НЕБОЈША РОДИЋ: Бил Гејтс, Гебелс и англоамерички агит-проп

Уводни пасус Бернејзове књиге гласи овако: „Свесна и интелигентна манипулација организованих навика и ставова масе је важан чинилац демократског друштва. Они који управљају тим невидљивим друштвеним механизмом чине невидљиву владу која у својим рукама држи стварну моћ у земљи. Нама управљају, наше мишљење је формирано, наше идеје суфлиране, од стране људи за које никада нисмо чули.“

Пропаганда или односи са јавношћу? Прво звучи као ударац чекићем о наковањ а друго као филигрански прецизна и елегантна делатност вредна лепих каријера и поштовања. Погледајмо само конференцију за штампу Беле куће у Вашингтону. Да вам срце стане од лепоте дизајна, лепих боја, кристално јасних слика, доброг тона и приче чије се амплитуде прецизно и ритмично њишу од празног до бесмисленог.

Руска октобарска револуција је изнедрила, између осталог, и ефикасан начин да се шире револуционарне идеје. За то је било задужено Одељење за пропаганду и агитацију (Агит-проп) за које су радили многи водећи интелектуалци тог времена, па тако и чувени песник Владимир Мајаковски који је произвео овај функционално готово савршени постер:

Хоћеш нешто? Приступи! Хоћеш да победиш хладноћу и глад. Хоћеш да једеш и да пијеш, приступи ударној групи.

Мајаковски је и у својој поезији био заговорник уметности чији је задатак да промени свет: Хоћемо да наша реч експлодира као бомба и да урличе као бол од ране и да се смеје као победнички поклич. Сва ова естетска догађања су, наравно, била подстицана (организована?) од стране Комунистичке партије Совјетског Савеза и надлежних другова.

Но, то је била пропаганда тоталитарних друштава, каже се. Одлика комунизма и фашизма. Ничега томе слично нема и не може бити у слободном демократском друштву. Зар не? Хм, па знате како. Мора да вам је јако тешко, не знам како то да вам саопштим али…

Највећи могући облик моћи

Eнглески новинар Тоби Јанг (оснивач и председник британског Удружења за слободу говора) нам скреће пажњу ових дана да „донације“ Била Гејтса дневном листу „Гардијан“ сежу до 116 долара годишње по читаоцу штампаног примерка.

Дотична фондација у власништву Била и Мелинде Гејтс би наравно желела да ми мислимо да они паре дају у добротворне сврхе и да немају никакве захтеве у погледу уређивачке или било какве друге политике. Но, што се наше наивности тиче, та су времена неповратно прошла. Свако ко прати рад тих и других новина и медијских кућа на Западу схватио је да то већ десетак година уређују тајне службе, корпорације, владари из сенке, или оно што обично зовемо „дубока држава“ – друштвени елементи чије је деловање дијаметрално супротно демократским принципима.

Публициста Џонатан Кук, који већ деценијама прати Блиски исток као еминентни познавалац тамошњих прилика, пита: Зашто се милијардери и владе толико труде око контроле медија? Па онда сам нуди одговор – зато што је моћ над нашим мишљењем највећи могући облик моћи!

И, да зачинимо овај кратки преглед, да споменемо и кинеског, светски познатог визуелног уметника и дисидента Аи Веивеија који је у интервју америчкој ТВ станици Пи-Би-Ес успео да забезекнутој новинарки каже да је савремена Америка ауторитативно друштво, само што они (Американци) то још не знају (пада јој вилица). Много тога се данас догађа у Америци што је упоредиво са културном револуцијом у Кини (шире јој се зенице и замуцкује). На пример, људи који покушавају да се уједине на платформи политичке коректности (једноумље, примедба Н. Р). Док се несрећна новинарка бори за ваздух, кинески уметник наставља да сасвим сталожено објашњава како је то све врло опасно. Савремени Солжењицин у обландама кинеске суздржаности.

Да бисмо разумели развој идеје и праксе пропаганде у последњих стотинак година неопходно је, међутим, осврнути се на опус Едварда Бернејза и његово семинално дело из 1928. насловљено управо тако – Пропаганда, како изманипулисати јавно мњење.

Инжењеринг пристајања

Рођак Сигмунда Фројда, Бернејз је рођен 1891. у Бечу а као дете је са породицом стигао у Њујорк. На почетку каријере се бавио и рекламирањем уметника попут руског балетског мага Сергеја Дијагиљева и балетана Вацлава Нижинског. Но, оставио је значајан траг у историји као један од отаца онога што су Руси и Немци звали „пропаганда“ а западњаци „односи са јавношћу“ (public relations).

Могло би се рећи да је пропаганда нешто што раде владе и војске у намери да учине да народ мисли и понаша се на одређени начин, док су јавни односи подврста пропаганде којој је циљ да поспеши односе између неке организације (корпорације?) и јавности.

И заиста, и сам уводни пасус Бернејзове књиге гласи овако: „Свесна и интелигентна манипулација организованих навика и ставова масе је важан чинилац демократског друштва. Они који управљају тим невидљивим друштвеним механизмом чине невидљиву владу која у својим рукама држи стварну моћ у земљи. Нама управљају, наше мишљење је формирано, наше идеје суфлиране, од стране људи за које никада нисмо чули.“

Ако бисмо сад деконструисали овај пасус у коме аутор излаже своју филозофију, наилазимо на следеће путоказе у речима набијеним смислом: „манипулација“, „масе“, „стварна моћ“, и најзад, „људи за које никада нисмо чули“. Све то звучи доста познато и језиво у исто време. Не заборавимо да се све ово догађа у Сједињеним Државама, истим оним у којима је председник Абрахам Линколн 1863. (Гетизбург) свечано најавио да је власт „од“ народа и „за“ народ. Није Линколн помињао мистериозне „људе за које нисмо никада чули“.

Бернејз је од 1920. до 1927. био мишљења да је задатак јавних односа да покрене масе да прихвате нешто што је позитивно и добро – политички програм, на пример. Већ крајем те деценије, када је звук топова првог рата замро у сећању јавности, Бернејз је почео да размишља о овој делатности као о социјалном механизму којим мањина може да пројектује свој глас до неке циљне групе. Сам је то назвао „инжењеринг пристајања“. Значи, како натерати људе да сасвим несвесно пристану на то што им нудите. Да би се то постигло не треба се фокусирати на рационално просуђивање појединаца, већ на њихову подсвест. С обзиром на то да је Бернејз био посебно поносан и радо је истицао своју родбинску везу са оцем психоанализе Сигмундом Фројдом, није искључено да су управо Фројдове идеје утицале пресудно и Бернејза па стога и фокус на подсвесно.

То је, наравно, могла бити продаја пасте за зубе, детерџента или аутомобила. Његови клијенти су биле корпорације попут „Џенерал електрика“, „Проктор и Гембл“, Америчка дуванска индустрија, медијске станице попут Си-Би-Еса, те разни политичари. Помогао је председничку кампању Келвина Кулриџа 1924. тако што је организовао серију доручака са палачинкама (имиџ породичног човека) те ту доводио чувеног Ал Џолсона и друге извођаче са Бродвеја.

ЕПП

Једна од његових најчувенијих и данас бисмо рекли, најозлоглашенијих, кампања је била за промоцију пушења цигарета међу женама. Од пушења се тако губила тежина, боје кутија за цигарете су биле врло привлачне, пушење делује смирујуће на грло. И тако даље. Што се његове жене тиче, међутим, Бернејз је покушавао да је убеди да престане да пуши. Толико о пропаганди и принципима.

Бернејз је са својим тактикама био толико успешан да се добра глас прочуо све до… Гебелса. Да, тог Јозефа Гебелса који је по сопственом признању био инспирисан Бернејзовим идејама на основу којих је и дизајнирао „култ Хитлера“! Ни чињеница да је Бернејз Јеврејин није спречила министра пропаганде Трећег рајха да корисне идеје претвори у дела.

После стотинак година, међутим, ми – циљне групе, потрошачи и жртве пропаганди и односа са јавношћу свих боја, мириса и облика, имамо доста добар увид у технологију и моћ овог поступка. Доводи нас то, сасвим сигурно, и до питања – ако је све то тако по Бернејзовом дизајну и ако су људи заиста толико поводљиви, чему онда демократија? Шта је онда демократија до само још један економско-пропагандни програм?

Ово су, наравно, реторичка питања на која овде нећемо тражити одговор. Бернејзове теорије и пракса су узлетели на крилима специфичних историјских тренутака и техничких достигнућа. Не заборавимо да су се и пропаганда и економско пропагандне поруке почеле тада ширити муњевитом брзином пре свега радио таласима па онда и телевизијом. Штампарска преса је већу велико штанцовала странице и странице разних порука. Свака је власт могла да рачуна на релативно монолитну медијску сцену а нарочито када би успела да се постави као бранитељ истине, правде, поштења, државних граница, независности, слободе и демократије.

Слом система

Но, онда је дошло до слома система. На америчким изборима побеђује Трамп, у Британији тријумфује брегзит а Џереми Корбин постаје лидер лабуриста. Пропагандна машинерија је престала да функционише. Друштвене мреже су умешале прсте. Како сад и то контролисати? Лако, тоталном и безобзирном цензуром какву су по први пут видели током корона кризе. Треба стати на пут свим дез- и мис- информацијама.

Што би рекла весела бивша прва министарка Новог Зеланда а сада гласноговорник наднационалних глобалистичких структура, шармантна Џасинда Арден – цензура је најбољи гарант слободе говора! Верујте само ономе што вам ваша (драга) влада каже.

Како би поново успоставио такву доминацију, тј. централизовану дистрибуцију информација (пропаганда) весели „добротвор“ Бил Гејтс је основао агенцију Демократија напред (Democracy Forward) која ће се старати да „заштити отворене и безбедне демократске процесе и сачува приступ новинарству од поверења и изградњи здравијег информативног еколошког система“.

Да преведемо – цензурисати све друго што не носи печат државе и/или корпорације чија је спрега, како већ знамо, дефиниција фашизма (Мусолини). Дотична Билова иницијатива даље сама за себе каже да је здравим демократијама потребно здраво новинарство и да је технологија донекле пореметила нормалне токове вести, али да може да преузме и важну улогу у поновном успостављању тих (здравих) токова.

Но, постоји једно друго, чак врло занимљиво питање које се намеће. У реду. Ми обични грађани смо циљна група пропаганде и ту смо углавном немоћни јер смо систематски бомбардовани дез-мис-информацијама, како се то већ данас зове. Али, шта се догађа са нашим легитимним демократски изабраним представницима у парламентима и владама? Па, они ваљда знају да одвоје кукољ од пшенице? Или су и они жртве организоване пропаганде? Исте као и ми, или неке другачије?

На ово питање је вредело потражити одговор у раду норвешког професора политичких наука Глена Дизена. Дизен анализира порекло и улогу новонасталих и свеприсутних агенција за анализу геополитичких питања које се на енглеском еуфемистично називају think tanks. Тенкови или резервоари за размишљање?Оставићемо то читаоцима да сами одлуче. Има довољно добрих разлога и за једно и за друго тумачење.

Вековима је саветодавно тело владама била углавном научна заједница, универзитети. Људи који се баве науком без специјалних политичких, страначких, корпоративних и других интереса. То је била каста плаћена да истражује и мисли, колико год то било могуће, независно.

Aдекватно решење

У последњих неколико деценија, међутим, академија се показала доста инертном и апстрактном. Председнику у некој земљи треба савет у одређено време о одређеном проблему па самим тим нема времена за теоретска разглабања и историјске или не дај Боже, компаративне прегледе. Појавила се дакле, празнина (прилика) коју су почеле да попуњавају дотичне агенције. Оне су увек ту и спремне да понуде адекватно решење за постојећи проблем. Те агенције претендују на квазиакадемски статус па сами себи додељују титуле саветника, вишег саветника и слично, организују округле столове, конференције, лепо су умрежене и ефикасне јер су потпуно фокусиране, за разлику од професора универзитета, на одређене проблеме у времену и простору.

И све би то било фино и красно, али ми морамо да се запитамо. Добро, ово су не-владине организације, па ко их онда финансира? Добротворни прилози, рећи ће сви у глас. Ево шта нам о томе каже истраживање професора Дизена. Произвођачи војне опреме за амерички Пентагон су у периоду од 2014. до 2019. уложили милијарду долара у 50 најпроминентнијих агенција за анализу геополитичких питања.

Произвођачи оружја нису добротворна установа. Они улажу паре да би им се више пара вратило. Примати добровољне прилоге од мафије није никада донело позитивне резултате за ширу друштвену заједницу.

И даље, од агенција које су биле заступљене у Одбору за одбрану Конгреса САД од јануара 2020. до септембра 2022. њих 14 је примило донације од војне индустрије а петнаеста не даје информације о донацијама које прима. Даље је студија из 2021. показала су да скоро све агенције које су објављивале извештаје о нуклеарном наоружању и финансиране од стране произвођача наоружања. Двадесетједна корпорација која је добила уговор за производњу оружја је финансирала са 10 милиона долара 12 агенција. То је за само годину дана.

Не заборавимо да је још одлазећи амерички председник Двајт Ајзенхауер 1961. упозоравао на растућу и малигну моћ војно-индустријског комплекса, закључивши да су „импликације развоја огромне индустрије која профитира од рата огромне, та да ће временом стећи и политичку моћ. Уместо да политичари траже оружје од произвођача можемо доћи у ситуацију да произвођачи оружја захтевају ратове од политичара.“

Пратећи последње године кроз призму корона хистерије, антируске па сад и антипалестинске пропаганде (односи са јавношћу?) можемо само констатовати да је алхемичар Бернејз знао шта ради. А ми, који смо разумели технологију владања масама, ваљда смо и сами нешто корисно научили…