ФИЛИП РОДИЋ Злочин који није био српски

Докле ће се зверско убиство тринаестогодишњег Рома Душана Јовановића користити за стигматизацију Срба као онтолошких расиста, иако оно са Србима нема никакве везе?

ВЕЋ пуне 24 године нас поједини медији и невладине организације упорно подсећају на случај Душана Јовановића, ромског дечака којег су 18. октобра 1997. године у Београдској улици убила двојица скинхеда. А подсећају нас да би нам на нос набили да смо „друштво у ком и даље расту нетрпељивост и мржња према другом и другачијем“, како су то прошле године поводом ове тужне годишњице за луксембуршку телевизију Н1 изјавили новинарка Антонела Риха и историчар Срђан Милошевић, иако су оба феномена – и расизам и вршњачко насиље – нажалост присутни у апсолутно свим друштвима на кугли земаљској и њихове жртве могу бити припадници свих народа, па чак и „зли“ Срби. Према подацима Светске здравствене организације о младалачком насиљу, особе од 10 до 29 година одговорне су за 200.000 убистава годишње у свету, односно 42 одсто свих убистава. Према подацима Краљевске тужилачке службе Велике Британије, током 2020. процесуирано је „више од 10.000 случајева злочина из мржње“. Тешко се може рећи да баш „ми“ живимо у друштву нетрпељивости и мржње.

НЕСРЕЋНИ Душан изгубио је живот пошто су га испред продавнице у коју се упутио пресрели тада седамнаестогодишњи Милан Чујић и Иштван Фендрик, који су му прво тражили новац, а потом кренули да га бију и шутирају цокулама које су (то се готово увек истиче) имале челична ојачања, а користили су и део одломљеног олука. Смрт је уследила услед прелома врата пошто је дечак пао и ударио у ивичњак, односно степеник (у томе се новински извештаји разликују).

НЕУПИТНО је да се ради о ужасној трагедији и злочину, али је исто тако неупитно да је дошло и до ужасне злоупотребе овог злочина у политичке сврхе с циљем генерализације и приписивања ове индивидуалне несреће (не у смислу несрећног случаја) целом српском народу кроз наратив о општем злу које влада овим друштвом. Сетите се само прича о одговорности српског народа у истребљењу Јевреја током Другог светског рата (док је и сам био жртва ужасног геноцида и серије тешких ратних злочина) иако о томе нема ни говора, или оних будалаштина које нам сервирају „историчари“ попут Иване Пражић, која тврди да су средњовековни Срби били „робовласници“ и да су наши средњовековни манастири подигнути на „костима и крви“ њихових робова Рома.

СВИ сте, вероватно, чули за случај Душана Јовановића и, ако јесте, сви сте чули за његову етничку припадност, јер се она увек потенцира. Али колико вас је чуло за етничку припадност његових убица? С обзиром на начин на који се о овом злочину извештавало и извештава, претпоставља се да су они Срби, али не – Милан Чујић је по пореклу Хрват, а Иштван Фендрик Мађар. Ако је толико важна националност жртве, зашто подједнако важна није и националност убица? Или је националност важна и треба је помињати, или није, па онда ни Душко није Ром него обичан тинејџер, баш као и његове убице. Да то није због тога што се националност злочинаца не уклапа у наратив о „српском злу“ који нам се и овом трагедијом покушава наметнути?

ДА СЕ РАДИ о страшном покушају манипулације, указује нам и чињеница да се за илустрацију у извештајима о овом злочину увек користи фотографија петогодишњег Душка, а не нека снимљена у време ближе његовој смрти како би нам се у подсвест уцртала слика немоћног детета, а не тинејџера година сличних годинама његових убица. Који би могао бити други разлог? Нема таквих фотографија?

А ДА БИ СЕ указало на „поквареност“ српске државе, често се истиче и да су убице осуђене на благу казну и како су, ето, оне на слободи, односно како су пуштене из затвора и пре истека те „благе“ казне. Чињеница је, међутим, да су Чујић и Фендрик осуђени на максималну казну – десет година затвора. Условно су пуштени на слободу у априлу 2004, пошто су одлежали две трећине казне, што је уобичајена пракса.

ИСТОРИЧАР Милошевић (а то је опште место међу нашом „прогресивном елитом“) тврди да је „суштински важно разликовати феномене свакодневног расизма који нажалост постоји у сваком друштву и није искорењен нигде („), од проблема системског расизма где постоје појаве да се оваква злочиначка активност не кажњава, да се припадници ромске заједнице теже кажњавају од припадника већинског народа за иста кривична дела, да се дела против ромске заједнице блаже кажњавају од оних према већинској“. У Србији је, дакле, у питању „системски“ расизам, за разлику од оног несистемског у друштвима која су измислила расизам и концентрационе логоре.

ТО ЈЕ већ нешто што смо се навикли да чујемо из уста људи који се боре за „бољу Србију“ која би се придружила оним светлим нацијама и друштвима што већ вековима експлоатишу и уништавају читав свет. Али нисмо навикли на очигледно измишљање (мада смо на путу да и то прихватимо као датост). Управо на случају Душана Јовановића, о којем и он говори, видимо да су злочинци осуђени на максималну казну, значи да их је било немогуће строже осудити. Не знам одакле овом историчару подаци о блажем кажњавању припадника већинске заједнице. Нисам успео да дођем до тих података. Али јесам на пример флагрантне заштите припадника мањинске заједнице у односу на ону већинску, а то је чувени случај Алексе Јанковића, који је после дугог малтретирања за које су били одговорни неки његови вршњаци извршио самоубиство. Одговорни за то малтретирање никада нису осуђени због застаре до које је дошло услед одуговлачења, а нигде нећете наћи ни њихову етничку припадност. Она се може сазнати само из сведочења његове мајке на једној телевизији и, према њеним речима, радило се о Ромима.