Небојша Вељковић: Наших вода је мање, али и нас је све мање
Фото: Танјуг/Душан Аничић
Осврт започиње завршним делом из прилога објављеног у овој рубрици пре две године. Супротно неким ставовима о томе како нам недостају еколошки подаци да бисмо боље позиционирали приоритете у преговорима са Европском унијом, у ствари нам недостаје физички капитал (сопствена технолошка опрема) и финансијски капитал (сопствени извори финансирања). Шта је са људским капиталом? Одговор је да ће у Србији 2050. године живети исти број становника као 1950. Сада настављамо расправом о четвртој врсти капитала. Имамо ли довољно природног капитала? Одговор ћемо потражити користећи смернице најпознатије еколошке сентенце – размишљати глобално, деловати локално.
Последњих дана овог јула светски и наши медији известили су да је човечанство остварило еколошки дуг најраније откако се спроводе мерења методом еколошког отиска – „Ecological Footprint”. Ово значи да смо тог 29. јула већ потрошили годишње залихе екосистема Земље и да ћемо ресурсно и симболично до краја године позајмљивати на рачун будућности. Земљани су најмање позајмљивали 1970. године, када су до 23. децембра трошили унутар природних капацитета планете.
Дан еколошког дуга Србије календарски почиње све раније и ове године је био 18. јула, док смо прошле године у еколошки дуг ушли 30. јула. Од некадашњих југословенских република, Словенија је 2019. године прва ушла у еколошки дуг, и то 27. априла. На примеру Србије и Словеније, чије становништво не живи унутар капацитета носивости њихових националних територија упознаћемо се како метода еколошког отиска вреднује економију и становништво с једне стране и са друге стране географску област коју дата држава заузима. Еколошки рачун за Словенију показује да њен природни биолошки капацитет износи 2,2 глобална хектара по становнику, док „присвојена носивост” у виду годишње производње добара и услуга на националној територији – еколошки отисак износи 5,1 глобални хектар по становнику. Разлика ове две еколошке величине показује дефицит биокапацитета и за Словенију износи – 2,9 глобалних хектара по становнику. Компаративно, еколошки рачун за Србију показује да њен природни биолошки капацитет износи 1,7, док је еколошки отисак три, а дефицит биокапацитета износи –1,3 глобална хектара по становнику. Словенија је богатија природним капиталом, више присваја сировине и полуфабрикате са туђих територија и има већи дефицит биокапацитета, а још у годишњем календару у еколошки дуг улази раније од Србије. Еколошки није, али је економски важније да је Словенија успешнија од Србије јер је њен БДП 24.500 америчка долара по становнику. Србија је сиромашна природним капиталом и виши животни стандард за своје грађане може обезбедити, попут других развијених земаља, само увозом продуктивности екосистема других земаља, развојем индустријске и аграрне производње и извозом готових производа.
Пример управљања „домаћим” водним ресурсима који настају на националној територији је пример како Србија данас позајмљује будућност од сопствене деце. Земљом нашег Поморавља, рекама сливова Јужне, Западне и Велике Мораве, тече из године у годину све мање воде. Воде река Поморавља чине само осам одсто „домаћих” вода од укупног отицаја површинских вода које протичу националном територијом, остале реке дотичу из околних земаља или чине државну границу. Наших вода је забрињавајуће мање, јер анализа показује да је просечни протицај на профилу Љубичевски мост на Великој Морави пре улива у Дунав за период 1951–1980. година у односу на 1981–2017. годину опао за великих 18 одсто. Да је наших вода мање сведоче и фотографије корита Велике Мораве, у којем су овог јула „испливали” дрвени стубови остатака моста из времена под Османлијама.
Почетком лета у САНУ је одржан симпозијум на тему утицаја мини-хидроелектрана на животну средину, који је уводним говором отворио председник САНУ, а на почетку се обратио и Министар заштите животне средине. Угледни стручњаци и научници били су недвосмислени да је такво коришћење хидро-енергетског потенцијала у нашим условима велика еколошка штета уз мали енергетски добитак. Никада раније јавност и наука нису биле толико блиске у ставовима, о чему убедљиво говори мештанин планинског села западне Србије причајући о заузимању Грашевачке реке: „Ово није борба за и против мини-хидроелектрана, већ борба за државу. (…) Долина која води са Копаоника до Расине и Мораве је од виталног значаја за општину, угрожавањем опстанка свесно или несвесно подстичемо одлазак људи са ових простора, прекид воде значи прекид живота.”
Сведоци смо колико се клима променила. Колико се ми мало или нимало не мењамо говоре речи др Николе Крстића, професора Велике школе, судије и председника Касационог суда, написане у обимним дневничким белешкама, још 1859. године: „У државној управи учињене су многе погрешке. (…) Заиста је неразумљиво како је спреман наш свет пристати да у јавним пословима пође странпутицом. Ја се чудим откуд у нас тих погрешних мисли, жеља, тежња!”
Аутор је доктор наука заштите животне средине
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
