Христова крв (Sangre de Cristo) је планински венац који се налази у једном од најзабаченијих крајева Сједињених Америчких Држава. У усамљеној кући на ранчу окупљају се највећи научници света, међу којима је много Европљана. Близу куће, у тами, са врха челичног торња виси бомба, која тог дана треба да буде испробана. Проба носи кодни назив „Тринити”, а инспирација за тај назив је Џон Дон, омиљени песник Роберта Опенхајмера, научног директора пројекта.

Роберт Опенхајмер, један од најпознатијих научника свог доба, волео је књижевност и пустињу на југозападу Сједињених Држава. Био је мирољубив човек коме је судбина одредила да створи најразорније оружје свих времена.

У последњих неколико минута сви су заћутали јер је одбројавање почело. У пет сати, 29 минута и 45 секунди, ујутру, шеснаестог јула 1945. године, атомска бомба је експлодирала. Светлост је била сјајнија од сунца, а неки од научника уплашили су се да су запалили и саму атмосферу. Посматрајући експлозију, Опенхајмер се сетио стихова из индијског спева Бхагавад Гита, „постао сам смрт, уништитељ светова”.

Само неколико километара даље, налази се војни командант пројекта, тог најважнијег подухвата америчке државе у другом светском рату, бригадни генерал Лесли Грувс (Leslie Groves). Он не воли непоуздане цивилне научнике и кристално му је јасно да је Русија главна мета за бомбу, а не Немачка или Јапан.

„Само две недеље после преузимања одговорности за пројекат, схватио сам да је заправо Русија наш главни непријатељ и да се цео пројекат заснива на томе”, говорио је после рата Грувс. Сарадници тврде да је Грувс један од најбескрупулознијих људи у америчкој војсци, а по мишљењу Хенрија Воласа, потпредседника САД-а, који је пратио научни развој, он је „патолошки антисемита и отворени фашиста”.

Током двадесетак дана који су протекли од успешне пробе до бацања бомбе на Хирошиму, Грувс је учествовао у лажирању извештаја министарству рата САД, захтевајући од команданата на терену да из својих депеша избаце делове у којима се описују ефекти конвенционалног бомбардовања и истиче спремност на капитулацију Јапана. „После три године рада у условима непрекидне напетости, нисам желео да Макартур и остали дођу у ситуацију да кажу да ће рат бити добијен без употребе бомбе”, изјављивао је после рата.

Са овим застрашујућим оружјем, САД су се, од мирног уточишта својих оснивача, претвориле у милитаризовану државу-монструма. Велики Френклин Делано више није био жив. САД водио је Хари Труман и његови људи од поверења, међу којима су најистакнутији били Џими Барнс и Џејмс Форестал. Они су веровали, да ће демонстрација бомбе на тлу Јапана извршити утицај на СССР (како се у једном периоду историје називала држава Русија) и натерати Русе да устукну и повуку се из Европе.

Супротно том уверењу, бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, није Совјетски Савез учинило ништа попустљивијим. Прорачун Трумана и његовог најближег круга, тих надмених незналица, био је погрешан. Руси се нису повукли…

Партијски пуч

Мало ко се сећа спарне чикашке ноћи и конгреса Демократске партије, у јулу 1944. године, када је Хенри Волас био скоро именован за потпредседничког кандидата на предстојећим изборима у САД. Мада му је здравље слабило, Рузвелт је лако обезбедио кандидатуру за четврти мандат. Хенри Волас, његов потпредседник, био је вероватно други најпопуларнији човек у Америци. Временом је стекао много непријатеља. У мају 1942. године, одржао је свој чувени говор о једнаким људима:

„Неки говоре о америчкој ери, а ја кажем да ера у коју улазимо, ера која долази после овог рата може и мора да буде ера једнаких људи. У њој не сме бити ни војног ни економског империјализма. У последњих 150 година одвија се марш ка слободи као велика народна револуција. Имали смо Америчку револуцију, Француску револуцију, Латиноамеричке револуције, Октобарску револуцију. Све су се бориле за једнакост међу људима.”

Волас је позивао људе широм света на револуцију против колонијализма, а његова мржња према империјализму била је добро позната и људима се допадала. Био је веома омиљен код радничке класе јер је говорио:„Будућност мора донети исте плате за исти рад, без обзира на пол и расу.”

У Британији нису били одушевљени његовим говором. Черчил је задужио своје тајне агенте да шпијунирају Воласа. Волас је презирао британску империју, говорећи: „Ја отворено кажем да је појам англосаксонске супериорности, оличен у Черчиловом приступу, увредљив за многе”. Другом приликом, Черчил је после доста вискија одговорио: „Зашто бих се извињавао. Ми јесмо супериорни. Имамо заједничку баштину која је развијена током векова у Енглеској и усавршена нашим уставом.”

У марту 1943. године, Рузвелт је послао „Воласа на турнеју добре воље” по јужној Америци. Требао је да тајно врбује те државе да се прикључе САД у рату који се водио. 65.000 људи га је поздравило у Костарики, 15 процената целокупног становништва. Више од миллион људи му је клицало док је пролазио улицама Сантјага у Чилеу. По његовом повратку у САД, десетак земаља је објавило рат Немачкој, више него што је ико очекивао.

У Америци, према Галуповој анкети, 57 процената бирача било је за то да Волас наследи Рузвелта, али је унутар саме странке имао огромну опозицију, моћну групу партијских лидера Демократске партије, уједињених мржњом према њему. Воласови противници рекли су Рузвелту да ће Воласов поновни избор за потпредседника разорити партију. Председник на тај ултиматум није одговорио. Изабрао је ћутање.

Када је конгрес почео, Волас је очекивао подршку. Рузвелт, вероватно због болести, није дошао, већ је упутио поруку из Сан Дијега: „Да сам на тој конвенцији, гласао бих за Хенрија А. Воласа”. Осим тих речи, није учинио ништа више. Председник није био вољан да се бори за свог потпредседника. Волас је ипак остао фаворит.

Очајним партијским лидерима предвођеним Едвином Полијем, Робертом Ханеганом, Едом Флином, Едом Келијем и осталима очајнички је била потребна замена у последњи час. Одабрали су сенатора из Мисурија Харија Трумана, човека крајње скромних могућности, али са мало непријатеља. Завршио је само средњу школу и имао је три пропала бизниса. Његов највећи пословни подухват, продавница галантерије, пропала је 1922. године.

Године 1933. је написао: „Сутра пуним 49 година, а с обзиром колико сам постигао, 40 година могу да бацим у воду”. Следеће године је изабран у Сенат, а његов ментор, Том Пендергаст, говорио је да је желео да покаже да се и „канцеларијски момак” може послати у Сенат, захваљујући „добро подмазаној партијској машинерији”. Већина других сенатора га је презирала.

Волас је изгубио номинацију крађом гласова и партијским пучем, који су извеле партијске вође Демократске партије, у блиском контакту са агентима британске обавештајне службе, ужаснуте могућношћу да он поново постане потпредседник и затим, у будућности, наследи великог Френклина Делана. Многим гласачима су понуђена места амбасадора, управни положаји и новац.

Упркос томе, после првог изборног круга Волас је имао 429 гласова, а Труман 319. У другом кругу, после додатних понуда, договори шефова ступили су на снагу. Полиција градоначелника Чикага Келија онемогућила је улазак хиљада Воласових присталица-гласача у зграду где се одвијала изборна конвенција. На крају, Труман је победио резултатом 1031 према 35. Све је било готово. Хенри Волас је прихватио пораз и обећао лојалност Рузвелт-Трумановој листи.

Закулисна збивања

Данас су догађаји са конвенције Демократске партије у јулу 1944. године углавном заборављени. Међутим, они су променили ток историје. Човек који је могао да буде председник, сада је само са стране могао да посматра ток догађаја. Овакав исход не би био могућ да је Рузвелт био лично присутан и борио се за свог кандидата, Воласа, једног од неопеваних јунака Другог светског рата, који је свету показао боље лице Америке.

Било је и других закулисних збивања те критичне 1944. године. Черчил лети у Москву октобра 1944. године да Стаљина види насамо. На полеђини једног папира, Черчил је направио нацрт колики ће бити чији „удео утицаја” у послератној Европи. СССР ће добити 90 процената утицаја у Румунији, 75 процената у Мађарској и Бугарској, 50 процената у Југославији, свега 10 процената у Грчкој (јер је Грчка била од виталног значаја за британски положај на Медитерану и трговину са Индијом, близу Египта и стратешког Суецког канала). Стаљин је узео папир и крупно штиклирао плавом оловком. Тражио је да Черчил задржи то историјско парче папира, које је премијер Велике Британије назвао „опаким документом”.

Историчари тврде да је Черчил путовао у Москву јер је био неповерљив према Рузвелтовом оптимизму у вези Европе, да ни он ни Стаљин, имајући искуство са изолационизмом САД после Првог светског рата, нису озбиљно веровали да ће америчке трупе остати у Европи после рата и још да је Черчил морао да ојача британске позиције колико може.

Писци савремене историје кажу још да је Рузвелт направио највећу грешку у својој сјајној каријери прихвативши Харија Трумана, да би уз подршку народа имао Воласа за потпредседника, упркос отпорима, да је то било зато, што се уморио бранећи своју визију мира у свету, и да је био врло уморан и близу смрти.

Паметни људи настављају: „Какве би САД биле да је Волас наследио Рузвелта априла 1945. године уместо Трумана? Можда атомске бомбе не би биле бачене на Јапан? Можда би избегли трку у нуклеарном наоружавању и хладни рат? Можда би грађанска, расна и права жена тријумфовала у првим годинама после рата? Можда би се колонијализам завршио деценијама раније, а плодови науке и марљивог рада се раширили много праведније по свету? То никада нећемо сазнати.”

И када су паметни, поштени и добронамерни, историчари греше. Ствари су се, највероватније, овако одвијале. Партијским пучем на Конгресу Демократске партије у јулу 1944. године у Чикагу, изабран је Труман уместо Воласа. Волас и Рузвелт су били непријатељи британске империје и колонијализма, па због тога и смртни непријатељи самог Черчила. Пуч и крађу гласова организовала је мрежа британских агената и шпијуна, и домаћих помагача-плаћеника Американаца. Мрежу су организовале и њоме руководиле енглеске обавештајне службе, са Черчилом на челу. Затим, Черчил путује у Москву да се са Стаљином договори о подели света. Стаљин је одмах разумео о чему се ради, да је Велика Британија преузела управљање САД и да са Черчилом треба и мора да се о свему договори, као да Рузвелт више није жив.

После договора Стаљин-Черчил у Москви, енглеске обавештајне службе су могле на миру да припреме убиство Великог Френклина и да сачекају Черчилово наређење. Велики Френклин Делано, председник са најдужим мандатом у америчкој историји, умро је 12. априла 1945. године. Човек који је деценијама, озбиљно болестан, живео у сенци смрти, умро је од последица масивног можданог удара, највероватније изазваног ињекцијом, коју му је дао неки британски агент.

Волас није имао шансе да буде изабран. Врло је могуће да је Рузвелт схватио са ким има посла и да је покушао да сачува свог потпредседника за будућност, када околности буду повољније. Ако би то било истина, баш такво тактизирање би онда била највећа Рузвелтова грешка у каријери.

Черчил није могао да дозволи да Велики Френклин жив дочека капитулацију Немачке, да у историји остане уписан као победник. Само је лорд Винстон, „спасилац слободног света”, социопата и убица, требало да остане на сцени, да исприча велику причу о рату, коју ће онда памтити генерације, уверене да је то права истина, да је све баш тако и било. А није…

Профил Трумана

Американци и њихови саучесници Британци су, бацивши атомску бомбу, завршили једно поглавље у људској историји и преобратили природу рата. Два човека сносе пуну одговорност за ово дело, директну претњу затирањем људској врсти, што је много више од ратног злочина. То су Винстон Черчил, премијер Велике Британије и Хари Труман, председник САД.

Сенатор из Мисурија Хари Труман, чувен је по изјави, датој 1941. године у Сенату: „Ако видимо да Немачка побеђује – треба да помогнемо Русији, а ако Русија – побеђује морамо да помогнемо Немачкој. Пустимо нека једни друге побију што више”.
Труманов отац Џон Труман, изузетно низак растом, често се у Мисурију тукао са људима знатно вишим од себе, како би доказао колико је чврст, и то исто је тражио је од својих синова.

Хари Труман је имао ретко обољење ока и морао да носи дебеле наочаре, па није могао да се бави спортом. Други дечаци су га злостављали, називали ћором и слабићем, јурили га после школе да га туку. Када би стигао кући дрхтећи, мајка га је тешила говорећи му да је ионако требао да буде девојчица. Родно питање, шта је тачно, дечак или девојчица, мучило га је годинама. Више пута се освртао на своје женске црте и особине, а економске тешкоће биле су додатак тим невољама.

Овакво породично наслеђе могло би да објасни његово понашање на првом састанку са Молотовом, министром иностраних послова СССР-а, 23. априла 1945. године, 11 дана после Рузвелтове смрти. Труман је тада оптужио Совјете да крше договор са Јалте, нарочито у Пољској, одбацио сваки покушај Молотова да разјасни гледиште руководства СССР-а и брзо завршио састанак речима: „То би било све господине Молотов”.

После састанка се хвалио: „Рекао сам му све без увијања. Показао сам му, запушио сам му уста.” Шиканирањем министра Молотова доказивао је да више није мекушац и да може да се носи са лидерима друге најмоћније земље света. Његов отац, за чије се похвале безуспешно борио целог живота, био би сада поносан на њега.

Као младић, Труман је писао својој будућој жени да „су сви људи једнаки, док су поштени и пристојни, али не и црнчуге и Кинези. Бог је створио белог човека од прашине, црнчугу од блата, а од отпадака је направио Кинезе.” Труман је уместо црни човек, у комуникацији са најближим окружењем увек користио реч „црнчуга”.

Лорд Халифакс, британски амбасадор у САД, за Трумана је говорио да је „потпуни медиокритет и збуњени дилетант”, а енглески агенти су га описивали као „будалу окружену слугама”. Трумана последњих деценија углавном сматрају добрим председником, рутински га засипајући похвалама припадници и демократске и републиканске странке. Бивши саветник за безбедност и државни секретар Кондолиза Рајс изјавила је за магазин Тајм да је Труман човек века.

Милиони гледалаца видели су филм „Труман” из 1995. године, који креира мит о Труману као „малом човеку који следи своју савест”, борећи се са моралним дилемама. Стварни Труманов став према атомској бомби и Јапану приказан је потпуно лажно, а прави Хари Труман је много, много мрачнији карактер од хероја-аутсајдера приказаног у филму.

Профил Черчила

„Историја ће према мени бити благонаклона јер намеравам да је лично пишем”, рекао је једном Винстон Черчил. Био је велики масовни убица, али, за разлику од Хитлера није омражен на Западу.

Черчилова слава почива скоро искључиво на говорничком умећу које је дошло до изражаја током Другог светског рата. Речи су једно, а дела нешто сасвим друго. Током Другог светског рата, Черчил се залагао за „терор са неба”, за „апсолутно разорне, истребљивачке нападе тешким бомбардерима”. Резултат је, између осталог, било бомбардовање Дрездена запаљивим бомбама.

У ноћи 13. фебруара 1945. године, лепи барокни град Дрезден на реци Елби, препун избеглица пред Црвеном армијом, готово без војног значаја, нестао је са лица земље. 25 000 људи страдало је у британском ноћном бомбардовању, које су америчке снаге наставиле следећег јутра.

Злочиначки и крвави траг Винстона Черчила може се пратити преко Ирске, Ирака, Авганистана, Кеније, Грчке. Најистакнутије његове жртве били су Индијци, „зверски народ са зверском религијом”, како је о њима говорио тај шармантни енглески лорд.
Одбијао је да за људе другачије боје коже, обојене, важе иста права као за њега самог. Погледи по питању расе били су му толико екстремни да се не могу правдати духом времена. Леополд Ејмери, министар за Индију, истицао је „да готово не види разлику у ставовима између Черчила и Адолфа Хитлера”.

Черчил је директно заслужан за смрт око четири милиона становника Бенгала, који су помрли од глади током 1943. године, јер је он лично забранио расподелу хране угроженом становништву. Када су га подсетили на патње и жртве Индијаца, одговорио је да су за глад сами криви јер се „множе као зечеви”.

Тешко је разумети зашто је неколико бомбастичних говора било довољно да спере крв са Черчилових расистичких руку.
Треба да га памтимо као ратног злочинца, непријатеља пристојности и људскости, империјалисту уских видика, који није бринуо за страдање нижих раса, обојених, па и Словена.

Атомска бомба

У децембру 1938. године, два немачка физичара, Фриц Страсман (Fritz Srassman) и Ото Хан (Otto Hahn) запањили су научни свет цепањем атома уранијума што је развој атомске бомбе учинило теоретски могућим. Први део посла обављен је у Великој Британији, а када је био пребачен и концентрисан у САД, у њему су учествовали и енглески научници.

У почетку, пројекат је био мали, али је у септембру 1942. године, сада под називом „Менхетн”, предат америчкој војсци. Генерал Грувс је реферисао претпостављенима да очекује конкретне резултате врло брзо. Зачудо, на чело пројекта у Лос Аламосу, Грувс је поставио Роберта Опенхајмера, који је био декларисани левичар и признавао да је члан свих комунистичких партијских организација на Западној обали САД, и који је једно време давао 10 одсто месечне плате за помоћ републиканским снагама у Шпанији.

Иако потпуно супротне нарави, Грувс је, уз помоћ Опенхајмера окупио невероватан интернационални тим научника, међу којима су били Енрико Ферми и Лео Зилард, који је први изазвао ланчану реакцију у нуклеарном реактору, изграђеном у сали за сквош Универзитета у Чикагу. Научници у пустињи су давали све од себе, бојећи се да ће их Немачка, у последњи час, победити у атомској трци.

Крајем 1944. године се испоставило да је Немачка напустила рад на бомби још 1942. године и своје врхунске научнике и ресурсе усмерила на развој ракета Фау1 и Фау2. Упркос тим сазнањима, амерички научници су наставили свој рад.

Рат против Немачке завршен је у мају 1945. године, када је бомба била још само пројекат и, заправо, још није постојала, али у јуну је већ било познато да ће ускоро бити готова. Вести о томе да ће бити довршена и стављена на располагање за рат против Јапана већ су биле познате веома малом кругу људи који су, у овој фази рата, радили на стварању америчке политике.

Чим је добио вести о успешним пробама новог и страховитог оружја, Труман је решио да бомбу употреби. Сматрао је да није потребно расправљати о томе. Трећег августа 1945. године, он је наредио да се против Јапана употреби атомска бомба, чим временске прилике то дозволе. Са друге стране, Черчил и сви око „његовог стола” (у Ратном савету) никада нису расправљали о томе да ли треба употребити атомску бомбу против Јапана. Одлука је донета једногласно, аутоматски.

Противљење бомбардовању

Важно је истаћи да је шест од седам америчких генерала армије, чина са пет звездица, који су последњу звезду добили у другом светском рату, сматрало да је бомба морално неприхватљива, војно непотребна, или и једно и друго. Ајзенхауер је био против бацања бомбе на Јапан из два разлога: 1) сматрао је да су Јапанци већ били спремни на предају и није било потребе да им се учини нешто тако ужасно и; 2) није му било по вољи да његова земља, САД, буде прва која ће употребити такво оружје.

Генерал Макартур, врховни командант савезничких снага на Пацифику, сматрао је да је бомба сасвим непотребна са војног становишта, и да би се Јапанци предали још у мају 1945. године – да су им САД гарантовале да неће дирати цара, како је на крају и било.

Јапански градови су били уништавани и цивили убијани током читаве 1945. године, застрашујућим конвенционалним „терор бомбардовањем”, незапамћеним у аналима ратовања. Само у ноћи деветог марта 1945. године, 330 америчких бомбардера је напало Токио, главни град источне империје. Носили су запаљиве бомбе од напалма, белог фосфора и других запаљивих супстанци.

Токио је 1000 година грађен од бамбуса и дрвета, називан је градом од папира. Авиони Б-29 су уништили више од 40 квадратних километара града и убили преко 100.000 цивила, оставивши око миллион људи без крова над главом. У том узаврелом паклу кључали су канали, метал се топио а људи спонтано горели. Смрад изгорелог људског меса био је толико јак да су посаде повраћале у авионима.

Америчка авијација је те, 1945. године, засула запаљивим бомбама више од сто јапанских градова, од којих су неки били без икаквог војног значаја, усмртивши на тај начин више од пола милиона људи. Нико се није бунио због крвничког бомбардовања јапанских цивила, вероватно једног од најсуровијих и најнецивилизованијих убијања цивила у историји. Организатор тих масовних убистава био је бескрупулозни амерички генерал Кертис Лимеј. „Демон Лимеј”, како су га Јапанци називали, говорио је: „Треба убијати људе. Када их побијете довољно, престаће да ратују”.

У светлу тих застрашујућих Лимејевих бомбардовања, бацање атомске бомбе се може посматрати као језив, али логичан следећи корак. Атомска бомба је на први изабрани циљ, Хирошиму, бачена шестог августа 1945. године. Град Хирошима намерно није бомбардован конвенционалним оружјем да би САД баш ту могле да испробају своје ново ужасно оружје. Напад је извршен са острва Тиниан, недалеко од Гуама, који је освојен претходне године.

Авион, бомбардер Б-29, за ову акцију благословио је један католички свештеник. Шестог августа 1945. године, у два сата и 45 минута ујутру, три авиона Б-29 полетела су са острва Тиниан ка Јапану. Први авион „Енола Геј” носио је уранијумску бомбу „Малиша” (Little boy). Пилот Пол Тибетс назвао је авион по својој мајци (Enola Gay Haggard).

Лет до циља трајао је шест сати и тридесетак минута. Несрећни град лежао је мирно, окупан јутарњим сунцем. Циљ је био мост близу центра града. У осам сати и петнаест минута, тачно према плану, огромни авион је прешао у режим лета над циљем, на висину од 9450 метара, при брзини од 530 километара на сат. Чим је бомба избачена из авиона, авион је нагло скренуо да би се што више удаљио од експлозије.

Бомба је падала више од осам километара, до висине од 580 метара, када су се две масе уранијума спојиле и тренутно ослободиле огромну енергију, еквивалентну енергији од 13 до 18 килотона тротила. Авион је био удаљен око 14,5 километара када га је сустигао и продрмао ударни талас.

Ватрена лопта је прогутала густо насељени центар града. Ужасна топлота и експлозија дробиле су зграде и палиле крхотине. Бомба је потпуно уништила површину од око два километра у пречнику, у свим правцима. Сат и по касније, са удаљености од 560 километара, посада авиона је, још увек, могла иза себе да види облак у облику печурке висок преко дванаест километара.

У самом центру, где је температуре достигла 3.000 степени целзијуса, ватрена лопта је потпуно угљенисала људе. Унутрашњи органи су им испарили у делићу секунде. Између 70.000 и 80.000 људи умрло је одмах, око 140.000 до краја године, а до 1950. године тај број је премашио 200.000 људи. САД су службено известиле само о 3243 убијена јапанска војника.

Три дана касније, деветог августа ујутро, САД су бациле другу атомску бомбу, имплозивну плутонијумску бомбу звану „Дебељко” (Fat man), експлозивне снаге око 21 килотон тротила, на цивилну луку Нагасаки. Нанела је нешто мање штете јер није проузроковала такозвану ватрену олују, али је њена експлозија била већа него у Хирошими.

Овога пута, да би се указало на заједничку одговорност САД и Велике Британије, за авионом смрти је летео други авион са британским посматрачима. 40.000 људи умрло је тренутно, од којих војника само 250. До краја године број жртава порастао је на око 70.000, а пет година касније износио је више од 140.000.

Запањујуће вести о спаљивању и претварању у прах људских бића, о штети изазваној радијацијом, о читавој тој неописивој патњи, оставиле су дубок траг на већину људи који су живели у тим данима. По подацима јапанских листова Mainichi Shimbun и Yomiuri Shimbun, од пре десетак година, број умрлих, као директна или индиректна последица атомских експлозија, је око 450.000, 287.000 у Хирошими и 163.000 у Нагасакију.

Страх од СССР-а

Низом невероватно непоштених потеза и према СССР-у и према Јапану, Велика Британија, која је у нон-пејпер маниру стајала иза свега тога, и Сједињене Државе, су одржали Јапан у уверењу да СССР неће ући у рат на Далеком истоку и да западни савезници неће дозволити јапанском цару да остане на престолу. Циљ западњака био је да Јапан остане у рату да би могли да употребе атомску бомбу на јапанском тлу, а да СССР за њихов – западњачки рачун – порази јапанске снаге у копненом рату у Манџурији.

Стаљин је одржао реч дату Рузвелту. Милион и 500 хиљада војника СССР-а напало је Јапан деветог августа, на три фронта у Манџурији. Борбе су биле крваве а Квантуншка армија је практично збрисана. Око 700.000 Јапанаца је погинуло, рањено или заробљено.

Црвена Армија је напала Јапанце и у Кореји, на Курилским острвима и на острву Сахалин. Тај догађај од огромне важности западњачка историја готово је заборавила, јер су истог тог јутра, деветог августа, пре него што је Јапан стигао да одговори на Совјетску инвазију, САД су бациле другу атомску бомбу на град Нагасаки. Датум је изабран са јасном намером да се улазак СССР-а у рат са Јапаном избрише из медија, да се пажња западњака усмери на други догађај – што се данас назива „спиновање”.

После Нагасакија, Токио и даље није био спреман да капитулира. У тој години смрти, две стотине авиона и хиљаде бомби или један авион и једна бомба, није се чинило као нека велика разлика. За јапанске вође, поражавајућа вест тог деветог августа била је совјетска инвазија.

Заменик начелника јапанског генералштаба, наглашавао је да је јапанским званичницима споро и постепено постајало јасно колико је страшно разарање Хирошиме, а да се, насупрот томе, вест о уласку СССР-а у Манџурију, праћена страхом и ужасом, проширила брзином шумског пожара.

Само је један разлог зашто су Труман и Черчил одлучили да употребе бомбу против Јапана. Било је то немилосрдно и крајње непотребно упозорење, да се САД и Велика Британија неће уздржавати од тога, да ту исту бомбу употребе против СССР-а, ако настави да се меша у послове земаља Европе и Азије.

Завршавајући рат са тако језивим и страшним покољем, Американци и Британци су ставили велику мрљу на свој тријумф, и то такву која, као што је случај код великих историјских трансакција, у будућности може да суочи САД и Велику Британију са истим ужасима.

Код Руса је преовладало мишљење да треба сачувати велику копнену војску и распоредити је на великој територији да би се смањили губици од атомског бомбардовања. То је важило све док у СССР-у је није развијено и тестирано прво нуклеарно оружје, 1949. године.

Трећи светски рат

После Другог светског рата улагани су велики напори да се ограничи употреба и ширење нуклеарног оружја. Споразум о неширењу нуклеарног наоружања склопљен је 1968. године и тим споразумом су се државе које имају нуклеарно оружје обавезале да ће се разоружати, док су државе без нуклеарног оружја обећале да га неће набавити. Западњаци, предвођени САД и Великом Британијом никада нису били искрени у својим залагањима, па ни у вези питања нуклеарног оружја.

Многи паметни и добронамерни људи данас говоре да је Трећи светски рат веома близу. Неки тврде да је већ почео. Они који мисле да ће разум превладати треба да се сете 20. века, и тога да су светски ратови почињали увек кад су могли да почну, да се није дешавало да услови постоје, а да рат не почне. Другим речима, знатно су веће шансе да се такав светски рат догоди, него да се деси супротно.

Можда је најмоћније нуклеарно оружје данас „Посејдон”, које поседује држава Русија. „Посејдон” је интерконтинентални аутономни мега нуклеарни торпедо, подводни робот са вештачком интелигенцијом, телом од титанијума, масе око 100 тона, пречника око два метра, дужине око 25 метара, са атомским мини реактором снаге осам мегавата као погоном, практично неограниченим дометом, производњом шума током кретања као и „Делфин”, брзином око 100 чворова (близу 200 километара на сат), радном дубином око 1000 метара, стелт технологијом да се избегне детекција, и нуклеарном бојевом главом од 100 мегатона, што је око 7.000 пута више од атомске бомбе бачене на Хирошиму. Служи за уништавање морнаричких база, приобалних градова, група носача авиона. Производи цунами-талас висине око 500 метара.

Само једно лансирање и Енглеске више нема, а прелазак радиоактивног цунамија преко Британије претвара то острво, специјализовано за шпијунажу, у радиоактивну пустињу. Па какви то онда лудаци воде Велику Британију, кад се усуђују да прете држави Русији?

У руководствима водећих западних земаља налази се превелики, критичан број незналица, социопата и глупака. Ти арогантни медиокритети нису способни за договор са водећим државама осталог, незападног света, пре свих са Русијом и Кином. Велики рат који је пред нама сигурно ће бити нуклеарни и, највероватније ће бити употребљен највећи део нуклеарног оружја које човечанство поседује. Велики делови копна у близини геолошки нестабилних области ће потонути у море. Сибир је сигуран, али Британско острво, као и источна и западна обала САД нису.

Ко је читао Библију зна да на крају побеђују наши. Бог нас чувао и дао нам снаге. Не бојте се.

Небојша Васовић је редовни професор на Рударско-геолошком факултету у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Pixabay