гледају надахнуле побожношћу и подстакле их да се угледају на њихове примере, и онима који кажу су оне идоли – анатема.“

БЛАГОСИЉАЊЕ ПРАВЕДНИХ

Тада се благосиљају бранитељи и исповедници вере који су нам правоверје предали:“Али, онима који су заступали Православље речима, списима, учењем, страдањима и богоугодним животом, као своје заштитнике и бранитеље, Црква Христова, сада, у овом помену, објављује:

Свим упокојеним Најсветијим Патријарсима, Митрополитима, Архиепископима и Епископима: вечни спомен! (Народ сада, као и после следећих узглашавања пева: Вечан спомен! – трипут).

Светом и најпобожнијем цару Константину, Равноапостолном, и његовој матери Јелени, православним царевима Теодосију Великом, Теодосију Млађем, и Јустинијану, и свима осталим побожним православним царевима и царицима, краљевима и краљицама, и свима другим побожим православним кнежевима, књегињама и владарима: вечни спомен!

Свима који су пострадали и пали у различитим биткама за одбрану Православне вере и своје Отаџбине, и свима Православним хришћанима који су се упокојили у православној вери и побожности, и у нади на Васкрсење – вечни спомен!

Православна Црква Христова, која овако победоносно врши спомен оних који су се у прошла времена истакли у побожности, поред тога што побуђује своју хришћанску децу да следују њиховом примеру, има такође дужност да велича и оне који сада делују за Православље, и спасоносном вером и врлинама припремају себе за вечно блаженство.“

Благосиљају се и патријарх Цркве и епископ који води епархију, као и верни народ:“Најсветијем и високонајдостојнијем, Господину (име), милошћу Божијом православном Архиепископу пећком, Митрополиту Београдско-карловачком и Патријарху српском – многа љета!

Преосвештеном и високодостојном, Господину (име), милошћу Божијом православном Епископу (назив епископске катедре), и свом посвећеном клиру – много љета! Свима православнм хришћанима, који се правилно држе спасоносне вере, и који живе у послушности Цркви Христовој, подај, Господе, мир, напредак, обиље плодова земаљских и многа љета!“

Владика на крају произноси и ову молитву:“Пресвета Тројице, прослави све ове, и утврди их у правој вери све до краја, и обрати подриваче и хулитеље православне вере и Христове Цркве, који су се од ње окренули, да би сви могли да познају Твоју вечну истину, заступништвом Пресвете наше Владичице Богородице и Увекдјеве Марије и свих Светих.“

Да нас Господ сачува у правој вери и побожност у све дане нашег живота.